детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГРАД ВИЛЕЊАКА

Иако је и у то време већина градова била загађена, негде далеко, постојао је један који је био потпуно другачији. Звао се Град вилењака. У њему су куће биле мале, а кровови изгледаше као да су посути вилинским прахом. Сијали су и дању и ноћу, а мали вилењаци су често излазили из својих кућица да посматрају лепоту свог града. Могло би се рећи да су се дивили ономе што су направили. Градић је изгледао нетакнуто и свакоме беше задовољство да борави у њему. Сваки вилењак је имао свог белог врапца који га је будио рано ујутро, да би се спремио за напоран посао у руднику. Постојала је једна малена област коју су желели да учине чистом, зеленом и угодном за боравак и назвали су је Шума вилењака. У њој је била једна кућица и ту су становала три брата. Први је свакога дана са тугом посматрао Шуму, јер је у њој владала суша. У Граду вилењака никада није пала киша, нити су вилењаци могли да је призову и све биљке су морали сами да одржавају. Зато се први вилењак, по имену Дароје, досетио: „Браћо моја, не могу више са сажаљењем да посматрам ово место. Желим да га што пре гледам са дивљењем. Зато бих затражио од господина Облака да ме претвори у кишу“. Двојица вилењака се погледаше са чуђењем: „Да, постаћу капи кише које ће да помогну свима. И шуми да би дрвеће израсло, а и нама“. Када браћа чуше причу до краја, присташе и рекоше брату да ради шта му је воља. Дароје изађе напоље и поче дозивати господина Облака: „Ој, Облаче, мој мили пријатељу! Када бих могао бити кап кише, само на тренутак. Да допринесем расту дрвећа јер не желим да изгледа тако пусто и мрачно. Када бисте могли да ми то учините... Не знате колико би ми значило“. А Облак са небеса саслуша молбу малог вилинског створа, па му одговори одозго: „Ој, драги вилењаче! Видим да си добар и поштен и да желиш свакоме добро. То ценим више од свега на свету!“ затим се спусти мало ближе вилењаку и настави: „Нисам имао обичај да вам излазим у сусрет, али овог пута ћу направити изузетак. Претворићу те у капи кише које ће цео дан падати. Становницима ће ово бити веома чудно, осим твоје браће, која знају да си то ти. И немој да се уплашиш ако будеш падао на главе твојих другара. Ха, ха, ха

… И тако је први вилењак постао киша, да би спасио своју шуму. Вилењаци излазише са неверицом јер се пљусак никада није догодио у њиховом граду. „Замисли, пада киша!“ рече један од пролазника, а други му додаје из своје кућице: „Немогуће! Да ли се сећаш да је некада падала киша?“ Пролазник му одговори: „Али изађи, стварно пада!“ Затим вилењак изађе и схвати да је другар био у праву: „Па ово је невероватно!“ „Вилењаааци! Треба написати чланак о овоме у новинама. И ставити наслов „ЧУДО У ГРАДУ ВИЛЕЊАКА“, рече вилењачки новинар.

За то време је Дароје падао брзином светлости. Приметио је нешто што га је и засмејало и уплашило у исто време. Када је почео да се спушта на земљу, погледао је лево, а затим десно и угледао мноштво његових копија које су се спуштале на земљу упоредо са њим. То беше тако необично да се у једном тренутку запитао „Па ко је онда прави ја?“ Уз смех и чуђење је наставио да јуриша. Ништа слично није искусио у свом животу. „Јуууху! Ово је забавно!“ Затим паде на главу једном свом пријатељу. „Ух, када би знао да сам то ја... али кад му будем рекао, неће ми веровати!“ С небеса, Дароје је могао да види птице у лету изблиза, облаке, Сунце, али ипак му се више свиђао живот малог вредног вилењака са двојицом браће у кућици. Почело је да се смркава. Одједном, вилењак осети некакву нелагоду и тресне о земљу. „Ово значи да ми је истекло време падања“, помисли. Затим се чу дубоки глас господина Облака: „Вилењаче, пријатељу, то ти је што ти је! Учинио сам ти оно што си од мене тражио, твоје је време истекло. Иди сада код своје браће и буди срећан вилењак“. Он погледа нагоре и беше му тешко да уочи Облака у тамном небу. Захвали му се и певушећи се упути својој кућици која беше неколико корака одатле. Није могао да одоли па је касније причао својим пријатељима необично искуство. Оно што је једном вилењаку необично мора бити нешто попут овога, јер је цео њихов живот заснован на необичним стварима, иако су њима сасвим свакидашње. „Данас сам се свима попео на главу“, рекао је једном од својих пријатеља, а он је, не схватајући, одговорио: „Дароје, ти си диван вилењак који не може никоме да буде досадан. Само ти име каже да дарујеш свима оно што им највише недостаје. Потиштенима дајеш воље, тужнима покушаваш да пробудиш макар искрицу среће коју они већ поседују у себи, али је не примећују преплављени мислима свакодневице. Ко може да те не воли!“ Дароју је било жао да прекине свог пријатеља и пусти га да своју мисао доврши, па рече шта се збило и да је то „пењање на главу“ било заиста. Његовом пријатељу, старом вилењаку беше смешно, али и помало несхватљиво. „Колико сам својих копија видео у једом тренутку, са свих страна!“ И тако се састајао са много другара који су га гледали у очи са неверицом, а један, по имену Храброје је рекао да жели да постане дуга. Као што у овом граду никада није пала киша, тако вилењаци ниједном нису угледали дугу на небесима.

И тада Дароје стаде да дозива господина Облака, плашећи се да га можда неће чути, ако је опет утонуо у дубок сан, с обзиром да од памтивека ленчари. „Облаче, Облаче!“ Господин Облак се приближи земљи зевајући, као да се тек пробудио. Вилењак узлете право на његова леђа па одозго поче говорити: „Мој пријатељ Храброје ће бити храбар, као што му име каже, па се неће плашити да га претворите у дугу на кратко. Такве чаролије ми немамо, а он би силно желео да то искуси.“ Облак рече да је потребно још шест вилењака који би пристали на то, да би сваки вилењак био претворен у по једну боју.

Дароје и Храброје се вратише са шесторицом другара које Облак претвори у боје. Храброја у црвену попут вишње, Дивноја у наранџасту попут шаргарепе, Мирноја у жуту попут лимуна, Слобоја у зеленом попут траве, Љубоја у светлоплаву попут неба, Брзоја у тамноплаву попут дијаманта опала и Спороја у последњу боју дугиног спектра – љубичасту, попут љубичица. Свих седморица су лебдели на небу близу господина Облака који је са поносом посматрао своје први пут испробане способности да претвара вилењаке у дугу. Дароју је ово било још невероватније него када је он постао киша. „Дароје, мислим да се твојим пријатељима допада што су у дугиним бојама, али бојим се да може настати невоља“ и крене шапутати „На крају ове дуге се налази...“ „Ковчег са благом!“ повикала је велика група вилењака која је стајала спремна да тај ковчег узме за себе. У граду где је до тада владала слога и љубав, појави се похлепа, као гром из ведра неба. Сваки вилењак је у руци имао свој чаробни штапић, махнуо би њиме и полетео према дуги, тако да су за тили час изгледали као рој огромних пчела које се гладне скупљају око цветова. Дароје није могао да поверује својим очима, као и још неколико добрих вилењака. Уместо да се диве разнобојном призору, они су вероватно прво видели благо, па тек онда дугу. Заслепљени похлепом, јуришали су брже од колибрија како би се домогли ковчега. „Све благо ће бити моје! Не, биће моје! Како се то усуђујете да кажете? Па зна се ко је овде најбољи и најзаслужнији!“ одзвањале су речи на небу и Облаку је било жао што је користио ову чаролију. „Нисам ни помислио да ће се овако завршити тај лепи призор ког сам приредио нашим становницима. Дароје је у једном тренутку запазио двојицу вилењака за које није ни слутио да ће се појавити. Своју браћу. Тако настаде борба испред куће тројице браће. „Када би им неко само отео све благо и однео га у рудник да га правично поделе, тако што би свако копао свој део земље“, досети се Дароје па брзо полете и доведе са собом двадесет пет белих врабаца будилица, по природи храбрих мада се уплашише од толике галаме и похлепе и не почеше одмах са одношењем блага. „Хајде, крените!“ заповедао им је Дароје. Са неверицом је посматрао своју похлепну браћу. Животне прилике су удесиле да Дароје буде доста времена одвојен од њих и можда их зато није довољно добро познавао. Они су били чиста супротност Дароју, њиховом предусретљивом брату који је био спреман да да све своје да би другоме помогао. Дароје би понекад смишљао и чаробне формуле или напитке ради помоћи болесним животињама, или другим вилењацима који су повремено по казни изгубили своје моћи, па им чаробни штапићи нису ничему служили. Чак је помагао и њима, који су у неком тренутку поступили погрешно, јер ни он није био идеалан и то је покушавао да разуме и код других. Вилењаци су превршили сваку меру када је Дароје покушао да их спаси од похлепе. Јато белих врабаца било је отерано помоћу њихових чаробних штапићаи тада је њихова чаробна моћ била поништена. Без ње су видели колико су били беспомоћни и заробљени у времену, без погледа на будућност или на прошлост. Сивило свакидашњице им се „попело на крила“ и сви су се у дубини душе осећали лоше. Схватили су да су погрешили, али многи од њих нису могли да истерају похлепу из себе. Сваки вилењак је односио велику количину блага својој кући, али у рукама, без чаролије. Неки су се враћали кући да узму највећа колица која су имали и брзо, брзо јурили до ковчега да им не би неко разграбио све. Неколико добрих вилењака остаде да разговара са Даројем који и даље није могао да верује шта се догађало. Са њима је поделио једну тајну, да су седморица вилењака „заробљени“ у дуги.

Сати и сати су пролазили, а ковчег се и даље није празнио зато што је био чаробан, као и дуга. Вилењаци су хитали и преко ноћи да узимају благо, јер многи нису стизали на ред преко дана. Облак ни ока није склопио од галаме и хтео је да скине чаролију чим је зора сванула како би спасио вилински народ... и могао да спава. Вилинској грамзивости није било краја, чим су успели својом виком да отерају беле врапце које су били познати као најпослушније птице у граду. Једино решење било је скидање Облакове чаролије уз помоћ неколико добрих вилењака јер је чаролија била много јака и Облак није могао сам да је уклони. Вилењаци су се организовали тек до следећег јутра и помагали Облаку да се чаролија поништи. Због ње је сав немир настао. Када би вилењаци знали да су Храброје, Дивноје, Мирноје, Љубоје, Слобоје, Брзоје и Спороје заробљени у дугином спектру и да благо у ковчегу нема никакву вредност јер није од правог злата и сребра... а ни дијаманти нису прави... врло брзо би побацали све што су толико грабили. Дароје је свим пријатељима који су били у дуги даровао много стрпљивости и самопоуздања како би могли да издрже чин уклањања чаролије. Већина вилењака вeроватно није ни помислила да се нека чаролија крије иза дуге и ковчега.

Пошто план са белим врапцима није успео, Облак и дружина су дали све од себе да што пре нестане ковчег са благом који је био извор невоље. Добрим вилењацима који су помагали није била одузета чаролија и могли су са много воље и енергије да доведу све у ред, као што је било некада. Уз неколико чаробних формула и замаха чаробним штапићима, ковчег се претворио у златни прах и ишчезао. Похлепни вилењаци су посматрали зачуђено јер у бујици своје похлепе нису ни приметили да се одвијао чин уклањања ковчега са благом. Седморица „дугиних“ вилењака су поново били на слободи. „Морам да вам признам, не бих желео више никада да будем у дуги! Хајмо својим кућицама!“ рекао је Брзоје. Полетели су тркајући се ко ће пре да стигне до своје кућице. Победник је био Брзоје, а најспорији... очекивано, Спороје! Остали вилењаци су били у средини, а Храброје је на крају тркебио претпоследњи, јер се удубио у размишљање како му је била лоша идеја да праве дугу и да би његови другари боље прошли без њега. Понекад и храбри вилењаци, па чак и најхрабрији Храброје буде тужан и брине због својих лоших поступака.

Похлепни вилењаци су се убрзо вратили својим рударским пословима, а када су стигли кућама, изненадили су се. Сви златници и накит што су доносили је нестао, заједно са ковчегом и дугом. Туговали су неко време, али су касније схватили да је тако боље. Не би могли да обуздају своју грамзивост и преселили би се у неки други град да траже срећу, То би само тренутно био извор задовољства, али би их „гурнуо“ у још веће невоље. Из сваке ситуације може да се извуче нешто поучно, чак и када се чини да је ужасно то што се десило. Увек постоји разлог зашто се нешто догодило и вилењаци су, неки после дужег, а неки после краћег времена, дошли до закључка да је нестанак блага бољи по њих. Код тројице браће, Дароја, Сунцоја и Цветоја је поново завладала слога и љубав. Шума вилењака је постала право место за уживање, баш онаква како су је замишљали. Испред куће је цветало цвеће, а унутар куће је цветала љубав. Љиљани, љубичице, маслачци, руже, липе, звончићи, кестенови, лешници... Свега је било у изобиљу и други вилењаци су често пристизали да праве излете у шуми. Једним замахом штапића су правили пешкире, а ако су заборавили да понесу храну, ишли су код тројице браће на ручак. Шума је постала место за дружење, а свуда наоколо су цветали пупољци који нису били само последица кише, већ и искрица љубави која се ширила у међувилењачким односима. Повремено су избијале кратке и неозбиљне свађе, углавном Брзоја и Спороја, браће која су чиста супротност. Спороје је волео да натенане чупка травицу и залива биљке, док је Брзоје са само неколико брзих и одсечних покрета успевао да среди читаву шуму. „Брзоје! Пусти ме да сређујем баште како ја хоћу!“ чуло се често по шуми.

Испред куће је цветало цвеће, а унутар куће је цветала љубав.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: