detalj slike: KRK Art dizajn

U ALERTU SA MEDVEDOM

Sedeći u vozu, sa Danijelom, na putu kući, Danijel je spomenuo kako bi voleo da poseti krajnji sever Kanade, čak i po mogućnosti u zimsko doba.

-Ali, zar ne misliš da je previše hladno i rizično?, upitala je Danijela.

-Znam da je hladno, ali želim da osetim kako jeste. Videti i osetiti uslove pod kojima ljudi mogu da prežive. Jedina stvar je da nađem nekoga ko želi da ide sa mnom. To će biti mnogo interesantnije.

-Imam dve devojke na fakultetu na mojoj godini, jedna od njih poznaje momka iz građevinarstva, on je Eskim i mora da je sa krajnjeg severa. Upoznaću te sa njom, a onda ćeš pokušati da se sa njim sretneš i dogovoriš.

Danijel je to prihvatio i sledećeg dana su se svi sastali na Danijelinom fakultetu, gde je ona predstavila svoje prijateljice Blanku i Elviru. Elvira je Danijelu ispričala o momku Eskimu, koji se zove Iluk, na četvrtoj godini građevinskog inženjerstva. Dva dana kasnije Danijel je otišao na Građevinski fakultet, pitajući na četvrtoj godini ko je Iluk? Svi su ga poznavali. Veoma je druželjubiv sa svima, pa su se ubrzo upoznali. Kada je Danijel rekao Iluku šta želi, Iluk je bio iznenađen što bi neko želeo da vidi njegov grad. Odmah je pitao Danijela kada bi želeo da ode tamo, a još više se iznenadio kada je čuo da će to biti za martovsku pauzu.

-Možda će vam biti hladno, biće zimsko vreme, i zaista hladno. Možete planirati za letnje vreme, još uvek ima snega.

-Ne brini, Iluk, biću dobro obučen i pripremljen. Ideš li ti kući u to vreme?

-Idem, ali ja sam iskusan, mi živimo u tim uslovima vekovima i prilagodili smo se tome.

-Bićemo u kontaktu, dodao je Danijel, posle zimskih ispita.

-Pa, kakav je rezultat vašeg sastanka sa Ilukom? upitala ga je Danijela na putu idući kući.

-Dogovorili smo se da idemo zajedno. On ipak ide kući. Dakle, posle zimskog ispita ćemo se spremiti i krenuti. Nazvaću te odatle i reći sve kad se vratim, ako se vratim?

-Ne govori tako, ako se vratiš. Vratićete se sigurno.

-Tamo su zime veoma jake, pa se mogu smrznuti, ko zna?

Ubrzo je u Toronto stigla zima, počeli su da duvaju hladni vetrovi, temperature su bile sve niže iz dana u dan. Ljudi su bili toplije obučeni i brže su hodali ulicama pognutih glava. Studenti su se spremali za ispite, kao i Danijel i Danijela. Kada je došlo vreme, nisu imali vremena da se sretnu skoro tri nedelje. Danijela se bavila biologijom računarskih sistema; Biohemija proteina, lipida i metabolizma, dok je Danijel svoje vreme uglavnom provodio pripremajući se za celularni i molekularni bioinženjering i hemijsko naučno inženjerstvo, kao i pripremajući se za projektovanje hemijskih postrojenja i izborne teze. Kada je sve bilo gotovo Danijela je dobila prosečnu ocenu od 95%, a Danijel 92%. Ponovo je bila malo bolja, ali oboje veoma zadovoljni. Oboma su roditelji čestitali i priredili večeru u restoranu za obe porodice. Na večeri, Danijel im je rekao svoje planove za martovsku pauzu. Erika i Denis (Danijelini roditelji) su bili iznenađeni, dok Una i Majkl (Danijelovi roditelji) nisu. Oni su dobro poznavali svog sina, pa su se složili sa onim što je hteo da radi. Njihov pristup je bio:

-On je odrastao, mi ćemo mu pomoći šta god možemo, i uvek dajemo najbolje savete, ali na njemu je da li hoće da ih prihvati ili ne.

Dan nakon što je Danijela otišla za Saskatun, u posetu svojoj baki, Danijel i Iluk su otputovali iz Otave, odleteli su za Ikaluit. Let je trajao oko tri sata. Kao što je savetovao Iluk, Danijel se pripremio za klimu krajnjeg severa. Spakovao je teške zimske pantalone za sneg, cipele, rukavice i šalove, kao i tople pidžame i pulovere. Dok je leteo, Iluk je obaveštavao Danijela o svom gradu i svemu što će saznati. Iluku je bilo drago što se eto našao neki Kanađanin, beli, koji je želeo da istražuje njegovu oblast, Nunavut.

Kada je stigao na aerodrom Ikaluit, prva stvar koja je iznenadila Danijela bila je zgrada aerodroma koja je više ličila na veliki plastični šator. Dalje, kada se ide u centar grada može se prošetati, ići pešice, nije daleko, ali Danijel je odlučio da se vozi na psećim saonicama, samo iz radoznalosti i jedinstvene prilike. On je uzeo sobu u hotelu Kapital Siti, koji se nalazi u centru grada. Iluk je otišao svojoj kući, gde su ga roditelji, otac Takijok i majka Kaja, nestrpljivo čekali. Iluk je obećao Danijelu da će doći po njega sledećeg dana, da provede neko vreme u njegovoj kući, sa porodicom.

Dok je bio u hotelu, Danijel je prvu noć učio o Ikaluitu. Otkrio je da u gradu živi oko 7000 ljudi. Ima dovoljno ljudi da se stalno viđaju nova lica, ali i dovoljno ljudi da ne možete izbeći da naletite na bar šačicu ljudi koje poznajete iz prodavnica, sa aerodroma, iz restorana, iz klinike i (najbolje/najgore od svega) iz bara. Ikaluit je takođe dovoljno mali grad da svako poznaje sve meštane. Većina ljudi koji žive u Ikaluitu već hiljadama godina žive u severnoj Kanadi: Inuiti, koji, zajedno sa prvim nacijama Indijanaca i Metisima, čine Aboridžine (Indidžinis pipl’) Kanade. Međutim, Ikaluit se takođe smatra kosmopolitskim središtem Nunavuta, što znači da ćete videti iznenađujuću količinu etničke raznolikosti u Ikaluitu.

Pa gde je Ikaluit na mapi Kanade? Pogledajte gore desno dok ne vidite Bafinovo ostrvo. Ikaluit će biti označen, jer je glavni grad Nunavuta. Dovoljno ste na severu da doživite pejzaž bez drveća, ali ste dovoljno južni da izbegnete 24-časovne dane ili noći. Ikaluit je generalno dostupan samo avionom i, pod uslovom da nema leda, čamcem. Sa juga, jedine direktne rute do Ikaluita su preko Otave ili Montreala. Ikaluit se nalazi u zalivu Frobisher, koji je zaleđen od novembra do juna svake godine. To znači da je grad veći deo godine pod ledom. Pominje se da zaleđeni zaliv postaje autoput za motorne sanke, koji vodi do nenaseljene tundre i čini zajednice dostupne „samo letećim sredstvima“ pristupačnim na kopnu.

Ikaluit ima tipično arktičku klimu. Hladno je. Snežno je. Ledeno je. Od oktobra do maja je prilično zima. Čak i tokom „letnjih meseci“ može se zaboraviti na nošenje šortsa i majice. Retko je dovoljno toplo za to; kad bude, komarci će te žive pojesti. Imajući to u vidu, Ikaluit je blagosloven „suvom hladnoćom“, što znači da u vazduhu nema puno vlage. Ovaj nedostatak vlage čini hladne temperature mnogo podnošljivijim. Videćete da je mirnog, sunčanog, prolećnog dana -15°S (15 stepeni Celžiusa) ne samo udobno, već i prijatno.

Šta ljudi rade iz zabave? Ikaluit iako je mali grad ima mnogo duha zajednice. Ikaluit je potpuno okružen divljinom i mnogi ljudi svoje slobodno vreme provode „na zemlji“. Ako niste tip na otvorenom, možete se uroniti u kulturnu scenu, koja je pod uticajem tradicionalnih inuitskih zanata (šivenje, vajanje i štampanje). Uglavnom ćete se verovatno zabavljati na isti način kao i na jugu: deliti hranu, priče i smejati se sa svojim prijateljima, porodicom i kolegama ‘’Ikalumiutom’’ (ljudima koji žive u Ikaluitu). Naravno, Ikaluit je sve ovo i još mnogo toga.

Kao glavni grad Nunavuta, Ikaluit, sa oko 7.000 stanovnika, najveći je na Nunavut teritoriji. Čak i u „gradu“, međutim, nema mnogo da se ide od jednog kraja grada do drugog. Ako uzmete taksi, postoji samo jedinstvena cena za sve udaljenosti. Muzej, zakonodavna skupština, centar za posetioce i nekoliko hotela nalaze se na pešačkoj udaljenosti jedan od drugog.

Sledećeg dana, posle doručka, Iluk je stigao na recepciju hotela i pozvao Danijela da siđe. Bio je spreman, kao što je očekivao Iluka. Išli su do njegove kuće, pored puta za Apeks i ulicu Saputi. Ilukova kuća se nalazila u ulici Kullik. Kod kuće Iluk je upoznao Danijela sa članovima svoje porodice: oca Takiioka, majku Kaju, brata Nilaka i sestru Suku.

Danijel je bio oduševljen što je imao priliku da poseti Ikaluit, a posebno da upozna porodicu svog prijatelja, koja živi na severu Kanade, o čemu većina Kanađana može samo da sanja. Zahvalio se na pozivu i zamolio Nilaka i Suku, bar mlađe generacije, da dođu na „jug” da mu budu gosti u Torontu. Uz kafu i razgovor o porodičnim stvarima i studijama, kao i o kanadskom severu, Ilukova mama Kaja pripremila je ručak. Za Danijelovo iznenađenje pripremila je pečeno meso karibua i lososa. Ilukov otac Takiiok redovno ide u lov i pecanje. Njegov brat Nilak je lokalni mehaničar, uglavnom održava motorne sanke i lovačko oružje. Njegova sestra Suka imala je oko osamnaest godina i tek je nedavno počela da radi u lokalnoj radionici gde proizvode inuitske suvenire.

U popodnevnim satima Iluk i Daniel su njegovim motornim sankama izašli u razgledanje okoline grada. Dok je vozio motorne sanke, Iluk je razgovarao sa Danijelom o njihovom gradu. On je napomenuo:

-Ikaluit je zanimljivo mesto za posetu, čak i na kratko. Oko 60% stanovništva Ikaluita su Inuiti. Najniža temperatura ikada zabeležena u Ikaluitu bila je -46° S. 21. decembra, najkraćeg dana u godini, Ikaluit ima samo 4,2 sata dnevnog svetla. Najdužeg dana u godini je 20. juna, kada Ikaluit ima 20,5 sunčanih sati.

Od 24. decembra sunce ne izlazi do 9:25 ujutro, a najraniji zalazak sunca je 17. decembra u 13:40. Ikaluit ima 20 kilometara puta. Većina nije asvaltirana.

Takođe je Iluk pričao Danijelu i o njihovoj istoriji:

- 1576. godine britanski istraživač Sir Martin Frobisher iskrcao se na južno Bafinovo ostrvo u potrazi za Severozapadnim prolazom. Osnovao je naselje na mestu koje su Inuiti dugo smatrali kampom i mestom za pecanje. 1. januara 1987. godine ime grada je zvanično promenjeno iz "Frobisher Bej" u "Ikaluit". Severozapadne teritorije su podeljene na dve, a teritorija Nunavuta je osnovana 1. aprila 1999. godine. Motorne sanke, a ponekad i pseće saonice se koriste za putovanja u okolna područja.

Za svoju kolekciju Danijel je uzeo simbole Nunavuta, jer je voleo da ih čuva za sebe. Dok je bio u Ikaluitu, Danijel je posetio muzej gde je saznao za mnoge druge činjenice o Nunavutu. Na primer, zajednicu opslužuje jedna K-12 škola, škola „Inuujak“. Pošto su jedini autsajderi u zajednici državni radnici, studentska populacija je skoro u potpunosti Inuiti, a prvi jezik koji se govori je Inuktitut. Kao i većina srednjih škola u Nunavutu, Inuujak koristi obrazovni nastavni plan i program Alberte.

Ikaluit ima klimu tundre, sa dugim, veoma hladnim zimama i kratkim, hladnim letima. Pozitivne temperature su samo prosečne od juna do avgusta. Rekordna temperatura bila je u junu 18,5°S (18.5 stepeni Celziusa), rekordna u februaru -72° S (minus 72 stepena Celziusa).

Leta su prohladna, često oko 8 stepeni Celzijusa. Ah da, 24-časovno sunce. Kada sunce izađe 8. maja, ono ponovo ne zalazi do prve nedelje avgusta. Nasuprot tome, tako to traje do 5. novembra, tri meseca. Ne dozvolite da vas to zavara; nije „mračno“ tri meseca, jer postoji stalno promenljiva količina sumraka nakon zalaska sunca. Rano u mračnoj sezoni sunce provodi mnogo vremena odmah ispod horizonta. Fotoreporterima je ova svetlost ovde magična.

Ikaluit je zadržao tradiciju držanja radnih timova za sanjkanje pasa. Nekoliko vlasnika stavilo se na raspolaganje za jednodnevne izlete i kratke izlete. Samo se treba raspitati gde su i koji kada radi..

Severna svetlost je veličanstvena, sa spektralnim bojama. Nema boljih mesta na svetu za posmatranje aurore, ali malo je posetilaca ovako daleko na severu. Ikaluit je blizu severnog magnetnog pola i to ga stavlja blizu severne ivice aktivnosti. Ali prikazi se povećavaju svake godine kako se magnetni pol pomera 41 km godišnje sve dalje i dalje. U zimskom periodu većinu noći ima aktivnosti, sa nekim spektakularnim prikazima, pod intenzivno tamnim nebom. Naravno da je hladno, ali zvezde su ovde bliže, svetlije i deluju krupnije. Aurora i posmatranje zvezda su ipak čisto zimske aktivnosti, jer hej, 24-časovno sunce, dolazi leto.

Trećeg dana boravka u Ikaluitu Danijel je odlučio da ode na vožnju sankama sa psima. Dan je bio sunčan i promenljivo oblačno, ali bez vetra, iako je temperatura bila -27°S, a vetra -36°S, što je uobičajeno za ovaj region. Okolne šume sa pretežno žbunjem i četinarima bile su prekrivene snegom, odavajući utisak lepe kanadske zime. Kada je seo u sanke, vlasnik je već imao zamrznute obrve i brkove. Bio je zvaničan u komentarima, u startu, ali je u vožnji počeo da priča, dajući informacije uglavnom o psima. Rekao je:

-Naši psi su veoma inteligentni, dobro obučeni i reaguju na verbalne komande. Psi za sanke u našem kraju služe za lični prevoz i dostavu pošte. Koriste se i za trke psećih sanki. Kada je spomenuo trke sa psećim sankama, Danijel ga je pitao za dužine udaljenosti na tom takmičenju. Tada je vozač odgovorio:

-Naše takmičenje ponekad ide i do hiljadu milja. -Da li je to moguće? upita ga Danijel. -Da, jeste. I sam sam učestvovao u nekima. Traju nekoliko dana. Moramo dobro da hranimo pse i da ih odmaramo noću. Psima u saonicama treba puno hrane. Zahtevaju do 1700 kalorija dnevno, ali kada se trkaju, posebno eskimski psi mogu da unesu i do 10.000 kalorija dnevno. Danas ljudi sve manje uzgajaju pse, jer ih u transportu zamenjuju motorne sanke. Dakle, u modernim vremenima psi za sanke se koriste samo u trkama i za turističke atrakcije. To je jedan od razloga zašto su vam ova putovanja relativno skupa. Znam, previše je za vas da platite, ali obrnuto, mi ne zarađujemo mnogo, tek dovoljno za naše živote i očuvanje zdravlja pasa.

Danijel je imao srećan slučaj da ga voze sa dvanaest srećnih pasa koji poskakuju sa sankama. Kada su završili vožnju i rukovali se, vlasnik Jokone mu je poželeo srećan povratak.

Pre nego što je napustio Ikaluit, Danijel je otišao u Ilukovu kuću da ih sve pozdravi i još jednom im zahvali na divnom ručku i gostoprimstvu. Svi osim Suke su bili kod kuće. Suka je u to vreme radila. Svi su sedeli nakratko, popili čaj, a onda se Danijel rukovao sa ocem Takijokom, bratom Nilakom i on je poljubio mamu Kaju. Nastavio je putovanje u Alert, na još dalji sever.

Stigavši na aerodrom Ikaluit Danijel je telefonirao Danijeli, govoreći joj kako je proveo vreme i planirao put u Alert. Danijela je bila uporna u pokušaju da ga odgovori od toga, ali bezuspešno. Bio je uporan u tome, kako je i planirao. Telefonirao je i roditeljima, samo ih je obavestio gde je, šta je uradio i šta još planira da uradi.

Za sat ili nešto više se ukrcao u avion sa još samo osam putnika. Znao je da je Alert udaljen preko dve hiljade kilometara, a sa tim malim avionom trebalo bi im oko tri sata letenja. Ispred svog sedišta pronašao je publikaciju o gradu i okolini koju je pročitao i napravio neke beleške u svojoj beležnici.

Alert, u regionu Kikiktaaluk, Nunavut, je najsevernije stalno naseljeno mesto na svetu, 817 kilometara od Severnog pola. Njegovo stalno stanovništvo je prijavljeno kao nula na popisu iz 2011. godine, ali je bilo prisutno vojno i naučno osoblje na rotaciji. Alert ima mnogo privremenih stanovnika jer je domaćin vojnog obaveštajnog radio prijemnog objekta na stanici kanadskih snaga. Alert, kao i meteorološke stanice Environment Kanada, laboratorije za globalno praćenje atmosfere Atmosfere i aerodroma Alert.

Alert je veoma napušteno i neplodno područje sa manje od 200 ljudi. Zemljište je ovde zaleđeno skoro deset meseci vegetacije (polarna pustinja). Vegetacija koja se ovde nalazi sastoji se od biljaka koje mogu brzo da fotosintetišu tokom kratkog leta, tako da će moći da prežive tokom hladne, oštre zime. Vegetacija se nalazi uglavnom u vlažnim predelima neplodnog zemljišta. Zemlja oko Alerta ima sloj permafrosta, na njemu skoro tokom cele godine koji ograničava rast i opstanak mnogih biljaka i životinja. Sve u svemu, sa svim ovim karakteristikama, definitivno možemo reći da je deo arktičke tundre.

Alert se nalazi 12 km zapadno od rta Šeridan, severoistočnog vrha ostrva Elsmer, na obali ledom prekrivenog Linkolnovog mora. Upozorenje stoji da je najbliži kanadski grad Ikaluit, glavni grad teritorije Nunavuta, iako udaljen 2.092 km.

Naselje je okruženo krševitim brdima i dolinama. More je prekriveno morskim ledom veći deo godine, ali se ledeni omotač pomera tokom letnjih meseci, ostavljajući otopljenu vodu. Alert ima polarnu klimu. Snežnog pokrivača ima u proseku 10 meseci u godini, a ponekad se sneg od jedne godine zadržava i naredne godine u zaštićenim područjima. Najtopliji mesec juli ima prosečnu temperaturu od 3,4 °S, samo juli i avgust su u proseku iznad nule, a to su i meseci u kojima pada više od 90% padavina. Zima je takođe veoma suva, najsušnija u Nunavutu. Najviše se dešavaju padavine kiše tokom jula, avgusta i septembra, uglavnom u obliku snega. U proseku u Alertu pada 17,4 mm kiše, najmanje u bilo kom mestu u Nunavutu. Septembar je obično mesec sa najvećim snežnim padavinama. Februar je najhladniji mesec u godini -67,7 °S. On je drugi najhladniji u Nunavutu posle Eureke. Rekordno visoka temperatura bila je u julu 20,0°S; Rekordna zimi u januaru bilo je -64,7°S.

Alert se nalazi severno od arktičkog kruga i doživljava polarne noći od sredine oktobra do kraja februara, a ponoćno sunce od prve nedelje aprila do prve nedelje septembra. Postoje dva relativno kratka perioda sumraka od oko 13. februara do 22. marta i drugi od 19. septembra do 22. oktobra. Bilo je baš vreme kada je Danijel posetio Alert i imao priliku da uživa u tom prirodnom sumraku.

Od osam putnika koji su putovali sa Danijelom, dve su bile žene i šest muškaraca, jedan mladić je bio turista, kao i on, a svi ostali vojnici. Čak je i avion bio vojni. Mladić, koji se izjasnio kao turista, imao je brata koji je služio u Alertu, pa je on dobio smeštaj u vojnoj stanici. Danijel je upućen u privatnu kuću, gde su ga primili na tri dana, na spavanje i hranu. Bilo je svega osam privatnih kuća, a samo tri od njih imaju dodatne sobe za turiste. Daniel je imao sreće da je dobio jednu. Domaćini su bili gospodin Kanut i gđa Atka. Bili su veoma ljubazni ljudi, objasnili su Danijelu šta je radio dok je bio u Alert-u i ponudili mu da iznajmi njihove motorne sanke. Obroci u Kanutovom i Atkinom domu bili su morski plodovi, sa vrlo malo povrća, koje tamo dolazi samo vojnim avionima.

Prvog dana Danijel je samo obilazio tih nekoliko kuća i vojnih stanica, i približavao se okeanu punom santi leda. Bilo je prilično hladno, tako da nije mogao dugo da ostane napolju. Posle prve šetnje telefonirao je Danijeli i njegovim roditeljima, rekavši kako je to ozbiljno. Kada se vratio, gospođa Atka mu je napravila topli čaj i ubrzo posle večeru. Zajedno su jeli kao članovi porodice.

-Otkud ti ovde? upitao je Kanut Danijela.

-Samo moj lični interes za kanadski sever. Čitao sam o Eskimima, njihovoj istoriji i životu u hladnoj klimi, i nisam mogao to da zamislim, pa sam odlučio da lično isprobam. Hto bih da odem motornim sankama nešto dalje, da razgledam okolinu i upoznam vaš kraj gde živte.

-Nema problema. Reci mi kada, želiš da ideš, ja ću ti spremiti i napuniti motor sanki gasom.

Danijel mu je platio, kao što je dogovoreno, i telefonirao kući i Danijeli.

Sledećeg jutra Danijel je otišao u vojnu stanicu tražeći prijatelja koji je došao sa njim u istom avionu, da se voze zajedno motornim sankama. Izašao je, rukovao se i rekao kako se zove, Miki. Obojica su se dobro obukli, imali su tople jakne, rukavice, čizme, krznenu kapu kao svemirsko odelo, a takođe i toplo donje rublje. Kad su krenuli, mahnuli su Kanutu, i otišli pored obale.

Na skoro četrdesetak kilometara, zaustavili su se u maloj uvali, uživajući u pogledu na okolna brda i vodu punu santi leda. Gledajući vodu iznenada su shvatili da se nekoliko foka igra između santi leda, ali nisu primetili kada im se približavao polarni medved sa mladunčetom. Miki i Danijel su vrisnuli i krenuli da beže do motornih sanki, ali se veliki medved bacio na Danijela. Miki je samo uspeo da kaže Danijelu:

-Pretvaraj se da si mrtav, čak ni ne diši, ne mrdaj.

U tom trenutku kada je Miki pokušavao da pomogne Danijelu, medved je i njega bacio na zemlju. Čak je i mladunče pokušavalo da ugrize Mikija. Veliki medved je prevrtao Danijela, ali na sreću što je imao tešku svemirsku kapu koja je bila čvrsto priljubljena uz glavu, nije ga ogrebao po licu. Imao je samo jednu veliku ogrebotinu na čelu, dobio ju je na steni, dok se kotrljao. Kotrljajući ga iznova i iznova, medved je samo pocepao Danijelovu jaknu. Miki se takođe pretvarao da je mrtav, a posle deset-petnaest minuta medvedi su ih napustili, tražeći hranu. Kada su Danijel i Miki shvatili da medveda više nema, krenuli su polako i onda ustali. Danijel je krvario sa čela, pa je pokušao da zaustavi krv držeći ruku na rani. Pogledali su svoje pocepane jakne, ali su imali sreće što su živi. Danijel je govorio da oseća jake bolove u leđima. Kada je Miki pogledao, video je veliku ogrebotinu koja je takođe krvarila. Nisu imali zavoj, pa je Miki rekao:

- Drži vindjaknu čvrsto pritisnutu i donji veš će upijati krv, i hajde da se vratimo u vojnu stanicu.

Upalili su motorne sanke i trebalo im je skoro sat vremena da se vrate u vojnu stanicu, gde im je dežurni lekar dezinfikovao rane i previo ih. Doktor je obojici takođe dao injekcije protiv tetanusa. Posle sat-dva boravka u kolima hitne pomoći, Danijel je otišao do Kanutove kuće i vratio mu motorne sanke. Ispričao je Kanutu i Atki šta se dogodilo njemu i Mikiju. Pitao je Kanuta:

-Šta misliš, da li bi bilo pametno da telefoniram kući i mojoj devojci, ili bolje da im kažem kad se vratim?

– Mislim da je bolje da im sada ne kažeš. Samo ćete ih zabrinuti, ali oni nisu u stanju da vam pomognu. Sada si relativno dobro, pa bolje nemoj.

Dok su čekali večeru, što je Atka spremala, Kanut i Danijel su pričali o Danijelovoj porodici, njegovim studijama i planovima za budućnost. Kanut je obavestio Danijela da neki turisti dolaze u Alert radi sportskog ribolova, gde love romba i škampe. Napomenuo je i da Alert ima više motornih sanki nego automobila, a da se Severni magnetni pol kreće oko 41 kilometar godišnje, što je Danijel jednom ranije čuo. Govoreći o vojnoj stanici, Kanut je rekao da Kraljevska kanadska konjička policija (RCMP) pruža policijske usluge, ako i kada je to potrebno. Pitao je Danijela:

- Znate li kako je Nunavut dobio ime? Danielov odgovor je bio:

– Ne znam, nikad čuo.

-Nunavut znači "Naša zemlja" na Inuktitutu, inuktitskom jeziku, objasnio je Kanut. Danijel je zaista uživao da bude sa Kanutom i Atkom, naučio je mnogo od njih o Eskimima, i lično je osetio njihov život, što mu je i bila namera.

Sledećeg dana Danijel je napustio Alert avionom koji leti dva puta nedeljno tamo i nazad. Kada je stigao u Ikaluit, Iluk se iznenadio kada ga je video u zavojima i odmah je upitao: -Šta se dogodilo?

Na putu za Otavu, Danijel mu je detaljno ispričao šta im se dogodilo.

Kada je stigao kući Danijelovi roditelji su bili iznenađeni kada su ga videli sav u krpama i zavojima.

-Šta se dešava, vrisnula je majka?

-Rvao sam se sa polarnim medvedom, našalio se, i pobedio sam.

- Vidim kako si pobedio.

-Da nisam, bio bih mrtav, pa kako sam živ pobedio sam.

Zatim im je detaljno objasnio šta se dogodilo. - Posle će sve rane zarasti i kupiću novu vindjaknu, ali moja sećanja će ostati zauvek. To je glavno, Sever je fantastičan. Vredi to videti jednom u životu. Kada je nazvao Danijelu da se vratio, ona je odmah došla da ga vidi. I ona je bila iznenađena, i skoro otišla bez reči. – Bože moj, zar ti nisam rekla da ne ideš tako daleko, bar ne sam. Da li je to razlog što nisi telefonirao poslednjih nekoliko dana?

-Da to je to. Razmišljao sam, da li da te zovem ili ne, i odlučio da neću, jer ću te samo zabrinuti, ali ti nećeš moći da mi pomogneš. Izvinjavam se što te nisam zvao, ali mislio sam da će biti bolje, i dalje mislim da je tako bilo bolje.

Nekoliko dana Danijel nije želeo da izađe nigde, bilo gde, pre nego što počnu predavanja na fakultetu. Čak i kada je došao na fakultet sve drugove i profesore zanimalo je šta mu se desilo, bio je u zavojima. Sledećeg dana neki student humorista je napisao na tabli „Rvanje sa polarnim medvedom, imamo pobednika, pa možemo da organizujemo svetsko takmičenje“.

Semestar je nastavljen i studenti četvrte godine počeli su da pripremaju svoje teme za gredjueišen. Danijel se uglavnom bavio celularnim i molekularnim bioinženjeringom i hemijskim naučnim inženjerstvom. Čak je razmišljao kako bi bilo dobro raditi na razvoju kanadskog severa.

Kada su Danijela i Danijel sedeli u Univerzitetskom parku, bio je lep sunčan dan, snega više nije bilo, pitala ga je ona: - Reci mi iskreno šta te tera da otputuješ na Daleki sever, gde skoro da nema ničega?

-Ako bi ti to moglo biti objašnjenje, reći ću ti da je moj deda mnogo putovao. Video je veći deo sveta, a piše i knjige o svojim putovanjima. Te knjige su me impresionirale još od detinjstva i jednostavno sam mislio da ću putovati sam kada porastem i upoznam svet kao svoj. -Sledeći put, nakon što završiš fakultet, putovaćeš sa mnom i videćeš kako je to odlično. -Obećavam ti. Kako čovek razume ljubav prema putovanjima koja počinju u mladosti i nastavljaju se sve do penzionisanja.

Danijela je slušala, nije ništa komentarisala, samo joj je bilo žao zbog onoga što se dogodilo, i šta bi se moglo dogoditi u divljini. Tada joj je Danijel rekao: -Volim te mnogo, i osećam da si sada jedina osoba koja mi pripada srcem.

Otava 2016

PODELITE OVAJ TEKST NA: