детаљ слике: КРК Арт дизајн

У АЛЕРТУ СА МЕДВЕДОМ

Седећи у возу, са Данијелом, на путу кући, Данијел је споменуо како би волео да посети крајњи север Канаде, чак и по могућности у зимско доба.

-Али, зар не мислиш да је превише хладно и ризично?, упитала је Данијела.

-Знам да је хладно, али желим да осетим како јесте. Видети и осетити услове под којима људи могу да преживе. Једина ствар је да нађем некога ко жели да иде са мном. То ће бити много интересантније.

-Имам две девојке на факултету на мојој години, једна од њих познаје момка из грађевинарства, он је Еским и мора да је са крајњег севера. Упознаћу те са њом, а онда ћеш покушати да се са њим сретнеш и договориш.

Данијел је то прихватио и следећег дана су се сви састали на Данијелином факултету, где је она представила своје пријатељице Бланку и Елвиру. Елвира је Данијелу испричала о момку Ескиму, који се зове Илук, на четвртој години грађевинског инжењерства. Два дана касније Данијел је отишао на Грађевински факултет, питајући на четвртој години ко је Илук? Сви су га познавали. Веома је дружељубив са свима, па су се убрзо упознали. Када је Данијел рекао Илуку шта жели, Илук је био изненађен што би неко желео да види његов град. Одмах је питао Данијела када би желео да оде тамо, а још више се изненадио када је чуо да ће то бити за мартовску паузу.

-Можда ће вам бити хладно, биће зимско време, и заиста хладно. Можете планирати за летње време, још увек има снега.

-Не брини, Илук, бићу добро обучен и припремљен. Идеш ли ти кући у то време?

-Идем, али ја сам искусан, ми живимо у тим условима вековима и прилагодили смо се томе.

-Бићемо у контакту, додао је Данијел, после зимских испита.

-Па, какав је резултат вашег састанка са Илуком? упитала га је Данијела на путу идући кући.

-Договорили смо се да идемо заједно. Он ипак иде кући. Дакле, после зимског испита ћемо се спремити и кренути. Назваћу те одатле и рећи све кад се вратим, ако се вратим?

-Не говори тако, ако се вратиш. Вратићете се сигурно.

-Тамо су зиме веома јаке, па се могу смрзнути, ко зна?

Убрзо је у Торонто стигла зима, почели су да дувају хладни ветрови, температуре су биле све ниже из дана у дан. Људи су били топлије обучени и брже су ходали улицама погнутих глава. Студенти су се спремали за испите, као и Данијел и Данијела. Када је дошло време, нису имали времена да се сретну скоро три недеље. Данијела се бавила биологијом рачунарских система; Биохемија протеина, липида и метаболизма, док је Данијел своје време углавном проводио припремајући се за целуларни и молекуларни биоинжењеринг и хемијско научно инжењерство, као и припремајући се за пројектовање хемијских постројења и изборне тезе. Када је све било готово Данијела је добила просечну оцену од 95%, а Данијел 92%. Поново је била мало боља, али обоје веома задовољни. Обома су родитељи честитали и приредили вечеру у ресторану за обе породице. На вечери, Данијел им је рекао своје планове за мартовску паузу. Ерика и Денис (Данијелини родитељи) су били изненађени, док Уна и Мајкл (Данијелови родитељи) нису. Они су добро познавали свог сина, па су се сложили са оним што је хтео да ради. Њихов приступ је био:

-Он је одрастао, ми ћемо му помоћи шта год можемо, и увек дајемо најбоље савете, али на њему је да ли хоће да их прихвати или не.

Дан након што је Данијела отишла за Саскатун, у посету својој баки, Данијел и Илук су отпутовали из Отаве, одлетели су за Икалуит. Лет је трајао око три сата. Као што је саветовао Илук, Данијел се припремио за климу крајњег севера. Спаковао је тешке зимске панталоне за снег, ципеле, рукавице и шалове, као и топле пиџаме и пуловере. Док је летео, Илук је обавештавао Данијела о свом граду и свему што ће сазнати. Илуку је било драго што се ето нашао неки Канађанин, бели, који је желео да истражује његову област, Нунавут.

Када је стигао на аеродром Икалуит, прва ствар која је изненадила Данијела била је зграда аеродрома која је више личила на велики пластични шатор. Даље, када се иде у центар града може се прошетати, ићи пешице, није далеко, али Данијел је одлучио да се вози на псећим саоницама, само из радозналости и јединствене прилике. Он је узео собу у хотелу Капитал Сити, који се налази у центру града. Илук је отишао својој кући, где су га родитељи, отац Такијок и мајка Каја, нестрпљиво чекали. Илук је обећао Данијелу да ће доћи по њега следећег дана, да проведе неко време у његовој кући, са породицом.

Док је био у хотелу, Данијел је прву ноћ учио о Икалуиту. Открио је да у граду живи око 7000 људи. Има довољно људи да се стално виђају нова лица, али и довољно људи да не можете избећи да налетите на бар шачицу људи које познајете из продавница, са аеродрома, из ресторана, из клинике и (најбоље/најгоре од свега) из бара. Икалуит је такође довољно мали град да свако познаје све мештане. Већина људи који живе у Икалуиту већ хиљадама година живе у северној Канади: Инуити, који, заједно са првим нацијама Индијанаца и Метисима, чине Абориџине (Индиџинис пипл’) Канаде. Међутим, Икалуит се такође сматра космополитским средиштем Нунавута, што значи да ћете видети изненађујућу количину етничке разноликости у Икалуиту.

Па где је Икалуит на мапи Канаде? Погледајте горе десно док не видите Бафиново острво. Икалуит ће бити означен, јер је главни град Нунавута. Довољно сте на северу да доживите пејзаж без дрвећа, али сте довољно јужни да избегнете 24-часовне дане или ноћи. Икалуит је генерално доступан само авионом и, под условом да нема леда, чамцем. Са југа, једине директне руте до Икалуита су преко Отаве или Монтреала. Икалуит се налази у заливу Фробисхер, који је залеђен од новембра до јуна сваке године. То значи да је град већи део године под ледом. Помиње се да залеђени залив постаје аутопут за моторне санке, који води до ненасељене тундре и чини заједнице доступне „само летећим средствима“ приступачним на копну.

Икалуит има типично арктичку климу. Хладно је. Снежно је. Ледено је. Од октобра до маја је прилично зима. Чак и током „летњих месеци“ може се заборавити на ношење шортса и мајице. Ретко је довољно топло за то; кад буде, комарци ће те живе појести. Имајући то у виду, Икалуит је благословен „сувом хладноћом“, што значи да у ваздуху нема пуно влаге. Овај недостатак влаге чини хладне температуре много подношљивијим. Видећете да је мирног, сунчаног, пролећног дана -15°С (15 степени Целжиуса) не само удобно, већ и пријатно.

Шта људи раде из забаве? Икалуит иако је мали град има много духа заједнице. Икалуит је потпуно окружен дивљином и многи људи своје слободно време проводе „на земљи“. Ако нисте тип на отвореном, можете се уронити у културну сцену, која је под утицајем традиционалних инуитских заната (шивење, вајање и штампање). Углавном ћете се вероватно забављати на исти начин као и на југу: делити храну, приче и смејати се са својим пријатељима, породицом и колегама ‘’Икалумиутом’’ (људима који живе у Икалуиту). Наравно, Икалуит је све ово и још много тога.

Као главни град Нунавута, Икалуит, са око 7.000 становника, највећи је на Нунавут територији. Чак и у „граду“, међутим, нема много да се иде од једног краја града до другог. Ако узмете такси, постоји само јединствена цена за све удаљености. Музеј, законодавна скупштина, центар за посетиоце и неколико хотела налазе се на пешачкој удаљености један од другог.

Следећег дана, после доручка, Илук је стигао на рецепцију хотела и позвао Данијела да сиђе. Био је спреман, као што је очекивао Илука. Ишли су до његове куће, поред пута за Апекс и улицу Сапути. Илукова кућа се налазила у улици Куллик. Код куће Илук је упознао Данијела са члановима своје породице: оца Такииока, мајку Кају, брата Нилака и сестру Суку.

Данијел је био одушевљен што је имао прилику да посети Икалуит, а посебно да упозна породицу свог пријатеља, која живи на северу Канаде, о чему већина Канађана може само да сања. Захвалио се на позиву и замолио Нилака и Суку, бар млађе генерације, да дођу на „југ” да му буду гости у Торонту. Уз кафу и разговор о породичним стварима и студијама, као и о канадском северу, Илукова мама Каја припремила је ручак. За Данијелово изненађење припремила је печено месо карибуа и лососа. Илуков отац Такииок редовно иде у лов и пецање. Његов брат Нилак је локални механичар, углавном одржава моторне санке и ловачко оружје. Његова сестра Сука имала је око осамнаест година и тек је недавно почела да ради у локалној радионици где производе инуитске сувенире.

У поподневним сатима Илук и Даниел су његовим моторним санкама изашли у разгледање околине града. Док је возио моторне санке, Илук је разговарао са Данијелом о њиховом граду. Он је напоменуо:

-Икалуит је занимљиво место за посету, чак и на кратко. Око 60% становништва Икалуита су Инуити. Најнижа температура икада забележена у Икалуиту била је -46° С. 21. децембра, најкраћег дана у години, Икалуит има само 4,2 сата дневног светла. Најдужег дана у години је 20. јуна, када Икалуит има 20,5 сунчаних сати.

Од 24. децембра сунце не излази до 9:25 ујутро, а најранији залазак сунца је 17. децембра у 13:40. Икалуит има 20 километара пута. Већина није асвалтирана.

Такође је Илук причао Данијелу и о њиховој историји:

- 1576. године британски истраживач Сир Мартин Фробисхер искрцао се на јужно Бафиново острво у потрази за Северозападним пролазом. Основао је насеље на месту које су Инуити дуго сматрали кампом и местом за пецање. 1. јануара 1987. године име града је званично промењено из "Фробисхер Беј" у "Икалуит". Северозападне територије су подељене на две, а територија Нунавута је основана 1. априла 1999. године. Моторне санке, а понекад и псеће саонице се користе за путовања у околна подручја.

За своју колекцију Данијел је узео симболе Нунавута, јер је волео да их чува за себе. Док је био у Икалуиту, Данијел је посетио музеј где је сазнао за многе друге чињенице о Нунавуту. На пример, заједницу опслужује једна К-12 школа, школа „Инуујак“. Пошто су једини аутсајдери у заједници државни радници, студентска популација је скоро у потпуности Инуити, а први језик који се говори је Инуктитут. Као и већина средњих школа у Нунавуту, Инуујак користи образовни наставни план и програм Алберте.

Икалуит има климу тундре, са дугим, веома хладним зимама и кратким, хладним летима. Позитивне температуре су само просечне од јуна до августа. Рекордна температура била је у јуну 18,5°С (18.5 степени Целзиуса), рекордна у фебруару -72° С (минус 72 степена Целзиуса).

Лета су прохладна, често око 8 степени Целзијуса. Ах да, 24-часовно сунце. Када сунце изађе 8. маја, оно поново не залази до прве недеље августа. Насупрот томе, тако то траје до 5. новембра, три месеца. Не дозволите да вас то завара; није „мрачно“ три месеца, јер постоји стално променљива количина сумрака након заласка сунца. Рано у мрачној сезони сунце проводи много времена одмах испод хоризонта. Фоторепортерима је ова светлост овде магична.

Икалуит је задржао традицију држања радних тимова за сањкање паса. Неколико власника ставило се на располагање за једнодневне излете и кратке излете. Само се треба распитати где су и који када ради..

Северна светлост је величанствена, са спектралним бојама. Нема бољих места на свету за посматрање ауроре, али мало је посетилаца овако далеко на северу. Икалуит је близу северног магнетног пола и то га ставља близу северне ивице активности. Али прикази се повећавају сваке године како се магнетни пол помера 41 км годишње све даље и даље. У зимском периоду већину ноћи има активности, са неким спектакуларним приказима, под интензивно тамним небом. Наравно да је хладно, али звезде су овде ближе, светлије и делују крупније. Аурора и посматрање звезда су ипак чисто зимске активности, јер хеј, 24-часовно сунце, долази лето.

Трећег дана боравка у Икалуиту Данијел је одлучио да оде на вожњу санкама са псима. Дан је био сунчан и променљиво облачно, али без ветра, иако је температура била -27°С, а ветра -36°С, што је уобичајено за овај регион. Околне шуме са претежно жбуњем и четинарима биле су прекривене снегом, одавајући утисак лепе канадске зиме. Када је сео у санке, власник је већ имао замрзнуте обрве и бркове. Био је званичан у коментарима, у старту, али је у вожњи почео да прича, дајући информације углавном о псима. Рекао је:

-Наши пси су веома интелигентни, добро обучени и реагују на вербалне команде. Пси за санке у нашем крају служе за лични превоз и доставу поште. Користе се и за трке псећих санки. Када је споменуо трке са псећим санкама, Данијел га је питао за дужине удаљености на том такмичењу. Тада је возач одговорио:

-Наше такмичење понекад иде и до хиљаду миља. -Да ли је то могуће? упита га Данијел. -Да, јесте. И сам сам учествовао у некима. Трају неколико дана. Морамо добро да хранимо псе и да их одмарамо ноћу. Псима у саоницама треба пуно хране. Захтевају до 1700 калорија дневно, али када се тркају, посебно ескимски пси могу да унесу и до 10.000 калорија дневно. Данас људи све мање узгајају псе, јер их у транспорту замењују моторне санке. Дакле, у модерним временима пси за санке се користе само у тркама и за туристичке атракције. То је један од разлога зашто су вам ова путовања релативно скупа. Знам, превише је за вас да платите, али обрнуто, ми не зарађујемо много, тек довољно за наше животе и очување здравља паса.

Данијел је имао срећан случај да га возе са дванаест срећних паса који поскакују са санкама. Када су завршили вожњу и руковали се, власник Јоконе му је пожелео срећан повратак.

Пре него што је напустио Икалуит, Данијел је отишао у Илукову кућу да их све поздрави и још једном им захвали на дивном ручку и гостопримству. Сви осим Суке су били код куће. Сука је у то време радила. Сви су седели накратко, попили чај, а онда се Данијел руковао са оцем Такијоком, братом Нилаком и он је пољубио маму Кају. Наставио је путовање у Алерт, на још даљи север.

Стигавши на аеродром Икалуит Данијел је телефонирао Данијели, говорећи јој како је провео време и планирао пут у Алерт. Данијела је била упорна у покушају да га одговори од тога, али безуспешно. Био је упоран у томе, како је и планирао. Телефонирао је и родитељима, само их је обавестио где је, шта је урадио и шта још планира да уради.

За сат или нешто више се укрцао у авион са још само осам путника. Знао је да је Алерт удаљен преко две хиљаде километара, а са тим малим авионом требало би им око три сата летења. Испред свог седишта пронашао је публикацију о граду и околини коју је прочитао и направио неке белешке у својој бележници.

Алерт, у региону Кикиктаалук, Нунавут, је најсеверније стално насељено место на свету, 817 километара од Северног пола. Његово стално становништво је пријављено као нула на попису из 2011. године, али је било присутно војно и научно особље на ротацији. Алерт има много привремених становника јер је домаћин војног обавештајног радио пријемног објекта на станици канадских снага. Алерт, као и метеоролошке станице Енвиронмент Канада, лабораторије за глобално праћење атмосфере Атмосфере и аеродрома Алерт.

Алерт је веома напуштено и неплодно подручје са мање од 200 људи. Земљиште је овде залеђено скоро десет месеци вегетације (поларна пустиња). Вегетација која се овде налази састоји се од биљака које могу брзо да фотосинтетишу током кратког лета, тако да ће моћи да преживе током хладне, оштре зиме. Вегетација се налази углавном у влажним пределима неплодног земљишта. Земља око Алерта има слој пермафроста, на њему скоро током целе године који ограничава раст и опстанак многих биљака и животиња. Све у свему, са свим овим карактеристикама, дефинитивно можемо рећи да је део арктичке тундре.

Алерт се налази 12 км западно од рта Шеридан, североисточног врха острва Елсмер, на обали ледом прекривеног Линколновог мора. Упозорење стоји да је најближи канадски град Икалуит, главни град територије Нунавута, иако удаљен 2.092 км.

Насеље је окружено кршевитим брдима и долинама. Море је прекривено морским ледом већи део године, али се ледени омотач помера током летњих месеци, остављајући отопљену воду. Алерт има поларну климу. Снежног покривача има у просеку 10 месеци у години, а понекад се снег од једне године задржава и наредне године у заштићеним подручјима. Најтоплији месец јули има просечну температуру од 3,4 °С, само јули и август су у просеку изнад нуле, а то су и месеци у којима пада више од 90% падавина. Зима је такође веома сува, најсушнија у Нунавуту. Највише се дешавају падавине кише током јула, августа и септембра, углавном у облику снега. У просеку у Алерту пада 17,4 мм кише, најмање у било ком месту у Нунавуту. Септембар је обично месец са највећим снежним падавинама. Фебруар је најхладнији месец у години -67,7 °С. Он је други најхладнији у Нунавуту после Еуреке. Рекордно висока температура била је у јулу 20,0°С; Рекордна зими у јануару било је -64,7°С.

Алерт се налази северно од арктичког круга и доживљава поларне ноћи од средине октобра до краја фебруара, а поноћно сунце од прве недеље априла до прве недеље септембра. Постоје два релативно кратка периода сумрака од око 13. фебруара до 22. марта и други од 19. септембра до 22. октобра. Било је баш време када је Данијел посетио Алерт и имао прилику да ужива у том природном сумраку.

Од осам путника који су путовали са Данијелом, две су биле жене и шест мушкараца, један младић је био туриста, као и он, а сви остали војници. Чак је и авион био војни. Младић, који се изјаснио као туриста, имао је брата који је служио у Алерту, па је он добио смештај у војној станици. Данијел је упућен у приватну кућу, где су га примили на три дана, на спавање и храну. Било је свега осам приватних кућа, а само три од њих имају додатне собе за туристе. Даниел је имао среће да је добио једну. Домаћини су били господин Канут и гђа Атка. Били су веома љубазни људи, објаснили су Данијелу шта је радио док је био у Алерт-у и понудили му да изнајми њихове моторне санке. Оброци у Канутовом и Аткином дому били су морски плодови, са врло мало поврћа, које тамо долази само војним авионима.

Првог дана Данијел је само обилазио тих неколико кућа и војних станица, и приближавао се океану пуном санти леда. Било је прилично хладно, тако да није могао дуго да остане напољу. После прве шетње телефонирао је Данијели и његовим родитељима, рекавши како је то озбиљно. Када се вратио, госпођа Атка му је направила топли чај и убрзо после вечеру. Заједно су јели као чланови породице.

-Откуд ти овде? упитао је Канут Данијела.

-Само мој лични интерес за канадски север. Читао сам о Ескимима, њиховој историји и животу у хладној клими, и нисам могао то да замислим, па сам одлучио да лично испробам. Хто бих да одем моторним санкама нешто даље, да разгледам околину и упознам ваш крај где живте.

-Нема проблема. Реци ми када, желиш да идеш, ја ћу ти спремити и напунити мотор санки гасом.

Данијел му је платио, као што је договорено, и телефонирао кући и Данијели.

Следећег јутра Данијел је отишао у војну станицу тражећи пријатеља који је дошао са њим у истом авиону, да се возе заједно моторним санкама. Изашао је, руковао се и рекао како се зове, Мики. Обојица су се добро обукли, имали су топле јакне, рукавице, чизме, крзнену капу као свемирско одело, а такође и топло доње рубље. Кад су кренули, махнули су Кануту, и отишли поред обале.

На скоро четрдесетак километара, зауставили су се у малој ували, уживајући у погледу на околна брда и воду пуну санти леда. Гледајући воду изненада су схватили да се неколико фока игра између санти леда, али нису приметили када им се приближавао поларни медвед са младунчетом. Мики и Данијел су вриснули и кренули да беже до моторних санки, али се велики медвед бацио на Данијела. Мики је само успео да каже Данијелу:

-Претварај се да си мртав, чак ни не диши, не мрдај.

У том тренутку када је Мики покушавао да помогне Данијелу, медвед је и њега бацио на земљу. Чак је и младунче покушавало да угризе Микија. Велики медвед је превртао Данијела, али на срећу што је имао тешку свемирску капу која је била чврсто приљубљена уз главу, није га огребао по лицу. Имао је само једну велику огреботину на челу, добио ју је на стени, док се котрљао. Котрљајући га изнова и изнова, медвед је само поцепао Данијелову јакну. Мики се такође претварао да је мртав, а после десет-петнаест минута медведи су их напустили, тражећи храну. Када су Данијел и Мики схватили да медведа више нема, кренули су полако и онда устали. Данијел је крварио са чела, па је покушао да заустави крв држећи руку на рани. Погледали су своје поцепане јакне, али су имали среће што су живи. Данијел је говорио да осећа јаке болове у леђима. Када је Мики погледао, видео је велику огреботину која је такође крварила. Нису имали завој, па је Мики рекао:

- Држи виндјакну чврсто притиснуту и доњи веш ће упијати крв, и хајде да се вратимо у војну станицу.

Упалили су моторне санке и требало им је скоро сат времена да се врате у војну станицу, где им је дежурни лекар дезинфиковао ране и превио их. Доктор је обојици такође дао ињекције против тетануса. После сат-два боравка у колима хитне помоћи, Данијел је отишао до Канутове куће и вратио му моторне санке. Испричао је Кануту и Атки шта се догодило њему и Микију. Питао је Канута:

-Шта мислиш, да ли би било паметно да телефонирам кући и мојој девојци, или боље да им кажем кад се вратим?

– Мислим да је боље да им сада не кажеш. Само ћете их забринути, али они нису у стању да вам помогну. Сада си релативно добро, па боље немој.

Док су чекали вечеру, што је Атка спремала, Канут и Данијел су причали о Данијеловој породици, његовим студијама и плановима за будућност. Канут је обавестио Данијела да неки туристи долазе у Алерт ради спортског риболова, где лове ромба и шкампе. Напоменуо је и да Алерт има више моторних санки него аутомобила, а да се Северни магнетни пол креће око 41 километар годишње, што је Данијел једном раније чуо. Говорећи о војној станици, Канут је рекао да Краљевска канадска коњичка полиција (RCMP) пружа полицијске услуге, ако и када је то потребно. Питао је Данијела:

- Знате ли како је Нунавут добио име? Даниелов одговор је био:

– Не знам, никад чуо.

-Нунавут значи "Наша земља" на Инуктитуту, инуктитском језику, објаснио је Канут. Данијел је заиста уживао да буде са Канутом и Атком, научио је много од њих о Ескимима, и лично је осетио њихов живот, што му је и била намера.

Следећег дана Данијел је напустио Алерт авионом који лети два пута недељно тамо и назад. Када је стигао у Икалуит, Илук се изненадио када га је видео у завојима и одмах је упитао: -Шта се догодило?

На путу за Отаву, Данијел му је детаљно испричао шта им се догодило.

Када је стигао кући Данијелови родитељи су били изненађени када су га видели сав у крпама и завојима.

-Шта се дешава, вриснула је мајка?

-Рвао сам се са поларним медведом, нашалио се, и победио сам.

- Видим како си победио.

-Да нисам, био бих мртав, па како сам жив победио сам.

Затим им је детаљно објаснио шта се догодило. - После ће све ране зарасти и купићу нову виндјакну, али моја сећања ће остати заувек. То је главно, Север је фантастичан. Вреди то видети једном у животу. Када је назвао Данијелу да се вратио, она је одмах дошла да га види. И она је била изненађена, и скоро отишла без речи. – Боже мој, зар ти нисам рекла да не идеш тако далеко, бар не сам. Да ли је то разлог што ниси телефонирао последњих неколико дана?

-Да то је то. Размишљао сам, да ли да те зовем или не, и одлучио да нећу, јер ћу те само забринути, али ти нећеш моћи да ми помогнеш. Извињавам се што те нисам звао, али мислио сам да ће бити боље, и даље мислим да је тако било боље.

Неколико дана Данијел није желео да изађе нигде, било где, пре него што почну предавања на факултету. Чак и када је дошао на факултет све другове и професоре занимало је шта му се десило, био је у завојима. Следећег дана неки студент хумориста је написао на табли „Рвање са поларним медведом, имамо победника, па можемо да организујемо светско такмичење“.

Семестар је настављен и студенти четврте године почели су да припремају своје теме за гредјуеишен. Данијел се углавном бавио целуларним и молекуларним биоинжењерингом и хемијским научним инжењерством. Чак је размишљао како би било добро радити на развоју канадског севера.

Када су Данијела и Данијел седели у Универзитетском парку, био је леп сунчан дан, снега више није било, питала га је она: - Реци ми искрено шта те тера да отпутујеш на Далеки север, где скоро да нема ничега?

-Ако би ти то могло бити објашњење, рећи ћу ти да је мој деда много путовао. Видео је већи део света, а пише и књиге о својим путовањима. Те књиге су ме импресионирале још од детињства и једноставно сам мислио да ћу путовати сам када порастем и упознам свет као свој. -Следећи пут, након што завршиш факултет, путоваћеш са мном и видећеш како је то одлично. -Обећавам ти. Како човек разуме љубав према путовањима која почињу у младости и настављају се све до пензионисања.

Данијела је слушала, није ништа коментарисала, само јој је било жао због онога што се догодило, и шта би се могло догодити у дивљини. Тада јој је Данијел рекао: -Волим те много, и осећам да си сада једина особа која ми припада срцем.

Отава 2016

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: