СВЕ ПО РЕДУ
Стогови сена мрешкали су се по ораницама као шненокле у топлом млеку.
Небо је било тек продужетак те посластице, лако и меко.
Мојим зеницама пријало је све то. Упијале су боје и осећаје као гладна земља кишу.
Нисам се могла одупрети том сладострашћу иако можда није било поштено тако брзо тугу поклопити срећом и наставком пређашњег уобичајеног живота.
Деда Милоје је био већ стар и тешила сам се мишљу "нек иде само по реду".
Село се узнемирило као да нису очекивали његову смрт.
Задужио је многе, био је као некакав иноватор пољопривреде, а то сељаци нису заборављали. Помагао је свима који покажу и најмању жељу и вољу да живе од ове наше земље. Мени је све то било далеко, нарочито сад кад га више нема.
Понећу ове оранице као неразвијени филм и понекад га одмотавати и гледати у хладним норвешким данима кад на улицама не буде никог.
Јешћу неку другу храну одгојену по најновијој технологији а израслој у некој туђој земљи потпомогнуто неком хладном водом са туђег појила.
Деда Милоје срећом то никад неће сазнати, јер човек је отишао на време.
Ипак је најважније да буде све по реду.
Тако и овај спокој иде ред туге, ред среће ко ред сланине, ред шунке...
Табла коју сам спаковала у кофер, пробила је хартију у коју сам је увила.
Сад сам на скупој хаљини имала велику масну флеку да ме сећа на завичајне дане. Ред је ред, и то је у реду. Ред туге, ред среће и живот прође, овако или онако.
