детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГОРАН - КУВАР

УВОД

Ово је измишљени роман, заснован на стварном дечаку по имену Горан, који жели да буде кувар када порасте. Имена његових родитеља и родбине, и сви остали су измишљена. Места у земљама у које путују Горан и његова супруга Инес су стварна, иако су ситуације и дешавања била и измишљена.

Прича описује Горана, званог „Гордон“, из детињства, и оно што је студирао, докторирао струку здраве исхране. Оженио се Францускињом из Монтреала, где је студирао. Била је учитељица и радила у локалној школи. Њен отац Адријан је радио у хотелу Chateau Laurier у Отави као кувар, где су се он и Горан први упознали. Горан је са Инес путовао кроз Србију, Грчку, Италију и Француску, уживајући у природним лепотама, модним радњама и уживајући у специјалитетима хране тих земаља. Отворио је свој први ресторан, под називом ГОР-ИНЕС у Монтреалу, други у Отави, а трећи у Торонту. За Њујорк је продао лиценцу. Тако је покренут ланац Горанових ресторана, чиме се обогатио. Са Инес је имао близанце и били су срећна породица.

АУТОР

ГОРАН

„Била је субота увече, 30. априла 2011. године, када су се моји деда и бака вратили из Кине. Рекли су ми касније, пошто сам већ одрастао, да су веома уживали и да су били импресионирани развојем земље, како је била чиста и како су људи били пристојни. Они су раније путовали у многе земље, али Кина им је била најупечатљивија”.

„Сат времена по њиховом доласку родио сам се, око десет сати увече. Мама је очекивала да ћу се родити првог маја, али сам из неког разлога пожурио. Да ли је то било због доласка мојих баке и деде или не? Нико то не може рећи, али у сваком случају нисам у потпуности осетио очекивање моје маме да будем беба Првог маја, као што је и она била сама.”

„Сутрадан, 1. маја, сви моји блиски рођаци су дошли да ме виде, иако се и сам не сећам никога из тог времена. Моја старија сестра, која је тада имала четири године и неколико месеци, дошла је да ме пољуби, али ми је пар година касније споменула: -Ниси ми узвратио ништа, чак ни погледом. Пошто нисам ништа говорио, као новорођенче, жалила се како нисам био љубазан према њој. Мој рођак Вања, који је имао само две године, рекао је мојој сестри: -Можда је глувонем, јер не говори, „Дечји разговор“, они не знају ништа о бебама. „Мој тата је преспавао ноћ у столици у ходнику и морао је да ме види кроз прозор инкубатора, где су бебе држане између дојења“. „Једном ми је рекао да свака беба има име своје мајке на канапу око бебине руке. У време када су ме тата и тетка са баком и дедом гледали како спавам у инкубатору, сви су ћутали и срећни. Док се мама одмарала, рођаци су били усредсређени на мене иако се ничега нисам сећао што су ми касније причали. „Моја сестра Наташа и Вања су разговарали о својим темама, претварајући се да су одрасли.

„Прво, након што сам се родио, научио сам да плачем, као и све бебе. Али након што сам био окупан и нахрањен, престао сам. Мама ми је рекла, када сам порастао, да бебе плачу из три разлога, ако су мокре, гладне и/или поспане. Кад сам одрастао научио сам много ствари о себи. Моја мама се добро бринула о мојој сестри и мени, учећи нас о већини ствари у животу. Она је фантастична мама и обоје је много волимо. Када смо одрасли да разумемо многе ствари, схватили смо да она заслужује изреку „Моја мама је најбоља мама на свету“. Такође је рано почела да нас учи читању и писању, тако да сам добро читао када сам имао четири године. Тада сам већ знао сва слова и бројеве и почео да разумем једноставне прорачуне. Од четврте године родитељи су ме уписали у вртић, где смо научили многе друге ствари. У вртићу је било много Арапа мојих година, и причали су међу собом само арапски језик, који ја нисам разумео, па сам код куће једном питао маму: - Мама, можеш ли да ме упишеш у арапску школу? Желим да научим арапски”. Насмејала се.

„Мој рођак Вања, који је две године старији од мене, испричао нам је шта је радио у свом вртићу. -Наш деда је дошао по њега, док су се деца напољу играла на снегу и три учитељице су их посматрале. Када је деда пришао, Вања је хтео да га представи својим учитељицама, говорећи: -Ово је мој деда, зове се Деда. „Деда“ на српском језику значи исто, деда. Сви су се смејали. Било је смешно. Ми, сва деца у нашој породици, много волимо деду и баку, јер су веома драги према нама. Међу нама децом, најстарији је Вањин старији брат Филип, кога деда често назива „Филл“, претварајући се да му је име изговорено на енглеском, иако би на енглеском требало писати Филип, са дуплим лл између самогласника“.

„Наш деда је био у Перуу, док је радио као стручњак, и посетио је чувено место „Маћу Пићу“, где се чак попео на врх Хуајна Пићу. Показао нам је и испричао своје искуство које је било веома занимљиво и узбудљиво. Дакле, кад год се Вања попне на било коју стену, претварао се да је он на Маћу Пићуу. Много ми се свиђа Вања. Често идемо једни код других да се играмо и/или преспавамо. Наш деда је написао роман о Филипу, у коме га је назван „Акан“, пошто је приказан као Индијанац. Деда ће нам свима поклонити свој роман када порастемо. И наш деда је већ написао роман о Вањи, који до сада чува као тајну. Такође жели да пише романе о сваком од нас, само да га се сетимо када остаримо”.

„Када сам био беба, мама ми је рекла,да ја нисам могао да говорим дуго, скоро две године. Била је забринута за моје говорне способности и почела је да ме води логопеду коме је много платила. Док су ми људи говорили, посматрао сам њихова уста и разумео их, мада не сасвим. Чак сам им узвраћао рукама и/или гримасом лица када сам се осећао ОК. Мама је почела да ме води код разних лекара, а на сву срећу, специјалиста урологије је открила неку течност у мојим ушима. Након што је та течност елиминисана, мој свет је постао потпуно другачији, отворио се и могао сам нормално да чујем. Доктор ми је објаснио да нисам могао да чујем како треба, тако да нисам могао да одговарам. Убрзо након што сам почео да говорим, експлодирао сам у разговору. Тек после две године почео сам да учим слова, и уз свако слово сам повезао имена људи. Мама је ставила магнетна слова на врата фрижидера, а када би мој деда долазио код нас, показивао сам му слово „Д“ што значи „деда“. Слово „М“ ме је повезивало са мамом, слово „Б“ са „Бака“ (значи бака на српском), слово „Ф“ је било за Филипа, „Т“ за (Тата на српском тата), „Н“ за Наташу, „ В” за Вању итд. Чланови породице су радо гледали како показујем та слова, као сопствену иновацију”.

„Рекли су ми, такође, како сам све време изгледао срећно, са лепим осмехом на лицу. Сви су волели да ћаскају са мном, очекујући да увек чују нешто неочекивано ново. Када сам почео да схватам њихово задовољство, осетио сам да сам поносан на себе, слушао сам као одрасла особа. Чак и када сам кренуо у вртић осећао сам се много старије и мудрије међу својим другарима. У свакој представи сам им командовао како да користе играчке и третирају ме као команданта, што су они слушали. Моји учитељи су ме волели, пошто никога нисам тукао, нити сам говорио лоше речи. Родитељи су ме добро васпитали. Сећам се маминих речи које ми је често говорила: -Буди добар дечко, дели играчке са свима подједнако и увек ради оно што учитељи траже од тебе, што сам и урадио.

„Моји родитељи су желели да обоје говоримо српски, па су код куће углавном користили српски. Са три године сам то одлично разумео, чак тада сам почео и да говорим српски. Али, након што сам кренуо у вртић, потпуно сам то изоставио, као и сва деца. Након тога на све одговарам само на енглеском. Да ли сам сада, у петој години, постао двојезичан, тешко је рећи? Поред енглеског, добро разумем српски. Ако будем приморан, могао бих да кажем много речи, иако их не говорим свакодневно. Моја сестра Наташа је много, много боља од мене. Али, наш рођак Филип је најбољи. Он је седам година старији од мене, али са четири или пет година био је тројезичан. Говори енглески, француски и српски, а истовремено користи сва три језика. Званично, одлично говори француски, а српски користи код куће са родитељима. Ми, сва деца, волимо компјутерске игрице и могли бисмо да проведемо цео дан за компјутером. Али родитељи нам увек говоре колико би то могло бити опасно за наше очи”.

„Мама је желела да се ја и моја сестра Наташа веома рано укључимо у спортске активности. Водила нас је на карате, тенис, скијање, клизање, само да споменем неке. Били смо довољно добри, обоје, иако је моја сестра била нешто боља од мене, јер је била старија и боље је слушала маму. Наташа је чак желела да похађа часове виолине. Изразила је да јој се то свиђа, али је мама с времена на време морала да је тера да тренира код куће. Како је време пролазило, постајала је све боља и боља, и свирала је релативно добро. Ја се нисам интересовао за музику, као Наташа”.

„Наш тата је имао своју компанију регистровану у компјутерском бизнису и већину времена је радио код куће. Био је веома добар у програмирању, али је сво време, дан и ноћ, проводио за компјутером, не помажући мами ништа код куће. Много пута би легао у врелу каду, напољу у дворишту, држећи лаптоп у рукама. Мама је током њених протеклих година радила у разним компанијама, такође у компјутерском бизнису, али се код куће добро бринула о нама, кувала оброке, водила нас у школе и долазила по нас по повратку са посла. Редовно је куповала све што је било потребно код куће за све нас. Када су се приближавали празници, мама је куповала свашта, китила јелку, слагала поклоне и водила нас код Деда Мраза, да се сликамо са њим. Дакле, чувала је те слике сваке године, урамљене”.

Често су нас посећивали бака и деда, Бака Андјелка и Деда Борис. Бака добро кува, као и наша мама, али Бака прави најбољу супу, која се мени највише допадала. Мама прави најбоље колаче на свету, али Деда с времена на време купује чоколаду или сладолед. Када он уђе у наш дом, мама би ме питала да ли желим да загрлим Деду. Да, док ја сам за компјутером, одговорио бих јој: да ако деда хоће да дође код мене”!

„Деда је радио неке поправке у нашој кући,поправљао је водоводне инсталације, офарбао сву кућу унутра, радио зидове у гаражи и још неке ствари, док Бака брине о мамином цвећу, кад год дође.

„И Тета Лара, мамина сестра, и Ујак Бобан, родитељи Филипа и Вање, долазе нам доста често, са дечацима и играмо се сви заједно. Они су нам најдражи рођаци. Људи кажу да је тетка најдража особа свој деци. Тета Лара нас увек воли, а ми је много волимо. Тета Лара ради на Универзитету Карлетон, али она није професор Она прави новац за универзитетска истраживања. Притом често путује у Канади и Сједињеним Државама. Теча Бобан помаже мом тати у његовој канцеларији, када је то потребно. Купили су стан у истој згради у којој живе Бака и Деда и лепо га адаптирали”.

Горан је све време био пун разноразних маштовитости, а изражавао се под одређеним повољним приликама, које је и његова мама писала. Једна од таквих је била, када смо га питали шта ће бити кад порасте, без размишљања је одговорио: -Бићу кувар, и то најбољи кувар на свету. Изненадили смо се, па смо почели да га питамо за друге професије, указујући на компјутерско програмирање, истраживање свемира, инжењеринг, медицину и сличне, модерне професије, али је Горан био потпуно сигуран: -Кувар и ништа друго. – Свиђа ми се, и то је то. Своју будућу професију одредио је већ када је имао око четири године. Након тога је Деда прихватио Горанову одлуку и у већини случајева га називао само „Шеф“. Звали смо то „Горанови бисери“, његове идеје које су биле необичне за његово доба. Деда ће прокоментарисати, када Горан неочекивано изговара своје „Бисере” он каже: „Горан просипа своје бисере”.

Горан је био познат по својим изразима, о различитим стварима у различитим приликама. Тако да је мама била задовољна тиме и с времена на време је то писала, само да би се сетила касније када он порасте.

***

Горанова сестра Наташа је четири године старија од њега. Она је бриљантна девојка, лепо образована, одлична у школи и веома добра са родитељима, бакама и декама и пријатељима. Наташа је веома рано почела да учи слова и чита. Када је имала четири године, већ је читала књиге за одрасле. Свима је задовољство да разговарају и/или се играју са Наташом. Још као мала почела је са разним спортским активностима, а у осмој години је изразила жељу да научи да свира музику, да буде виолинисткиња. Мама Сандра ју је одмах уписала у приватну школу. У почетку се Наташа жалила, пошто раније ништа није знала, али је временом постајала све боља и на крају јој се то веома допало. Већ након неколико месеци свирала је тако добро да је било могуће препознати мелодије које је свирала. Када је Горан уочио Наташин напредак у свирању виолине и он се заинтересовао за музику, научио је да свира трубу, па су чак њих двоје једне прилике имали концерт на универзитету.

Наташа је изузетно ћутљива девојчица, па ју је деда много волео и увек причао како је добро дете. Понекад, с времена на време, она покушава да спречи Горана да ради ствари које он не би требало да ради. Сматрала га је млађим, који не заслужује да се игра са девојчицама.

Мама Сандра их је терала да раде неопходне ствари, иако је изгледало да су премлади за већину тих навика. Али она је то сматрала за боље раније него касније и врло рано су обоје могли да ураде све за себе. Гледајући у њих обоје види се да ће израсти у способне младе људе који ће моћи да постоје у свакој прилици. Било је задовољство гледати их.

У слободно време Горан и Наташа су се углавном дружили са својим рођацима Филипом и Вањом. Вања је био млађи и ближи њиховим годинама, па су више волели да буду са њим, а и Вања је желео да преспава код њих.

На питање шта жели да буде, Вања је рекао да воли летење и истраживање свемира, па би највероватније могао да покуша да постане космонаут. Филип и Наташа још увек нису знали каква ће бити њихова будућност и то им није много сметало. У сваком случају, сви су били добри ђаци, а ко буде добар у школи биће добар и у струци. Једино је апсолутно дефинисан најмлађи члан породице Горан, по надимку „Гордон“, он ће бити кувар, и то је то.

Горанов деда му је једном рекао да мора да научи много ствари, о храни, хемији, исхрани, здрављу, специфичним навикама различитих народа и многим другим детаљима. Горан је пажљиво слушао и кратко му је одговорио – Ја хоћу! –Деда ти ћеш ме видети, бићу славан. Деда је био одушевљен Горановим разумевањем и чврсто је загрлио Горана

***

Како је текло Гораново школовање, он је из године у годину био све бољи и бољи. Почео је да исказује интересовање за додатне предмете, у вези са хемијом хране и исхраном, што је у неким случајевима збунило његове наставнике. Повремено су наставници морали да прегледају научну литературу како би Горану дали потпуне одговоре.

Још пре поласка у средњу школу Горан је знао шта су угљени хидрати, протеини, витамини, липиди, минералне материје, као и све компоненте исхране, важни у људској исхрани. Био је уверен да треба да познаје хемију и исхрану, како би припремио најбоље и најздравије састојке у сваком оброку за свакога и доказао да ће постати светски признат. То је био разлог зашто је волео предмете као што су неорганска хемија, органска хемија, биохемија, хемија макромолекула, физичка хемија, а посебно хемија хране. Поред свега тога Горан је био веома добар у математици, као иу свим техничким предметима.

За упис на прву годину природних наука Горан је морао да има најбоље оцене из енглеског, биологије, хемије и математике. И још пре уписа он је то већ све имао. Студенти који су се фокусирали на храну и исхрану дипломског студија морали су да буду припремљени у интердисциплинарном приступу који комбинује курсеве из хране, здравља, исхране, људске екологије, друштвених науке, пословања и сличних наука. Пошто је живео у Отави, главном граду канадске нације, са родитељима и мамом Сандром која је већ радила у Националном истраживачком савету Канаде, владиној институцији, није било проблема да Горан изабере неки од познатих универзитета. Дакле, за почетак су одабрали Универзитет Карлетон, у Отави, програм науке о храни и исхрани, чији професори имају јаке везе са владиним лабораторијама у здравству, пољопривреди, храни, канадској инспекцији хране и Националним истраживачким саветом Канаде. Програм је био четворогодишњи студиј.

На предмету Исхране студенти су проучавали метаболизам хране, раст и поправку, како се компоненте хране претварају у једноставније компоненте које користи људско тело и како храна може довести до бољег општег здравља. Каснији курсеви применили су знање на специјализоване теме, као што су исхрана и болести, лечење или превенција, спортска исхрана или нутригеномика (како хранљиве материје утичу на гене).

Готово од самог почетка Горан се укључио у истраживање Студентске истраживачке награде, са посебним интересовањем за укључивање у истраживање исхране и одојчади у развоју и утицаја липида на њихов мозак. Поред тога, придружио се истраживачкој групи за неуронауку у биохемији. С обзиром да је Горан био оријентисан на студије до највишег степена (докторат), изабрао је да похађа курсеве Безбедност и здравље хране, а као прилику за каријеру похађао је и курсеве за здравствено васпитање и спортску нутриционистику. Такође је учествовао у експерименталном лабораторијском раду курсева хране, исхране и дијететике. Када је стекао диплому, као један од најбољих на универзитету, добио је награду генералног гувернера.

За магистериј Горан је одлучио да студира на Универзитету у Торонту, одсек за науку о исхрани, а за докторску диплому покуша да буде примљен на Универзитету Харвард. Као и обично, студенти се пријављују на неколико универзитета, истовремено, а након пријема бирају онај који им се више свиђа. На основу тог искуства Горан се пријавио на универзитете Стенфорд, Харвард, Јел, Принстон и Мекгил, очекујући да ће изабрати Харвард ако га прихвате. У међувремену је прошао кроз информације и сазнао да је Универзитет Харвард у Кембриџу, Масачусетс, а Факултет за храну и исхрану у Амхерсту. Годишње има преко 37.000 студената, за све нивое, док се преко 60% прима. На том универзитету имају програме за докторат из јавног здравља са концентрацијом нутриционизма, на нутриционистичкој школи јавних здравствених наука.

Док је био на магистарском студију на универзитету у Торонту, Маки је студирао друге универзитете, само да би у потпуности знао шта сваки од њих нуди.

За Универзитет Станфорд је открио да су њихови програми на Медицинском факултету, студије исхране се раде у истраживачкој групи Центра за истраживање превенције, фокусирајући се на студије интервентне исхране дијетама.

Универзитет Јел се концентрише на теме истраживања гојазности прехрамбене исхране, што Горану није било од посебног интереса, јер је планирао да има свој ресторан прве класе и да буде кувар, чак ни професор на универзитету није га интересовало.

Универзитет Принстон у свом програму разматра теме „Еатинг Велл“ шта је добро јести, који покрива културу, религију, политику, животну средину, медије, лична уверења и преференције у домену здравља и исхране. У њиховом истраживању главни аспекти су били права храна са минималним састојцима, минимално прерађена, свежа или смрзнута, у одговарајућој сезони, бирајући храну која се узгаја локално или регионално, и ако је могуће органску. Нутритивно богата храна: свеже воће, поврће, обрани и немасни млечни производи, немасно месо, живина и риба, житарице богате влакнима (овас, хељда, махунарке, ораси и друге намирнице).

И коначно, Горан је истраживао Универзитет МцГилл у Монтреалу, један од веома познатих канадских универзитета. Открио је да МцГилл има школу за дијететику и људску исхрану. Њихова примарна мисија је унапређење здравља људи, обучавањем будућих лидера у области дијететике и науке о исхрани, безбедности хране и безбедности хране, како у свету, тако и на међународном нивоу. Школа нуди додипломске и постдипломске програме, укључујући и докторске дисертације. Докторски програм обухвата људску исхрану у науци или сродним областима, што Горану најбоље одговара. Каријере укључују академске позиције, високе државне и индустријске позиције, итд. Докторска теза омогућава специјално истраживање у широком спектру области.

Уосталом, када је Горан завршио мастер студије у Торонту, и радио неколико година у ресторанима у Торонту и Отави, одлучио је да се упише на Универзитет МцГилл у Монтреалу, пошто му није био план да иде на универзитетске позиције, а да је МцГилл Универзитет који ће га коштати много мање од било кога у Сједињеним Државама. Чак је одабрао и своју докторску тезу која најбоље одговара здравој ресторанској исхрани.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: