 | Dušica Ivanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
ZAVIČAJ
Moj zavičaj nije moja očevina
Oca mi je u Srbiju zajedno s crnom prašinom
Istresao stočni vagon
Porodica je brojala sedam duša
Da li se mašinovođa zbunio
Ili je namerno poterao
Gvozdenog vranca na drugu stranu ratne mape
Ne znam
Tek našli su se na onoj strani
Gde ljudske kosti nisu curile iz logorskih dimnjaka
Mnogo godina kasnije je ponovo prešao Drinu
I u novoj zemlji zasadio svoju prvu mladicu
Majku je dobri vetar doneo u Srbiju
Dok su pod Kapelom gorele kuće, stoka i ljudi
Voz je čudom božjim zaobilazio oganj
U vagonu su bila drvena sedišta
U grudima je stezala krvava pesnica
A duša njenog oca je ka nebu hitala u kraškoj jami podno Velebita
Mnogo godina kasnije u gradiću pored Drine
Podizala je s mojim ocem svoje prve temelje
Na toj sam se pitomoj zemlji rodila
Pod novim stablom koren je puštao prve žile
A ja sam rasla s Likom i Slavonijom u krvotoku
Sa Gučevom i Drinom u zagrljaju
Uz Štiru sam se igrala
Po bedemima se verala
Tamo gde je vojvoda Antonije do poslednjeg daha vojevao
I otišla sam iz grada svog detinjstva
Noseći zahvalnost i meko sećanje
Rodoslov nisam ostavila
