 | Душица Ивановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЗАВИЧАЈ
Мој завичај није моја очевина
Оца ми је у Србију заједно с црном прашином
Истресао сточни вагон
Породица је бројала седам душа
Да ли се машиновођа збунио
Или је намерно потерао
Гвозденог вранца на другу страну ратне мапе
Не знам
Тек нашли су се на оној страни
Где људске кости нису цуриле из логорских димњака
Много година касније је поново прешао Дрину
И у новој земљи засадио своју прву младицу
Мајку је добри ветар донео у Србију
Док су под Капелом гореле куће, стока и људи
Воз је чудом божјим заобилазио огањ
У вагону су била дрвена седишта
У грудима је стезала крвава песница
А душа њеног оца је ка небу хитала у крашкој јами подно Велебита
Много година касније у градићу поред Дрине
Подизала је с мојим оцем своје прве темеље
На тој сам се питомој земљи родила
Под новим стаблом корен је пуштао прве жиле
А ја сам расла с Ликом и Славонијом у крвотоку
Са Гучевом и Дрином у загрљају
Уз Штиру сам се играла
По бедемима се верала
Тамо где је војвода Антоније до последњег даха војевао
И отишла сам из града свог детињства
Носећи захвалност и меко сећање
Родослов нисам оставила
