detalj slike: KRK Art dizajn

POJ TIŠINE

Dragan Lakićević: Štap mitropolita Amfilohija, Matica srpska − Društvo članova u Crnoj Gori, Podgorica, 2021.

   Čudesni književni triptih Dragana Lakićevića, posle priča o Svetom Savi i Patrijarhu Pavlu, zaokružuje poslednji potporni stub srpskog duhovnog bića, mitropolit crnogorsko-primorski, Amfilohije Radović, u svojoj eparhiji, od milja nazvan, Đedo.

    I možda, ne slučajno, hrišćanska simbolika broja tri (u srpskom nacionu posebno zastupljena), odredila je i tri razloga za nastanak knjige Štap mitropolita Amfilohija. Osim zajedničkog zavičaja u „otadžbini priče i jabuke”, Morači, i činjenice da je pisac ove knjige sa blaženopočivšim vladikom bio „rod od starine”, (pošto im preci počivaju na istom seoskom groblju, istočno od manastira), navedena je i srećna okolnost ličnog poznanstva, koja je, ponajviše, ostavila pečat na ovim redovima, koji laviraju između predanja i faktografije, na fluidnom, ali istovremeno čvrstom postamentu.

    Na fonu narodne tradicije, verovanja, običaja i predanja, odmotava se nit života dečaka Rista Radovića, čvrsto povezana sa ličnom spoznajom Boga, na način koji njegovo okruženje, tada (a  ispostaviće se često i kasnije), teško može da razume, a poratne komunističke godine apriori osuđuju.

    Kako bi nam približio ličnost mitropolita Amfilohija, Dragan Lakićević  pribegava savremenom konceptu žitija, počevši od njegovog detinjstva, podno Komova, Bjelasice i Sinjajevine i vodopada Svetigore, preko školovanja u Beogradu, odlazaka na Svetu Goru i u manastir Ćelije, službovanja na Cetinju, metohijskih opela u vreme Nato bombardovanja, do fascinantnih litija, koje je predvodio mitropolit, svojom božanskom silom, telesno odveć iscrpljen. Jedinom silom koju je priznavao, i u koju je verovao.

   I baš u jednoj od priča sa početka knjige, kad službenik iz komiteta partije pita školarca Ristu, gde je on video Boga, dečak odgovara da je Bog svuda, a ponajviše u njemu samom, zbog čega oseća njegovu snagu.

   Teškog se poduhvata latio Dragan Lakićević kada je počeo da sklapa ovaj neobičan hagiografski mozaik ličnosti, kakva je bio mitropolit Amfilohije, po erudiciji ne samo teolog, nego i filozof, po mišljenju mnogih jedan od najobrazovanijih ljudi Srpske crkve. A nadasve, gorštak britkog uma, čija je retorika često kvalifikovana kao preoštra, samo zato što on nije koristio eufemizme, kako bi se distancirao od patnji i iskušenja svog naroda.

   Da je mitropolit po svom trnovitom podvižničkom putu uvek išao pravo u susret Bogu, pri tome ne zaobilazeći ljude, svedoče i brojni dogagađaji i situacije, iz Lakićevićevih priča. Savremenici, vrlo rano, prepoznaju njegovu predodređenost za duhovnog pastira, koja proizilazi iz jedne drugačije vrste upitanosti o svetu. Od najranijeg detinjstva, njegova promišljanja su duboka, i filozofski izoštrena, muče ga ontološka i teološka pitanja, koja nekada postavlja samome sebi, a nekad ih izgovara naglas. Dok sa groblja dopire zvuk opela, na pitanje brata zbog čega se zamislio, dečak Risto odgovara: „Nešto se događa sa onim što nije tijelo... Volio bih da znam šta.” (priča „Sestra Batrićeva − život na groblju”)

   Svetu tajnu pokajanja, u priči „Sam”, mitropolit koji se još u ranom detinjstvu ponekad izdvajao iz grupe, tada je objašnjavao ovako:

„Kad sam sam, zamislim se: imam li šta da se pokajem, ili da oprostim, ili da priznam...

A zašto?

Da mi bude lepše.”

   Neobičnim sjajem sija priča „Veliko putovanje”. U maniru starih ruskih hagiografija, gde se nevernici rugaju, i ismevaju svetitelja, a on sve to podnosi bez gneva, nepoljuljan u svojoj veri, sa radošću i strpljenjem.

  Kroz nekoliko upečatljivih priča, opisao je Dragan Lakićević prisustvo ave Justina u školovanju studenta Rista Radovića.

„Risto je išao u Ćelije kad god je mogao. Započeti razgovori nastavljeni su godinama. Odgovarao je i ko je pitao; pitao i ko je odgovarao”, imlicira prirodu ovog odnosa Lakićević, precizirajući da mu je: „otac Justin davao da prevodi, rediguje, dopunjuje Žitija svetih. (priča „Treći fakultet”)

   Na velika iskušenja mitropolit je odgovarao svojim plemenitim delima, njegova epitimija katkada je delovala neobično. Sa podjednakom strašću voljen i nevoljen, doživeo je, čak, da na njega bude bačen kamen. Taj kamen mitropolit je prekrstio.

   Nekoliko priča u knjizi, osvrt su na vladikin boravak na Kosovu i Metohiji u vreme Nato bombardovanja. Dešavalo se često, da je golim rukama Amfilohije Radović sahranjivao poginule, slažući u grob delove njihovih zemnih ostataka, u jako lošem stanju, nikada se ne oglušujući o molbe da se neko opoje i sahrani kako dolikuje...

  „Kupeći ucrvljale ostatke svoje braće i tragajući za njihovim odsječenim glavama, dodiruješ sebe samog, svoj smrad i ništavilo... Osjećaš pritom da te pokojnici blagosiljaju što si im pomilovao duboku, preduboku ranu. Osjećaš, u tuzi, neslućeni mir u duši, zbog ispunjene dužnosti, jedine moguće, i poslednje na zemlji.” (priča „Kad dodiruješ sebe samog”)

   Kao čovek iz naroda, vladika se od njega nikada nije odrodio. Njegovi neposredni kontakti sa ljudima, svesrdna pomoć, i uteha koju im je pružao svedoče o raskošnom formatu duhovnika, koji je u tišini osluškivao glas naroda, i onda, kada se on nije mogao čuti, i intuicijom odanog pastira samo ga sledio, vodeći ga ka Bogu.

Jer, kako je sam rekao : „Kud narod vodi mene, tuda ja vodim njega.” (priča „Seobe”)

   Manastir Morača, meteorit božiji, a zadužbina Stefana Nemanjića, izrastao je iz okolnih brda i planinskih masiva, i tokom svog osmovekovnog postojanja, gotovo da je sa njima srastao.

„Oni gore, u brdima, možda bi znali da čuvaju stoku i seku drva i lože vatru. Ali ne bi ništa znali o Bogu, ni o Svetom Savi, ni o Kosovu. Bez knjige, bez priče, bez molitve!

Mi ne bismo bili mi...

Manastir je mi, mi smo manastir“, zaključuje Lakićević s ponosom, priču o vladikinom, i svom identitetskom nasleđu. (priča „Da nema manastira”)

   Pisac navodi, da su u Ristovoj rodnoj kući postojale tri knjige, u ono vreme, i to: „Gorski vijenac, Srpske junačke pjesme i Biblija”.

   Iz ovog duhovnog uporišta, izrasla je jedna od najautentičnijih religijskih figura našeg naroda, čiji  je autoritet višestruko nadmašivao granice verskog, nedeljivo egzistirajući i u svetovnom životu kao etički kodeks narodnog bića, koje nije moguće podeliti na dve grane. Zato što su obe, u ovim poetskim predanjima Dragana Lakićevića, iz moračkog drveta, koje rađa najlepše i najzdravije jabuke-junake koji su osim hrabrosti, imali i snove, koji su ih zadržali u večnosti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: