detalj slike: KRK Art dizajn

GORAN - KUVAR

UVOD

Ovo je izmišljeni roman, zasnovan na stvarnom dečaku po imenu Goran, koji želi da bude kuvar kada poraste. Imena njegovih roditelja i rodbine, i svi ostali su izmišljena. Mesta u zemljama u koje putuju Goran i njegova supruga Ines su stvarna, iako su situacije i dešavanja bila i izmišljena.

Priča opisuje Gorana, zvanog „Gordon“, iz detinjstva, i ono što je studirao, doktorirao struku zdrave ishrane. Oženio se Francuskinjom iz Montreala, gde je studirao. Bila je učiteljica i radila u lokalnoj školi. Njen otac Adrijan je radio u hotelu Chateau Laurier u Otavi kao kuvar, gde su se on i Goran prvi upoznali. Goran je sa Ines putovao kroz Srbiju, Grčku, Italiju i Francusku, uživajući u prirodnim lepotama, modnim radnjama i uživajući u specijalitetima hrane tih zemalja. Otvorio je svoj prvi restoran, pod nazivom GOR-INES u Montrealu, drugi u Otavi, a treći u Torontu. Za Njujork je prodao licencu. Tako je pokrenut lanac Goranovih restorana, čime se obogatio. Sa Ines je imao blizance i bili su srećna porodica.

AUTOR

GORAN

„Bila je subota uveče, 30. aprila 2011. godine, kada su se moji deda i baka vratili iz Kine. Rekli su mi kasnije, pošto sam već odrastao, da su veoma uživali i da su bili impresionirani razvojem zemlje, kako je bila čista i kako su ljudi bili pristojni. Oni su ranije putovali u mnoge zemlje, ali Kina im je bila najupečatljivija”.

„Sat vremena po njihovom dolasku rodio sam se, oko deset sati uveče. Mama je očekivala da ću se roditi prvog maja, ali sam iz nekog razloga požurio. Da li je to bilo zbog dolaska mojih bake i dede ili ne? Niko to ne može reći, ali u svakom slučaju nisam u potpunosti osetio očekivanje moje mame da budem beba Prvog maja, kao što je i ona bila sama.”

„Sutradan, 1. maja, svi moji bliski rođaci su došli da me vide, iako se i sam ne sećam nikoga iz tog vremena. Moja starija sestra, koja je tada imala četiri godine i nekoliko meseci, došla je da me poljubi, ali mi je par godina kasnije spomenula: -Nisi mi uzvratio ništa, čak ni pogledom. Pošto nisam ništa govorio, kao novorođenče, žalila se kako nisam bio ljubazan prema njoj. Moj rođak Vanja, koji je imao samo dve godine, rekao je mojoj sestri: -Možda je gluvonem, jer ne govori, „Dečji razgovor“, oni ne znaju ništa o bebama. „Moj tata je prespavao noć u stolici u hodniku i morao je da me vidi kroz prozor inkubatora, gde su bebe držane između dojenja“. „Jednom mi je rekao da svaka beba ima ime svoje majke na kanapu oko bebine ruke. U vreme kada su me tata i tetka sa bakom i dedom gledali kako spavam u inkubatoru, svi su ćutali i srećni. Dok se mama odmarala, rođaci su bili usredsređeni na mene iako se ničega nisam sećao što su mi kasnije pričali. „Moja sestra Nataša i Vanja su razgovarali o svojim temama, pretvarajući se da su odrasli.

„Prvo, nakon što sam se rodio, naučio sam da plačem, kao i sve bebe. Ali nakon što sam bio okupan i nahranjen, prestao sam. Mama mi je rekla, kada sam porastao, da bebe plaču iz tri razloga, ako su mokre, gladne i/ili pospane. Kad sam odrastao naučio sam mnogo stvari o sebi. Moja mama se dobro brinula o mojoj sestri i meni, učeći nas o većini stvari u životu. Ona je fantastična mama i oboje je mnogo volimo. Kada smo odrasli da razumemo mnoge stvari, shvatili smo da ona zaslužuje izreku „Moja mama je najbolja mama na svetu“. Takođe je rano počela da nas uči čitanju i pisanju, tako da sam dobro čitao kada sam imao četiri godine. Tada sam već znao sva slova i brojeve i počeo da razumem jednostavne proračune. Od četvrte godine roditelji su me upisali u vrtić, gde smo naučili mnoge druge stvari. U vrtiću je bilo mnogo Arapa mojih godina, i pričali su među sobom samo arapski jezik, koji ja nisam razumeo, pa sam kod kuće jednom pitao mamu: - Mama, možeš li da me upišeš u arapsku školu? Želim da naučim arapski”. Nasmejala se.

„Moj rođak Vanja, koji je dve godine stariji od mene, ispričao nam je šta je radio u svom vrtiću. -Naš deda je došao po njega, dok su se deca napolju igrala na snegu i tri učiteljice su ih posmatrale. Kada je deda prišao, Vanja je hteo da ga predstavi svojim učiteljicama, govoreći: -Ovo je moj deda, zove se Deda. „Deda“ na srpskom jeziku znači isto, deda. Svi su se smejali. Bilo je smešno. Mi, sva deca u našoj porodici, mnogo volimo dedu i baku, jer su veoma dragi prema nama. Među nama decom, najstariji je Vanjin stariji brat Filip, koga deda često naziva „Fill“, pretvarajući se da mu je ime izgovoreno na engleskom, iako bi na engleskom trebalo pisati Filip, sa duplim ll između samoglasnika“.

„Naš deda je bio u Peruu, dok je radio kao stručnjak, i posetio je čuveno mesto „Maću Piću“, gde se čak popeo na vrh Huajna Piću. Pokazao nam je i ispričao svoje iskustvo koje je bilo veoma zanimljivo i uzbudljivo. Dakle, kad god se Vanja popne na bilo koju stenu, pretvarao se da je on na Maću Pićuu. Mnogo mi se sviđa Vanja. Često idemo jedni kod drugih da se igramo i/ili prespavamo. Naš deda je napisao roman o Filipu, u kome ga je nazvan „Akan“, pošto je prikazan kao Indijanac. Deda će nam svima pokloniti svoj roman kada porastemo. I naš deda je već napisao roman o Vanji, koji do sada čuva kao tajnu. Takođe želi da piše romane o svakom od nas, samo da ga se setimo kada ostarimo”.

„Kada sam bio beba, mama mi je rekla,da ja nisam mogao da govorim dugo, skoro dve godine. Bila je zabrinuta za moje govorne sposobnosti i počela je da me vodi logopedu kome je mnogo platila. Dok su mi ljudi govorili, posmatrao sam njihova usta i razumeo ih, mada ne sasvim. Čak sam im uzvraćao rukama i/ili grimasom lica kada sam se osećao OK. Mama je počela da me vodi kod raznih lekara, a na svu sreću, specijalista urologije je otkrila neku tečnost u mojim ušima. Nakon što je ta tečnost eliminisana, moj svet je postao potpuno drugačiji, otvorio se i mogao sam normalno da čujem. Doktor mi je objasnio da nisam mogao da čujem kako treba, tako da nisam mogao da odgovaram. Ubrzo nakon što sam počeo da govorim, eksplodirao sam u razgovoru. Tek posle dve godine počeo sam da učim slova, i uz svako slovo sam povezao imena ljudi. Mama je stavila magnetna slova na vrata frižidera, a kada bi moj deda dolazio kod nas, pokazivao sam mu slovo „D“ što znači „deda“. Slovo „M“ me je povezivalo sa mamom, slovo „B“ sa „Baka“ (znači baka na srpskom), slovo „F“ je bilo za Filipa, „T“ za (Tata na srpskom tata), „N“ za Natašu, „ V” za Vanju itd. Članovi porodice su rado gledali kako pokazujem ta slova, kao sopstvenu inovaciju”.

„Rekli su mi, takođe, kako sam sve vreme izgledao srećno, sa lepim osmehom na licu. Svi su voleli da ćaskaju sa mnom, očekujući da uvek čuju nešto neočekivano novo. Kada sam počeo da shvatam njihovo zadovoljstvo, osetio sam da sam ponosan na sebe, slušao sam kao odrasla osoba. Čak i kada sam krenuo u vrtić osećao sam se mnogo starije i mudrije među svojim drugarima. U svakoj predstavi sam im komandovao kako da koriste igračke i tretiraju me kao komandanta, što su oni slušali. Moji učitelji su me voleli, pošto nikoga nisam tukao, niti sam govorio loše reči. Roditelji su me dobro vaspitali. Sećam se maminih reči koje mi je često govorila: -Budi dobar dečko, deli igračke sa svima podjednako i uvek radi ono što učitelji traže od tebe, što sam i uradio.

„Moji roditelji su želeli da oboje govorimo srpski, pa su kod kuće uglavnom koristili srpski. Sa tri godine sam to odlično razumeo, čak tada sam počeo i da govorim srpski. Ali, nakon što sam krenuo u vrtić, potpuno sam to izostavio, kao i sva deca. Nakon toga na sve odgovaram samo na engleskom. Da li sam sada, u petoj godini, postao dvojezičan, teško je reći? Pored engleskog, dobro razumem srpski. Ako budem primoran, mogao bih da kažem mnogo reči, iako ih ne govorim svakodnevno. Moja sestra Nataša je mnogo, mnogo bolja od mene. Ali, naš rođak Filip je najbolji. On je sedam godina stariji od mene, ali sa četiri ili pet godina bio je trojezičan. Govori engleski, francuski i srpski, a istovremeno koristi sva tri jezika. Zvanično, odlično govori francuski, a srpski koristi kod kuće sa roditeljima. Mi, sva deca, volimo kompjuterske igrice i mogli bismo da provedemo ceo dan za kompjuterom. Ali roditelji nam uvek govore koliko bi to moglo biti opasno za naše oči”.

„Mama je želela da se ja i moja sestra Nataša veoma rano uključimo u sportske aktivnosti. Vodila nas je na karate, tenis, skijanje, klizanje, samo da spomenem neke. Bili smo dovoljno dobri, oboje, iako je moja sestra bila nešto bolja od mene, jer je bila starija i bolje je slušala mamu. Nataša je čak želela da pohađa časove violine. Izrazila je da joj se to sviđa, ali je mama s vremena na vreme morala da je tera da trenira kod kuće. Kako je vreme prolazilo, postajala je sve bolja i bolja, i svirala je relativno dobro. Ja se nisam interesovao za muziku, kao Nataša”.

„Naš tata je imao svoju kompaniju registrovanu u kompjuterskom biznisu i većinu vremena je radio kod kuće. Bio je veoma dobar u programiranju, ali je svo vreme, dan i noć, provodio za kompjuterom, ne pomažući mami ništa kod kuće. Mnogo puta bi legao u vrelu kadu, napolju u dvorištu, držeći laptop u rukama. Mama je tokom njenih proteklih godina radila u raznim kompanijama, takođe u kompjuterskom biznisu, ali se kod kuće dobro brinula o nama, kuvala obroke, vodila nas u škole i dolazila po nas po povratku sa posla. Redovno je kupovala sve što je bilo potrebno kod kuće za sve nas. Kada su se približavali praznici, mama je kupovala svašta, kitila jelku, slagala poklone i vodila nas kod Deda Mraza, da se slikamo sa njim. Dakle, čuvala je te slike svake godine, uramljene”.

Često su nas posećivali baka i deda, Baka Andjelka i Deda Boris. Baka dobro kuva, kao i naša mama, ali Baka pravi najbolju supu, koja se meni najviše dopadala. Mama pravi najbolje kolače na svetu, ali Deda s vremena na vreme kupuje čokoladu ili sladoled. Kada on uđe u naš dom, mama bi me pitala da li želim da zagrlim Dedu. Da, dok ja sam za kompjuterom, odgovorio bih joj: da ako deda hoće da dođe kod mene”!

„Deda je radio neke popravke u našoj kući,popravljao je vodovodne instalacije, ofarbao svu kuću unutra, radio zidove u garaži i još neke stvari, dok Baka brine o maminom cveću, kad god dođe.

„I Teta Lara, mamina sestra, i Ujak Boban, roditelji Filipa i Vanje, dolaze nam dosta često, sa dečacima i igramo se svi zajedno. Oni su nam najdraži rođaci. Ljudi kažu da je tetka najdraža osoba svoj deci. Teta Lara nas uvek voli, a mi je mnogo volimo. Teta Lara radi na Univerzitetu Karleton, ali ona nije profesor Ona pravi novac za univerzitetska istraživanja. Pritom često putuje u Kanadi i Sjedinjenim Državama. Teča Boban pomaže mom tati u njegovoj kancelariji, kada je to potrebno. Kupili su stan u istoj zgradi u kojoj žive Baka i Deda i lepo ga adaptirali”.

Goran je sve vreme bio pun raznoraznih maštovitosti, a izražavao se pod određenim povoljnim prilikama, koje je i njegova mama pisala. Jedna od takvih je bila, kada smo ga pitali šta će biti kad poraste, bez razmišljanja je odgovorio: -Biću kuvar, i to najbolji kuvar na svetu. Iznenadili smo se, pa smo počeli da ga pitamo za druge profesije, ukazujući na kompjutersko programiranje, istraživanje svemira, inženjering, medicinu i slične, moderne profesije, ali je Goran bio potpuno siguran: -Kuvar i ništa drugo. – Sviđa mi se, i to je to. Svoju buduću profesiju odredio je već kada je imao oko četiri godine. Nakon toga je Deda prihvatio Goranovu odluku i u većini slučajeva ga nazivao samo „Šef“. Zvali smo to „Goranovi biseri“, njegove ideje koje su bile neobične za njegovo doba. Deda će prokomentarisati, kada Goran neočekivano izgovara svoje „Bisere” on kaže: „Goran prosipa svoje bisere”.

Goran je bio poznat po svojim izrazima, o različitim stvarima u različitim prilikama. Tako da je mama bila zadovoljna time i s vremena na vreme je to pisala, samo da bi se setila kasnije kada on poraste.

***

Goranova sestra Nataša je četiri godine starija od njega. Ona je briljantna devojka, lepo obrazovana, odlična u školi i veoma dobra sa roditeljima, bakama i dekama i prijateljima. Nataša je veoma rano počela da uči slova i čita. Kada je imala četiri godine, već je čitala knjige za odrasle. Svima je zadovoljstvo da razgovaraju i/ili se igraju sa Natašom. Još kao mala počela je sa raznim sportskim aktivnostima, a u osmoj godini je izrazila želju da nauči da svira muziku, da bude violinistkinja. Mama Sandra ju je odmah upisala u privatnu školu. U početku se Nataša žalila, pošto ranije ništa nije znala, ali je vremenom postajala sve bolja i na kraju joj se to veoma dopalo. Već nakon nekoliko meseci svirala je tako dobro da je bilo moguće prepoznati melodije koje je svirala. Kada je Goran uočio Natašin napredak u sviranju violine i on se zainteresovao za muziku, naučio je da svira trubu, pa su čak njih dvoje jedne prilike imali koncert na univerzitetu.

Nataša je izuzetno ćutljiva devojčica, pa ju je deda mnogo voleo i uvek pričao kako je dobro dete. Ponekad, s vremena na vreme, ona pokušava da spreči Gorana da radi stvari koje on ne bi trebalo da radi. Smatrala ga je mlađim, koji ne zaslužuje da se igra sa devojčicama.

Mama Sandra ih je terala da rade neophodne stvari, iako je izgledalo da su premladi za većinu tih navika. Ali ona je to smatrala za bolje ranije nego kasnije i vrlo rano su oboje mogli da urade sve za sebe. Gledajući u njih oboje vidi se da će izrasti u sposobne mlade ljude koji će moći da postoje u svakoj prilici. Bilo je zadovoljstvo gledati ih.

U slobodno vreme Goran i Nataša su se uglavnom družili sa svojim rođacima Filipom i Vanjom. Vanja je bio mlađi i bliži njihovim godinama, pa su više voleli da budu sa njim, a i Vanja je želeo da prespava kod njih.

Na pitanje šta želi da bude, Vanja je rekao da voli letenje i istraživanje svemira, pa bi najverovatnije mogao da pokuša da postane kosmonaut. Filip i Nataša još uvek nisu znali kakva će biti njihova budućnost i to im nije mnogo smetalo. U svakom slučaju, svi su bili dobri đaci, a ko bude dobar u školi biće dobar i u struci. Jedino je apsolutno definisan najmlađi član porodice Goran, po nadimku „Gordon“, on će biti kuvar, i to je to.

Goranov deda mu je jednom rekao da mora da nauči mnogo stvari, o hrani, hemiji, ishrani, zdravlju, specifičnim navikama različitih naroda i mnogim drugim detaljima. Goran je pažljivo slušao i kratko mu je odgovorio – Ja hoću! –Deda ti ćeš me videti, biću slavan. Deda je bio oduševljen Goranovim razumevanjem i čvrsto je zagrlio Gorana

***

Kako je teklo Goranovo školovanje, on je iz godine u godinu bio sve bolji i bolji. Počeo je da iskazuje interesovanje za dodatne predmete, u vezi sa hemijom hrane i ishranom, što je u nekim slučajevima zbunilo njegove nastavnike. Povremeno su nastavnici morali da pregledaju naučnu literaturu kako bi Goranu dali potpune odgovore.

Još pre polaska u srednju školu Goran je znao šta su ugljeni hidrati, proteini, vitamini, lipidi, mineralne materije, kao i sve komponente ishrane, važni u ljudskoj ishrani. Bio je uveren da treba da poznaje hemiju i ishranu, kako bi pripremio najbolje i najzdravije sastojke u svakom obroku za svakoga i dokazao da će postati svetski priznat. To je bio razlog zašto je voleo predmete kao što su neorganska hemija, organska hemija, biohemija, hemija makromolekula, fizička hemija, a posebno hemija hrane. Pored svega toga Goran je bio veoma dobar u matematici, kao iu svim tehničkim predmetima.

Za upis na prvu godinu prirodnih nauka Goran je morao da ima najbolje ocene iz engleskog, biologije, hemije i matematike. I još pre upisa on je to već sve imao. Studenti koji su se fokusirali na hranu i ishranu diplomskog studija morali su da budu pripremljeni u interdisciplinarnom pristupu koji kombinuje kurseve iz hrane, zdravlja, ishrane, ljudske ekologije, društvenih nauke, poslovanja i sličnih nauka. Pošto je živeo u Otavi, glavnom gradu kanadske nacije, sa roditeljima i mamom Sandrom koja je već radila u Nacionalnom istraživačkom savetu Kanade, vladinoj instituciji, nije bilo problema da Goran izabere neki od poznatih univerziteta. Dakle, za početak su odabrali Univerzitet Karleton, u Otavi, program nauke o hrani i ishrani, čiji profesori imaju jake veze sa vladinim laboratorijama u zdravstvu, poljoprivredi, hrani, kanadskoj inspekciji hrane i Nacionalnim istraživačkim savetom Kanade. Program je bio četvorogodišnji studij.

Na predmetu Ishrane studenti su proučavali metabolizam hrane, rast i popravku, kako se komponente hrane pretvaraju u jednostavnije komponente koje koristi ljudsko telo i kako hrana može dovesti do boljeg opšteg zdravlja. Kasniji kursevi primenili su znanje na specijalizovane teme, kao što su ishrana i bolesti, lečenje ili prevencija, sportska ishrana ili nutrigenomika (kako hranljive materije utiču na gene).

Gotovo od samog početka Goran se uključio u istraživanje Studentske istraživačke nagrade, sa posebnim interesovanjem za uključivanje u istraživanje ishrane i odojčadi u razvoju i uticaja lipida na njihov mozak. Pored toga, pridružio se istraživačkoj grupi za neuronauku u biohemiji. S obzirom da je Goran bio orijentisan na studije do najvišeg stepena (doktorat), izabrao je da pohađa kurseve Bezbednost i zdravlje hrane, a kao priliku za karijeru pohađao je i kurseve za zdravstveno vaspitanje i sportsku nutricionistiku. Takođe je učestvovao u eksperimentalnom laboratorijskom radu kurseva hrane, ishrane i dijetetike. Kada je stekao diplomu, kao jedan od najboljih na univerzitetu, dobio je nagradu generalnog guvernera.

Za magisterij Goran je odlučio da studira na Univerzitetu u Torontu, odsek za nauku o ishrani, a za doktorsku diplomu pokuša da bude primljen na Univerzitetu Harvard. Kao i obično, studenti se prijavljuju na nekoliko univerziteta, istovremeno, a nakon prijema biraju onaj koji im se više sviđa. Na osnovu tog iskustva Goran se prijavio na univerzitete Stenford, Harvard, Jel, Prinston i Mekgil, očekujući da će izabrati Harvard ako ga prihvate. U međuvremenu je prošao kroz informacije i saznao da je Univerzitet Harvard u Kembridžu, Masačusets, a Fakultet za hranu i ishranu u Amherstu. Godišnje ima preko 37.000 studenata, za sve nivoe, dok se preko 60% prima. Na tom univerzitetu imaju programe za doktorat iz javnog zdravlja sa koncentracijom nutricionizma, na nutricionističkoj školi javnih zdravstvenih nauka.

Dok je bio na magistarskom studiju na univerzitetu u Torontu, Maki je studirao druge univerzitete, samo da bi u potpunosti znao šta svaki od njih nudi.

Za Univerzitet Stanford je otkrio da su njihovi programi na Medicinskom fakultetu, studije ishrane se rade u istraživačkoj grupi Centra za istraživanje prevencije, fokusirajući se na studije interventne ishrane dijetama.

Univerzitet Jel se koncentriše na teme istraživanja gojaznosti prehrambene ishrane, što Goranu nije bilo od posebnog interesa, jer je planirao da ima svoj restoran prve klase i da bude kuvar, čak ni profesor na univerzitetu nije ga interesovalo.

Univerzitet Prinston u svom programu razmatra teme „Eating Vell“ šta je dobro jesti, koji pokriva kulturu, religiju, politiku, životnu sredinu, medije, lična uverenja i preferencije u domenu zdravlja i ishrane. U njihovom istraživanju glavni aspekti su bili prava hrana sa minimalnim sastojcima, minimalno prerađena, sveža ili smrznuta, u odgovarajućoj sezoni, birajući hranu koja se uzgaja lokalno ili regionalno, i ako je moguće organsku. Nutritivno bogata hrana: sveže voće, povrće, obrani i nemasni mlečni proizvodi, nemasno meso, živina i riba, žitarice bogate vlaknima (ovas, heljda, mahunarke, orasi i druge namirnice).

I konačno, Goran je istraživao Univerzitet McGill u Montrealu, jedan od veoma poznatih kanadskih univerziteta. Otkrio je da McGill ima školu za dijetetiku i ljudsku ishranu. Njihova primarna misija je unapređenje zdravlja ljudi, obučavanjem budućih lidera u oblasti dijetetike i nauke o ishrani, bezbednosti hrane i bezbednosti hrane, kako u svetu, tako i na međunarodnom nivou. Škola nudi dodiplomske i postdiplomske programe, uključujući i doktorske disertacije. Doktorski program obuhvata ljudsku ishranu u nauci ili srodnim oblastima, što Goranu najbolje odgovara. Karijere uključuju akademske pozicije, visoke državne i industrijske pozicije, itd. Doktorska teza omogućava specijalno istraživanje u širokom spektru oblasti.

Uostalom, kada je Goran završio master studije u Torontu, i radio nekoliko godina u restoranima u Torontu i Otavi, odlučio je da se upiše na Univerzitet McGill u Montrealu, pošto mu nije bio plan da ide na univerzitetske pozicije, a da je McGill Univerzitet koji će ga koštati mnogo manje od bilo koga u Sjedinjenim Državama. Čak je odabrao i svoju doktorsku tezu koja najbolje odgovara zdravoj restoranskoj ishrani.

PODELITE OVAJ TEKST NA: