PROBUĐIVANjE
I dođu tako zore koje zbore
Više nego mnoga usta pusta,
Kada ti oči daljinom gore,
Kad se rastopi magla gusta.
I dođu jutra kao tuđe sutra
Kada ti buđenje nije čuđenje,
Kad krv na nebu sluti prekosutra,
Kad nova misao nije luđenje.
Ponekad milom zamahnu krilom
Nek se duša seti da može da leti.
Blatnjave staze ogrni svilom
I probaj izazovu odoleti...
Jer mnoge priče jedna drugoj liče.
I mnoge rane gore kao slane.
Najmanje se čuje istina što viče.
Najviše se pamte laži šaputane.
Obraz se bori da ne izgori
Dok zorom zveči odjek praznih reči.
Hladnoću u oku led u srcu stvori
I konačno tišina - prija i leči...leči...
SLUTNjA
Dođoše ti dani odveć rasprodani...
Dođe ta oluja koju slutih, tugo...
Dok govori trule u muk umotani
Isprazne se misli slušaju predugo.
Možda će koraci što se sporo vuku
I o kućni prag se spotačinju tromo
Spoznat' pravu zoru po boji i zvuku,
Razlikovat' hodanje sapeto i tromo.
Jednoga dana u bliskome sutra
Kad popuste vreće lažima punjene
Prosuće se krivnja na krvava jutra.
Kad istina kune, stižu kletve njene.
Mnogo si slabašna sorto izmorena.
Sve su ti se niti u čvor pomrsile...
Iznutra ti duša sumnjom satrvena,
A s polja te stilsle pomrčine sile.
Kad oluja prođe, kad se sunce rodi,
Kada se otvore utvrde i jame,
Ti ćeš znati rode da put ka slobodi
Prvo mora proći kroz hodnike tame.
PESMA
Pesma!!! Pesma nije samo rima,
Slog od istih slova na kraju reda.
Pesma u sebi deo duše mora da ima
Kojom je slušamo, kojom nas gleda...
Pesma nije karta za put uspeha i slave.
Niti je ključ sefa iz kog novac zveči.
Pesma se rađa iz srca, ne iz glave.
Tkaju je osećanja ne reči...
Pesnika ne stvara trud, već nit
Koja treperi negde duboko u nama.
I samo srce može isplakati hit
Koji će se čuti među zvezdama.
Zato ista pesma svakom drugačija
Jer je svako srce drugačije čuje.
Plemenito seme svuda ne proklija.
Korov i na steni drsko napreduje.
