detalj slike: KRK Art dizajn

GRAD VILENjAKA

Iako je i u to vreme većina gradova bila zagađena, negde daleko, postojao je jedan koji je bio potpuno drugačiji. Zvao se Grad vilenjaka. U njemu su kuće bile male, a krovovi izgledaše kao da su posuti vilinskim prahom. Sijali su i danju i noću, a mali vilenjaci su često izlazili iz svojih kućica da posmatraju lepotu svog grada. Moglo bi se reći da su se divili onome što su napravili. Gradić je izgledao netaknuto i svakome beše zadovoljstvo da boravi u njemu. Svaki vilenjak je imao svog belog vrapca koji ga je budio rano ujutro, da bi se spremio za naporan posao u rudniku. Postojala je jedna malena oblast koju su želeli da učine čistom, zelenom i ugodnom za boravak i nazvali su je Šuma vilenjaka. U njoj je bila jedna kućica i tu su stanovala tri brata. Prvi je svakoga dana sa tugom posmatrao Šumu, jer je u njoj vladala suša. U Gradu vilenjaka nikada nije pala kiša, niti su vilenjaci mogli da je prizovu i sve biljke su morali sami da održavaju. Zato se prvi vilenjak, po imenu Daroje, dosetio: „Braćo moja, ne mogu više sa sažaljenjem da posmatram ovo mesto. Želim da ga što pre gledam sa divljenjem. Zato bih zatražio od gospodina Oblaka da me pretvori u kišu“. Dvojica vilenjaka se pogledaše sa čuđenjem: „Da, postaću kapi kiše koje će da pomognu svima. I šumi da bi drveće izraslo, a i nama“. Kada braća čuše priču do kraja, pristaše i rekoše bratu da radi šta mu je volja. Daroje izađe napolje i poče dozivati gospodina Oblaka: „Oj, Oblače, moj mili prijatelju! Kada bih mogao biti kap kiše, samo na trenutak. Da doprinesem rastu drveća jer ne želim da izgleda tako pusto i mračno. Kada biste mogli da mi to učinite... Ne znate koliko bi mi značilo“. A Oblak sa nebesa sasluša molbu malog vilinskog stvora, pa mu odgovori odozgo: „Oj, dragi vilenjače! Vidim da si dobar i pošten i da želiš svakome dobro. To cenim više od svega na svetu!“ zatim se spusti malo bliže vilenjaku i nastavi: „Nisam imao običaj da vam izlazim u susret, ali ovog puta ću napraviti izuzetak. Pretvoriću te u kapi kiše koje će ceo dan padati. Stanovnicima će ovo biti veoma čudno, osim tvoje braće, koja znaju da si to ti. I nemoj da se uplašiš ako budeš padao na glave tvojih drugara. Ha, ha, ha

… I tako je prvi vilenjak postao kiša, da bi spasio svoju šumu. Vilenjaci izlaziše sa nevericom jer se pljusak nikada nije dogodio u njihovom gradu. „Zamisli, pada kiša!“ reče jedan od prolaznika, a drugi mu dodaje iz svoje kućice: „Nemoguće! Da li se sećaš da je nekada padala kiša?“ Prolaznik mu odgovori: „Ali izađi, stvarno pada!“ Zatim vilenjak izađe i shvati da je drugar bio u pravu: „Pa ovo je neverovatno!“ „Vilenjaaaci! Treba napisati članak o ovome u novinama. I staviti naslov „ČUDO U GRADU VILENjAKA“, reče vilenjački novinar.

Za to vreme je Daroje padao brzinom svetlosti. Primetio je nešto što ga je i zasmejalo i uplašilo u isto vreme. Kada je počeo da se spušta na zemlju, pogledao je levo, a zatim desno i ugledao mnoštvo njegovih kopija koje su se spuštale na zemlju uporedo sa njim. To beše tako neobično da se u jednom trenutku zapitao „Pa ko je onda pravi ja?“ Uz smeh i čuđenje je nastavio da juriša. Ništa slično nije iskusio u svom životu. „Juuuhu! Ovo je zabavno!“ Zatim pade na glavu jednom svom prijatelju. „Uh, kada bi znao da sam to ja... ali kad mu budem rekao, neće mi verovati!“ S nebesa, Daroje je mogao da vidi ptice u letu izbliza, oblake, Sunce, ali ipak mu se više sviđao život malog vrednog vilenjaka sa dvojicom braće u kućici. Počelo je da se smrkava. Odjednom, vilenjak oseti nekakvu nelagodu i tresne o zemlju. „Ovo znači da mi je isteklo vreme padanja“, pomisli. Zatim se ču duboki glas gospodina Oblaka: „Vilenjače, prijatelju, to ti je što ti je! Učinio sam ti ono što si od mene tražio, tvoje je vreme isteklo. Idi sada kod svoje braće i budi srećan vilenjak“. On pogleda nagore i beše mu teško da uoči Oblaka u tamnom nebu. Zahvali mu se i pevušeći se uputi svojoj kućici koja beše nekoliko koraka odatle. Nije mogao da odoli pa je kasnije pričao svojim prijateljima neobično iskustvo. Ono što je jednom vilenjaku neobično mora biti nešto poput ovoga, jer je ceo njihov život zasnovan na neobičnim stvarima, iako su njima sasvim svakidašnje. „Danas sam se svima popeo na glavu“, rekao je jednom od svojih prijatelja, a on je, ne shvatajući, odgovorio: „Daroje, ti si divan vilenjak koji ne može nikome da bude dosadan. Samo ti ime kaže da daruješ svima ono što im najviše nedostaje. Potištenima daješ volje, tužnima pokušavaš da probudiš makar iskricu sreće koju oni već poseduju u sebi, ali je ne primećuju preplavljeni mislima svakodnevice. Ko može da te ne voli!“ Daroju je bilo žao da prekine svog prijatelja i pusti ga da svoju misao dovrši, pa reče šta se zbilo i da je to „penjanje na glavu“ bilo zaista. Njegovom prijatelju, starom vilenjaku beše smešno, ali i pomalo neshvatljivo. „Koliko sam svojih kopija video u jedom trenutku, sa svih strana!“ I tako se sastajao sa mnogo drugara koji su ga gledali u oči sa nevericom, a jedan, po imenu Hrabroje je rekao da želi da postane duga. Kao što u ovom gradu nikada nije pala kiša, tako vilenjaci nijednom nisu ugledali dugu na nebesima.

I tada Daroje stade da doziva gospodina Oblaka, plašeći se da ga možda neće čuti, ako je opet utonuo u dubok san, s obzirom da od pamtiveka lenčari. „Oblače, Oblače!“ Gospodin Oblak se približi zemlji zevajući, kao da se tek probudio. Vilenjak uzlete pravo na njegova leđa pa odozgo poče govoriti: „Moj prijatelj Hrabroje će biti hrabar, kao što mu ime kaže, pa se neće plašiti da ga pretvorite u dugu na kratko. Takve čarolije mi nemamo, a on bi silno želeo da to iskusi.“ Oblak reče da je potrebno još šest vilenjaka koji bi pristali na to, da bi svaki vilenjak bio pretvoren u po jednu boju.

Daroje i Hrabroje se vratiše sa šestoricom drugara koje Oblak pretvori u boje. Hrabroja u crvenu poput višnje, Divnoja u narandžastu poput šargarepe, Mirnoja u žutu poput limuna, Sloboja u zelenom poput trave, Ljuboja u svetloplavu poput neba, Brzoja u tamnoplavu poput dijamanta opala i Sporoja u poslednju boju duginog spektra – ljubičastu, poput ljubičica. Svih sedmorica su lebdeli na nebu blizu gospodina Oblaka koji je sa ponosom posmatrao svoje prvi put isprobane sposobnosti da pretvara vilenjake u dugu. Daroju je ovo bilo još neverovatnije nego kada je on postao kiša. „Daroje, mislim da se tvojim prijateljima dopada što su u duginim bojama, ali bojim se da može nastati nevolja“ i krene šaputati „Na kraju ove duge se nalazi...“ „Kovčeg sa blagom!“ povikala je velika grupa vilenjaka koja je stajala spremna da taj kovčeg uzme za sebe. U gradu gde je do tada vladala sloga i ljubav, pojavi se pohlepa, kao grom iz vedra neba. Svaki vilenjak je u ruci imao svoj čarobni štapić, mahnuo bi njime i poleteo prema dugi, tako da su za tili čas izgledali kao roj ogromnih pčela koje se gladne skupljaju oko cvetova. Daroje nije mogao da poveruje svojim očima, kao i još nekoliko dobrih vilenjaka. Umesto da se dive raznobojnom prizoru, oni su verovatno prvo videli blago, pa tek onda dugu. Zaslepljeni pohlepom, jurišali su brže od kolibrija kako bi se domogli kovčega. „Sve blago će biti moje! Ne, biće moje! Kako se to usuđujete da kažete? Pa zna se ko je ovde najbolji i najzaslužniji!“ odzvanjale su reči na nebu i Oblaku je bilo žao što je koristio ovu čaroliju. „Nisam ni pomislio da će se ovako završiti taj lepi prizor kog sam priredio našim stanovnicima. Daroje je u jednom trenutku zapazio dvojicu vilenjaka za koje nije ni slutio da će se pojaviti. Svoju braću. Tako nastade borba ispred kuće trojice braće. „Kada bi im neko samo oteo sve blago i odneo ga u rudnik da ga pravično podele, tako što bi svako kopao svoj deo zemlje“, doseti se Daroje pa brzo polete i dovede sa sobom dvadeset pet belih vrabaca budilica, po prirodi hrabrih mada se uplašiše od tolike galame i pohlepe i ne počeše odmah sa odnošenjem blaga. „Hajde, krenite!“ zapovedao im je Daroje. Sa nevericom je posmatrao svoju pohlepnu braću. Životne prilike su udesile da Daroje bude dosta vremena odvojen od njih i možda ih zato nije dovoljno dobro poznavao. Oni su bili čista suprotnost Daroju, njihovom predusretljivom bratu koji je bio spreman da da sve svoje da bi drugome pomogao. Daroje bi ponekad smišljao i čarobne formule ili napitke radi pomoći bolesnim životinjama, ili drugim vilenjacima koji su povremeno po kazni izgubili svoje moći, pa im čarobni štapići nisu ničemu služili. Čak je pomagao i njima, koji su u nekom trenutku postupili pogrešno, jer ni on nije bio idealan i to je pokušavao da razume i kod drugih. Vilenjaci su prevršili svaku meru kada je Daroje pokušao da ih spasi od pohlepe. Jato belih vrabaca bilo je oterano pomoću njihovih čarobnih štapićai tada je njihova čarobna moć bila poništena. Bez nje su videli koliko su bili bespomoćni i zarobljeni u vremenu, bez pogleda na budućnost ili na prošlost. Sivilo svakidašnjice im se „popelo na krila“ i svi su se u dubini duše osećali loše. Shvatili su da su pogrešili, ali mnogi od njih nisu mogli da isteraju pohlepu iz sebe. Svaki vilenjak je odnosio veliku količinu blaga svojoj kući, ali u rukama, bez čarolije. Neki su se vraćali kući da uzmu najveća kolica koja su imali i brzo, brzo jurili do kovčega da im ne bi neko razgrabio sve. Nekoliko dobrih vilenjaka ostade da razgovara sa Darojem koji i dalje nije mogao da veruje šta se događalo. Sa njima je podelio jednu tajnu, da su sedmorica vilenjaka „zarobljeni“ u dugi.

Sati i sati su prolazili, a kovčeg se i dalje nije praznio zato što je bio čaroban, kao i duga. Vilenjaci su hitali i preko noći da uzimaju blago, jer mnogi nisu stizali na red preko dana. Oblak ni oka nije sklopio od galame i hteo je da skine čaroliju čim je zora svanula kako bi spasio vilinski narod... i mogao da spava. Vilinskoj gramzivosti nije bilo kraja, čim su uspeli svojom vikom da oteraju bele vrapce koje su bili poznati kao najposlušnije ptice u gradu. Jedino rešenje bilo je skidanje Oblakove čarolije uz pomoć nekoliko dobrih vilenjaka jer je čarolija bila mnogo jaka i Oblak nije mogao sam da je ukloni. Vilenjaci su se organizovali tek do sledećeg jutra i pomagali Oblaku da se čarolija poništi. Zbog nje je sav nemir nastao. Kada bi vilenjaci znali da su Hrabroje, Divnoje, Mirnoje, Ljuboje, Sloboje, Brzoje i Sporoje zarobljeni u duginom spektru i da blago u kovčegu nema nikakvu vrednost jer nije od pravog zlata i srebra... a ni dijamanti nisu pravi... vrlo brzo bi pobacali sve što su toliko grabili. Daroje je svim prijateljima koji su bili u dugi darovao mnogo strpljivosti i samopouzdanja kako bi mogli da izdrže čin uklanjanja čarolije. Većina vilenjaka verovatno nije ni pomislila da se neka čarolija krije iza duge i kovčega.

Pošto plan sa belim vrapcima nije uspeo, Oblak i družina su dali sve od sebe da što pre nestane kovčeg sa blagom koji je bio izvor nevolje. Dobrim vilenjacima koji su pomagali nije bila oduzeta čarolija i mogli su sa mnogo volje i energije da dovedu sve u red, kao što je bilo nekada. Uz nekoliko čarobnih formula i zamaha čarobnim štapićima, kovčeg se pretvorio u zlatni prah i iščezao. Pohlepni vilenjaci su posmatrali začuđeno jer u bujici svoje pohlepe nisu ni primetili da se odvijao čin uklanjanja kovčega sa blagom. Sedmorica „duginih“ vilenjaka su ponovo bili na slobodi. „Moram da vam priznam, ne bih želeo više nikada da budem u dugi! Hajmo svojim kućicama!“ rekao je Brzoje. Poleteli su trkajući se ko će pre da stigne do svoje kućice. Pobednik je bio Brzoje, a najsporiji... očekivano, Sporoje! Ostali vilenjaci su bili u sredini, a Hrabroje je na kraju trkebio pretposlednji, jer se udubio u razmišljanje kako mu je bila loša ideja da prave dugu i da bi njegovi drugari bolje prošli bez njega. Ponekad i hrabri vilenjaci, pa čak i najhrabriji Hrabroje bude tužan i brine zbog svojih loših postupaka.

Pohlepni vilenjaci su se ubrzo vratili svojim rudarskim poslovima, a kada su stigli kućama, iznenadili su se. Svi zlatnici i nakit što su donosili je nestao, zajedno sa kovčegom i dugom. Tugovali su neko vreme, ali su kasnije shvatili da je tako bolje. Ne bi mogli da obuzdaju svoju gramzivost i preselili bi se u neki drugi grad da traže sreću, To bi samo trenutno bio izvor zadovoljstva, ali bi ih „gurnuo“ u još veće nevolje. Iz svake situacije može da se izvuče nešto poučno, čak i kada se čini da je užasno to što se desilo. Uvek postoji razlog zašto se nešto dogodilo i vilenjaci su, neki posle dužeg, a neki posle kraćeg vremena, došli do zaključka da je nestanak blaga bolji po njih. Kod trojice braće, Daroja, Suncoja i Cvetoja je ponovo zavladala sloga i ljubav. Šuma vilenjaka je postala pravo mesto za uživanje, baš onakva kako su je zamišljali. Ispred kuće je cvetalo cveće, a unutar kuće je cvetala ljubav. Ljiljani, ljubičice, maslačci, ruže, lipe, zvončići, kestenovi, lešnici... Svega je bilo u izobilju i drugi vilenjaci su često pristizali da prave izlete u šumi. Jednim zamahom štapića su pravili peškire, a ako su zaboravili da ponesu hranu, išli su kod trojice braće na ručak. Šuma je postala mesto za druženje, a svuda naokolo su cvetali pupoljci koji nisu bili samo posledica kiše, već i iskrica ljubavi koja se širila u međuvilenjačkim odnosima. Povremeno su izbijale kratke i neozbiljne svađe, uglavnom Brzoja i Sporoja, braće koja su čista suprotnost. Sporoje je voleo da natenane čupka travicu i zaliva biljke, dok je Brzoje sa samo nekoliko brzih i odsečnih pokreta uspevao da sredi čitavu šumu. „Brzoje! Pusti me da sređujem bašte kako ja hoću!“ čulo se često po šumi.

Ispred kuće je cvetalo cveće, a unutar kuće je cvetala ljubav.

PODELITE OVAJ TEKST NA: