детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОЈ ТИШИНЕ

Драган Лакићевић: Штап митрополита Амфилохија, Матица српска − Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2021.

   Чудесни књижевни триптих Драгана Лакићевића, после прича о Светом Сави и Патријарху Павлу, заокружује последњи потпорни стуб српског духовног бића, митрополит црногорско-приморски, Амфилохије Радовић, у својој епархији, од миља назван, Ђедо.

    И можда, не случајно, хришћанска симболика броја три (у српском национу посебно заступљена), одредила је и три разлога за настанак књиге Штап митрополита Амфилохија. Осим заједничког завичаја у „отаџбини приче и јабуке”, Морачи, и чињенице да је писац ове књиге са блаженопочившим владиком био „род од старине”, (пошто им преци почивају на истом сеоском гробљу, источно од манастира), наведена је и срећна околност личног познанства, која је, понајвише, оставила печат на овим редовима, који лавирају између предања и фактографије, на флуидном, али истовремено чврстом постаменту.

    На фону народне традиције, веровања, обичаја и предања, одмотава се нит живота дечака Риста Радовића, чврсто повезана са личном спознајом Бога, на начин који његово окружење, тада (а  испоставиће се често и касније), тешко може да разуме, а поратне комунистичке године априори осуђују.

    Како би нам приближио личност митрополита Амфилохија, Драган Лакићевић  прибегава савременом концепту житија, почевши од његовог детињства, подно Комова, Бјеласице и Сињајевине и водопада Светигоре, преко школовања у Београду, одлазака на Свету Гору и у манастир Ћелије, службовања на Цетињу, метохијских опела у време Нато бомбардовања, до фасцинантних литија, које је предводио митрополит, својом божанском силом, телесно одвећ исцрпљен. Једином силом коју је признавао, и у коју је веровао.

   И баш у једној од прича са почетка књиге, кад службеник из комитета партије пита школарца Ристу, где је он видео Бога, дечак одговара да је Бог свуда, а понајвише у њему самом, због чега осећа његову снагу.

   Тешког се подухвата латио Драган Лакићевић када је почео да склапа овај необичан хагиографски мозаик личности, каква је био митрополит Амфилохије, по ерудицији не само теолог, него и филозоф, по мишљењу многих један од најобразованијих људи Српске цркве. А надасве, горштак бритког ума, чија је реторика често квалификована као преоштра, само зато што он није користио еуфемизме, како би се дистанцирао од патњи и искушења свог народа.

   Да је митрополит по свом трновитом подвижничком путу увек ишао право у сусрет Богу, при томе не заобилазећи људе, сведоче и бројни догагађаји и ситуације, из Лакићевићевих прича. Савременици, врло рано, препознају његову предодређеност за духовног пастира, која произилази из једне другачије врсте упитаности о свету. Од најранијег детињства, његова промишљања су дубока, и филозофски изоштрена, муче га онтолошка и теолошка питања, која некада поставља самоме себи, а некад их изговара наглас. Док са гробља допире звук опела, на питање брата због чега се замислио, дечак Ристо одговара: „Нешто се догађа са оним што није тијело... Волио бих да знам шта.” (прича „Сестра Батрићева − живот на гробљу”)

   Свету тајну покајања, у причи „Сам”, митрополит који се још у раном детињству понекад издвајао из групе, тада је објашњавао овако:

„Кад сам сам, замислим се: имам ли шта да се покајем, или да опростим, или да признам...

А зашто?

Да ми буде лепше.”

   Необичним сјајем сија прича „Велико путовање”. У маниру старих руских хагиографија, где се неверници ругају, и исмевају светитеља, а он све то подноси без гнева, непољуљан у својој вери, са радошћу и стрпљењем.

  Кроз неколико упечатљивих прича, описао је Драган Лакићевић присуство аве Јустина у школовању студента Риста Радовића.

„Ристо је ишао у Ћелије кад год је могао. Започети разговори настављени су годинама. Одговарао је и ко је питао; питао и ко је одговарао”, имлицира природу овог односа Лакићевић, прецизирајући да му је: „отац Јустин давао да преводи, редигује, допуњује Житија светих. (прича „Трећи факултет”)

   На велика искушења митрополит је одговарао својим племенитим делима, његова епитимија каткада је деловала необично. Са подједнаком страшћу вољен и невољен, доживео је, чак, да на њега буде бачен камен. Тај камен митрополит је прекрстио.

   Неколико прича у књизи, осврт су на владикин боравак на Косову и Метохији у време Нато бомбардовања. Дешавало се често, да је голим рукама Амфилохије Радовић сахрањивао погинуле, слажући у гроб делове њихових земних остатака, у јако лошем стању, никада се не оглушујући о молбе да се неко опоје и сахрани како доликује...

  „Купећи уцрвљале остатке своје браће и трагајући за њиховим одсјеченим главама, додирујеш себе самог, свој смрад и ништавило... Осјећаш притом да те покојници благосиљају што си им помиловао дубоку, предубоку рану. Осјећаш, у тузи, неслућени мир у души, због испуњене дужности, једине могуће, и последње на земљи.” (прича „Кад додирујеш себе самог”)

   Као човек из народа, владика се од њега никада није одродио. Његови непосредни контакти са људима, свесрдна помоћ, и утеха коју им је пружао сведоче о раскошном формату духовника, који је у тишини ослушкивао глас народа, и онда, када се он није могао чути, и интуицијом оданог пастира само га следио, водећи га ка Богу.

Јер, како је сам рекао : „Куд народ води мене, туда ја водим њега.” (прича „Сеобе”)

   Манастир Морача, метеорит божији, а задужбина Стефана Немањића, израстао је из околних брда и планинских масива, и током свог осмовековног постојања, готово да је са њима срастао.

„Они горе, у брдима, можда би знали да чувају стоку и секу дрва и ложе ватру. Али не би ништа знали о Богу, ни о Светом Сави, ни о Косову. Без књиге, без приче, без молитве!

Ми не бисмо били ми...

Манастир је ми, ми смо манастир“, закључује Лакићевић с поносом, причу о владикином, и свом идентитетском наслеђу. (прича „Да нема манастира”)

   Писац наводи, да су у Ристовој родној кући постојале три књиге, у оно време, и то: „Горски вијенац, Српске јуначке пјесме и Библија”.

   Из овог духовног упоришта, израсла је једна од најаутентичнијих религијских фигура нашег народа, чији  је ауторитет вишеструко надмашивао границе верског, недељиво егзистирајући и у световном животу као етички кодекс народног бића, које није могуће поделити на две гране. Зато што су обе, у овим поетским предањима Драгана Лакићевића, из морачког дрвета, које рађа најлепше и најздравије јабуке-јунаке који су осим храбрости, имали и снове, који су их задржали у вечности.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: