ПРОБУЂИВАЊЕ
И дођу тако зоре које зборе
Више него многа уста пуста,
Када ти очи даљином горе,
Кад се растопи магла густа.
И дођу јутра као туђе сутра
Када ти буђење није чуђење,
Кад крв на небу слути прекосутра,
Кад нова мисао није луђење.
Понекад милом замахну крилом
Нек се душа сети да може да лети.
Блатњаве стазе огрни свилом
И пробај изазову одолети...
Јер многе приче једна другој личе.
И многе ране горе као слане.
Најмање се чује истина што виче.
Највише се памте лажи шапутане.
Образ се бори да не изгори
Док зором звечи одјек празних речи.
Хладноћу у оку лед у срцу створи
И коначно тишина - прија и лечи...лечи...
СЛУТЊА
Дођоше ти дани одвећ распродани...
Дође та олуја коју слутих, туго...
Док говори труле у мук умотани
Испразне се мисли слушају предуго.
Можда ће кораци што се споро вуку
И о кућни праг се спотачињу тромо
Спознат' праву зору по боји и звуку,
Разликоват' ходање сапето и тромо.
Једнога дана у блискоме сутра
Кад попусте вреће лажима пуњене
Просуће се кривња на крвава јутра.
Кад истина куне, стижу клетве њене.
Много си слабашна сорто изморена.
Све су ти се нити у чвор помрсиле...
Изнутра ти душа сумњом сатрвена,
А с поља те стилсле помрчине силе.
Кад олуја прође, кад се сунце роди,
Када се отворе утврде и јаме,
Ти ћеш знати роде да пут ка слободи
Прво мора проћи кроз ходнике таме.
ПЕСМА
Песма!!! Песма није само рима,
Слог од истих слова на крају реда.
Песма у себи део душе мора да има
Којом је слушамо, којом нас гледа...
Песма није карта за пут успеха и славе.
Нити је кључ сефа из ког новац звечи.
Песма се рађа из срца, не из главе.
Ткају је осећања не речи...
Песника не ствара труд, већ нит
Која трепери негде дубоко у нама.
И само срце може исплакати хит
Који ће се чути међу звездама.
Зато иста песма сваком другачија
Јер је свако срце другачије чује.
Племенито семе свуда не проклија.
Коров и на стени дрско напредује.
