O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


FLAUTA GOSPOĐE EMOTIVEJE

Milica Opačić
detalj slike: KRK Art dizajn


 
FLAUTA GOSPOĐE EMOTIVEJE

 
Taj dan je bio neobičan po svemu. Beskrajno dugi sati su se preplitali sa neverovatno hitrim naletima nadahnuća i želje da razmišljam o mnogim stvarima za koje često nemam vremena ili ih zaboravljam. Pokušavala sam da se prisetim velikog broja događaja koji su mi dolazili u misli kao grom iz vedra neba. Spremila sam se za spavanje i čim sam zatvorila oči, osetila sam talas topline kog ni danas ne umem da opišem. Prostor u mojim sklopljenim očima ispunio je nekakav sjaj, ali ne kao što je to uobičajeno: crna površina sa ponekim žuto-narandžastim flekicama koje ponekad poprime čovečje obličje i tada mogu da vidim nekoga kao na javi. Ovo je bilo nešto mnogo drugačije i sjaj je izgledao poput vilinske pra šine o kojoj sam čitala u bajkama. Po skočila sam i otvorila oči. Prizor je bio tako očaravajući da sam se upla šila. Ugledala sam malog belog konja na svom jastuku i čula kas njegovih ma lih kopita. Odavno sam gajila ljubav prema životinjama i razmišljala o tome da napravim azil za napuštene konje i posvetim im mnogo pažnje, da ih pripitomljavam, mazim, igram se... ukratko, da brinem o njima. Ovaj mi nijaturni stvor je bio veličine moje šake i izgledao je baš onako kako sam zamišljala svog ljubimca. Negovan, blistave dlake i sa upletenom ki kicom od dugačke srebrnaste grive. Nisam se uzdržala da ga ne dotaknem, iako sam se i plašila jer mi je to sve što se događalo delovalo suviše lepo da bi bilo istinito. Čim sam spusti la ruku na malo ljupko stvorenje, istog trena je iščezlo. Poželeh da nisam to učinila, počeh se ljutiti na svoje nepromišljene postupke, ali u isto vreme sam bila svesna da nisam mogla da znam šta će da se desi. Briznuh u plač. More suza je bilo na mom jastu ku na kom je pre samo nekoliko minuta stajao divan konj, poput onih za trke. Želela sam da se vreme vrati. Shva tila sam da sve može da se obrne za tili čas. U meni se preplitala sreća i tuga , ali pomirena sa stvarnošću, više nisam želela povratak konjića. Postalo mi je svejedno. Samo što ne zatvorih oči, a ispred mene se na is tom mestu pojavila mala devojčica. Bila je odevena u dugačku belu halji nu posutu zlatastim štrasom, koji je poput konfeta padao na moj jastuk. Imala je dugu talasastu kosu zlataste boje koja se neverovatno dobro slaga la sa haljinom i nežan beo ten sa mal čice rumenim obrazima, a usta su joj bila crvena, poput ruže. Zadivljeno sam je posmatrala, ali ovoga puta sam odlučila da budem oprezna da se ne bi završilo kao sa konjićem. Uz dosta oklevanja i premišljanja, odlučila sam da joj se javim. „Hej! Zdravo, devoj čice!“
 
Potrudila sam se da zvučim samouvereno, iako sam u stvari u tom trenutku bila nesigurna u sebe i pitala se da li sam nešto pogrešila, da li je uznemiravam... Ali mala ljupka devojčica mi je, na moje veliko iznenađenje, odgovorila pozdravom i jednim osmehom. Htela sam da je upitam odakle dolazi, ali sam od toga ubrzo odustala da je ne bih uvredila, jer mi se i dalje činila tako divna da bi mi teško bilo da s njom razgovaram. Ona je za mene bila nešto potpuno novo i neotkriveno, veoma misteriozno. Počela je da posipa zlatni sjaj po mom krevetu i napravila je od toga jedno srce. Netremice sam je gledala dok je trčkarala u krug kako bi napravila odgovarajući oblik. Čekala sam da se nešto dogodi. Na mestu gde je bio posut sjaj nalazile su se male stepenice bele boje i na svakom stepeniku je bilo po jedno zlatno srce, baš onakvo iz kakvog su nikle. Mala devojčica se nije pomerala s mesta i u jednom trenutku je pokazala desnom rukom na stepenice. To je sigurno bio znak da treba da se popnem uz njih. „Ali“, pomislih, „ja sam previše velika da bih mogla da se penjem uz ove stepenice“. I tada, baš tada kad sam želela da joj to kažem, ona je nestala. Nestala bez traga i glasa.
 
Posmatrala sam stepenice koje su bile jedino što je od devojčice ostalo predamnom. Opet sam bila očajna. „Zbog čega? Zbog čega je nestala?“ Obuzdavala sam samu sebe da ne briznem u plač i da ostanem jaka i samouverena, sa nadom da će sve biti dobro i da će ona ponovo doći. Odjednom, bele stepenice krenuše da rastu uvis, toliko da su dostigle veličinu koja je taman dovoljna meni. Zadivljena prizorom, poželela sam da se zahvalim devojčici jer sam bila prilično sigurna da je ona to uradila. Ipak, pomalo sam se plašila da se popnem, jer sam bila uvek oprezna u novim situacijama i često sam imala strah od nepoznatog. Ali kada sam se setila njenih krupnih bezazlenih očiju koje su sjajile poput opala, pomislila sam da mi se ne može dogoditi ništa loše. Naprotiv, sigurno ću se oduševiti, ako te stepenice vode u svet gde ona živi. Verovatno su tamo svi puni ljubavi i topline... Misli u glavi me pokrenuše da krenem u pohod ka njenom svetu. Bojažljivo sam se pela uz svaki stepenik, a kada sam stigla do poslednjeg... ugledala sam jedan divan park obasjan nekom čudnom svetlošću koja nije bila nalik Sunčevoj, a sa ove distance je ne mogu opisati. Uhvatio me je strah jer je sve izgledalo nestvarno i suviše bezazleno.
 
Na jednoj od mnogobrojnih klupa sedela je lepa žena talasaste kose boje zlata i veoma me je podsetila na devojčicu koju sam videla u svojoj sobi. „Možda joj je majka“, pomislila sam. Svirala je muzički instrument anđeoskog zvuka koji mi je možda bio i omiljeni – flautu. Nakon svakog proizvedenog tona, iz rupica flaute su izlazila mala srca različitih boja. Nikada nisam videla da se nečija ljubav prema muzici odražava simbolima za to složeno osećanje koje se rečima ne može dočarati. Uskoro je ceo park bio ispunjen srcima koja su lebdela u vazduhu. Čak sam ugledala nekoliko puta kako se dva-tri srca međusobno igraju. Letela su jedno ka drugom, a zatim se razdvajala. Izgledalo je kao da nešto pričaju, ali nikakve zvuke nisam čula. Kada sam se odvažila da priđem malo bliže, shvatila sam da ta ljupka stvorenja imaju oči, bistre i neiskvarene nalik dečjim. Poželela sam da uzmem u ruku jedno od njih i pošla sam to i da učinim. „Gospođice, moji divni ljubimci ne dozvoljavaju strancima da ih maze. Dođi ovde, pored mene“, rekla mi je žena koja je izgledala kao neka princeza ili vila i posmatrala me prozračnim plavim očima. Prišla sam i sela pored nje. „Baš mi se dopada melodija koju ste svirali malopre“, rekla sam. „Hvala dete drago. To mi je jedna od najdražih kompozicija, jedna od prvih koje sam naučila da sviram“. „Izvinite, možda ne treba ovo da pitam, ali kako iz vaše flaute izlaze srca?“ „Muziciram srcem. Ta srca su samo delići mog velikog srca iz koga izlazi muzika koju sviram. To su samo iskrice koje izviru na površinu i posle nekog vremena se vraćaju kod mene, kada čarolija pokrenuta muzikom nestane. Znaš li da izvođači imaju u sebi doživljaj odsvirane kompozicije i osećaj zadovoljstva i umora istovremeno?“ „Nisam znala, ali pretpostavila sam da su iscrpljeni... kao atletičari posle trke!“ „Da. Unutrašnje ispunjenje. Tome svaki umetnik teži. Ako ga nema posle izvođenja, znači da nešto nije urađeno kako treba“. „Ali nikada ranije nisam videla da srca igraju dok neko svira“, nastavila sam i želela sam objašnjenje. „To je zato što sam... zato što sam Emotiveja Flautić. Kako se ti zoveš, dete?“ „Ja sam Valerija“.
 
Emotiveja je izgledala kao neko sa natprirodnim moćima i dobrom dušom. Osećala sam bliskost i povezanost sa njom, iako sam je tek upoznala. Mnogo pitanja mi je palo na um, ali nisam imala dovoljno hrabrosti da ih postavim, iako se nije radilo ni o kakvim tajnama. Jednostavno me je njeno prisustvo učinilo srećnom. Nisam morala ništa da kažem. Gledala sam naokolo i razmišljala zašto je park prazan. Izgledao je jako lepo, a nije bilo dečje graje i uzvika da krasi tu lepotu. Emotiveja izvadi ponovo svoj čarobni, (ili samo naizgled čarobni), muzički instrument i nastavi da izvodi muziku prijatnu svakom uvu. Sa kakvim je žarom izvodila kompozicije... Samo što se nije i ona pretvorila u jedno ogromno srce koje kruži po celom parku. Zanesena, u dubokim mislima svirajući božanstvene melodije, nije ni primetila kada je devojčica došla.
 
Da, to je bila ona devojčica koju sam videla. „Mama, mama! Magnolija se povredila!“ rekla je devojčica pokazujući na konja i njegovu ranu na nozi. Žena je nastavila da svira, a srca su se skupila zajedno i obletala malenom konju oko povređene noge. I za tili čas, rana je potpuno nestala, kao da je nije bilo. Njena ljubav prema  muzici iscelila je mladu, nežnu i plemenitu životinju i ubrzo joj se ponovo javio sjaj u očima, baš onakav kakav je bio za vreme našeg susreta. I dalje sam bila očarana lepotom konja i nadala sam se da ću nekada uzgajati tako neobično elegantno stvorenje poput Magnolije. „Ljubav može i najdublje rane da isceli“, rekla je Emotiveja gledajući me dubokim pogledom. I mala devojčica je imala pogled na majku, vrlo sličan... „Kako se zoveš?“, upitala sam je. „Simonida“, rekla mi je sa širokim osmehom. „Drago mi je što se opet vidimo, a naročito što smo se upoznale“. Nisam nikad videla tako širok osmeh, a ni tako blistave zubiće... Sve više i više sam primećivala sličnosti između devojčice i gospođe Emotiveje. Polako je išla njenim stopama. Učila je da svira flautu, instrument koji u rukama čarobne osobe postaje čaroban. Međutim, dok sam slušala njene ljupke i raspevane melodije, nisam primetila srca koja su se pri sviranju njene majke pojavljivala, ali sam kasnije saznala da će devojčica to steći iskustvom. Što bolje bude znala da svira, to će više emocija prolaziti kroz njenu dušu i međusobno se trkati, kao delfini, koja će pre iskočiti na površinu.
 
U ovom parku punom ljubavi, jedna žena je posmatrala Emotiveju, Simonidu i mene. Kao da nas je špijunirala. Zapazila sam je u parku iza jednog visokog drveta nalik hrastu i čim sam se okrenula ka Emotiveji i Simonidi, koja je bila zanesena ljupkim tonovima kompozicije koju je izvodila, nestala je. Verovatno je shvatila da sam želela da upozorim svoje nove prijateljice. Nakon njenog nestanka, opisah Emotiveji ono što sam ugledala i primetih zabrinut izraz na njenom licu. Iz razgovora sam saznala da je ta žena Emotivejin neprijatelj. Oko neprijatelja tražilo je ugao iz kog bi moglo da posmatra metu koju godinama želi da pogodi. Kao ukipljeni lovac koji nišani svoj plen, čarobnica Tamnoslava je vrebala Emotiveju i njenu kćerku. Svojim zlim pogledom i negativnom energijom kojom je zračila, uspaničila bi i najiskusnijeg čarobnjaka. Crna kosa joj je bila dugačka do poda, a na vrhu čarobnog štapića imala je crnu zvezdu. Želela je, kako mi je Emotiveja rekla, da uzme njenu moć sviranja flaute. Tamnoslava je naučila da svira uz pomoć tri patuljka sa kojima je živela, ali nikada tako emotivno kao „Bela čarobnica“ (kasnije sam saznala da tako zovu Emotiveju). Pucala je od ljubomore i danonoćno smišljala planove i čitala knjige o uzimanju moći. Sve moguće opcije krađe je zabeležila u fasciklu koju je samo ona mogla da otvori jer je postojao poseban ključ. Emotiveja se nije plašila ni zle čarobnice, a ni njenih pomoćnika. Znala je da, uz snagu ljubavi i dobrote može da je pobedi, pa čak i kada bi ostala bez moći sviranja. Simonida je bila suviše mala da bi te stvari razumela, ali polako je shvatala da im je Tamnoslava protivnica i išla je majčinim stopama i u čarobnjačkim poslovima. Devojčica je želela čitav svet da obgrli, da izleči sve stanovnike koji su imali neku bolest, da pomaže životinjama... O kobili Magnoliji se odlično starala. I dok je bezbrižno izvodila konja na pašu svakoga jutra, nije ni slutila da je neprijateljske oči trojice patuljaka motre i preko nje žele da se domognu majčinog čarobnog instrumenta. Tamnoslava je bila dovoljno zla da smisli ovakav plan jer je znala da direktno, preko Emotiveje nikada neće doći do flaute. Jedan patuljak se približio devojčici, drugačije odeven nego inače: sa naočarama za Sunce, leptir mašnom, kravatom i odelom kao u nekog uglednog gospodina. Svoju dugu razbarušenu kosu je vezao u otmeni rep, a na nogama je imao crne cipele. Znao je da Simonida ne priča sa nepoznatima, ali pošto je izgledao uglađeno i mlađe nego što jeste, očekivao je da će mu se ipak obratiti. Napravio je još četiri-pet koraka i stao pored nje. „Mislim da nikada nisam video nekoga mlađeg da se samostalno stara o konju“, rekao je. Devojčica se okrenula i pogledala ga sa ljupkim osmehom. „A znaš i da sviraš?“, nastavio je. „Da. Flautu učim već neko vreme, ali sam i dalje početnik“, odgovorila je. „O pa dobro, tako to ide. Korak po korak, pa ćeš za nekoliko godina znati da sviraš i neke veoma složene melodije. Ja mnogo volim zvuk flaute. Mada, da sam krenuo da je učim, to se ne bi dopalo mojoj porodici. Smatraju da muškarac treba da radi neke fizičke poslove, a ne da svira muzički instrument...“ Simonida je samo slegnula ramenima pošto nije znala šta da odgovori mladiću. „Da li bi mi dala flautu na trenutak da probam da proizvedem zvuk iz nje? Ne znam ništa da sviram“, rekao je. Ona je, ne prepoznavši patuljka, pristala i čim mu je spustila instrument u ruke, patuljak je pobegao uz pomoć čarolije gospođe Tamnoslave, sa kojom je smislio zajednički plan. Iščezao je sa lica mesta, a mala devojčica briznula u plač. Nije znala šta će reći majci kada se bude vratila kući.
 
Simonida beše razočarana i nije mogla da veruje da joj se to dogodilo. Znala je da svakako majci mora reći istinu, ma koliko joj ona bude bolno zvučala. Gospođa Emotiveja je umela da prikrije svako nezadovoljstvo i da pronađe sreću u nesreći, tako da je njena ćerka očekivala odgovor: „Žao mi je flaute, ali bolje da je ukradena flauta, nego ti“. Usplahirena je dotrčala do parka gde joj je majka provodila jutarnje časove i pocrvenela od trčanja rekla: „Mama, mamice! Ukrali su nam flautu! Neki mladić je došao i... onda je ukrao... u stvari ja sam mu dala flautu da nešto isproba, a on ju je uzeo! I otišao!“ Emotiveja je razrogačila oči. U tom trenutku je pomislila da bi to moglo biti delo Tamnoslave i njenih patuljaka. Niko u toj divnoj zemlji nije „ratovao“ sa Emotivejom, tako miroljubivom i dobrom, osim čarobnice Tamnoslave koja je, ispunjena ljubomorom, bila spremna sve da učini kako bi je ostavila bez moći. „Moć se nalazi u srcu junaka, dete moje. Sada mi deluje nemoguće savladati čarobnicu bez flaute, ali moje hrabro srce i dalje nosi tu flautu, ne fizički, ali ona je još sa mnom. Nismo se razdvojile tolike godine i u meni postoje njeni delovi. Osećam da je tu, u meni“, rekla je Emotiveja osećajući i strah i sigurnost u isto vreme. Nije bilo lako u jednom danu osmisliti plan vraćanja flaute u Emotivejine ruke. Pozvala je svoje dve prijateljice, čarobnice, da zajedničkim snagama spasu flautu iz opakih ruku. Gospođa Geopatra je imala moć da otkriva mesta, pa čak i mesta gde su se desili neki zločini. U svom srcu nosila je geografsku kartu i ništa drugo je nije ispunjavalo kao putovanja i otkrivanja najsitnijih detalja na mapama. Bez mnogo čekanja, ustanovljeno je da je Emotivejina čarobna flauta, bez sumnje bila u rukama Tamnoslave i patuljaka, što im je u isto vreme i olakšalo i otežalo stvar. Olakšalo je zato što su saznale kod koga se flauta nalazi, a otežalo je zato što je Tamnoslava bila najmoćnija čarobnica u celoj zemlji i svakome je bilo teško da joj se suprotstavi. Ko god je imao posla sa njom, odustao je od borbe sa njom, ili bivao zarobljen u njenoj palati. Druga Emotivejina prijateljica i članica njihovog „tria“ je bila gospođa Mislica, koja je imala sposobnost brzog rešavanja problema i pronalaženja zaključaka. Njih dve su bile najbolji izbor koji je Emotiveja mogla da napravi u tom trenutku i zajedno sa njima je krenula u misiju.
 
Geopatra je danonoćno proučavala puteve kojima bi mogle stići do Tamnoslavine kuće, a da ih ta stara opaka čarobnica ne primeti. Svaki milimetar je dobro preispitala pre nego što je zvanično objavila da je pronašla željeni put. Mislica je bila nepoverljiva i kao i uvek, želela je da još sto puta o tome razmisli. Emotiveja je, ne znajući od čega da počne misiju, jer su joj moći bile oduzete, došla na ideju da se napravi krema pomoću koje bi sve tri postale nevidljive. „Hmmm... pa to je dobra ideja!“ uzviknula je Mislica, kojoj nije bio običaj da nekome pohvali ideju jer je svaki put njen odgovor bio: „Paaa... o tome treba još da se razmišlja“. Nevidljivost bi olakšala misiju i u tome su se složile sve tri čarobnice. Mogle bi da zađu u svaki kutak palate i da pronađu flautu, iako su je Tamnoslava i patuljci sakrili. „Jedino ne znam šta ćemo ako čarobnica bude svirala u tom trenutku kad se mi pojavimo. O tome treba razmisliti...“ reče Mislica završivši rečenicu svojom omiljenom frazom. Njena dosetka je zaista bila predmet o kome je trebalo razmišljati i napraviti drugi plan u slučaju da situacija bude takva. Bilo bi teže oteti čarobnici flautu iz ruku jer bi ona to primetila i krenula da se suprostavlja svojim jakim čarolijama. U međuvremenu, uz pomoć čarobnih formula i nekoliko zamaha štapićem, tri prijateljice su zajedničkim snagama uspele da spreme kremu i još je ostalo da smisle drugu varijantu. „Postoji cveće na koje je Tamnoslava alergična“, rekla je Emotiveja. „Ako se nevidljive ušunjamo u dvorac i stavimo joj cveće na sto dok bude svirala, počeće da kija i moći ćemo tako da uzmemo flautu“. „Moram da te pohvalim, dobro smišljeno!“ podržala ju je Geopatra. Mislica je još malo razmišljala, a zatim shvatila da Emotivejina ideja zaista nije bila loša.


 
Uskoro su nabavile ljiljane, cveće koje čarobnica Tamnoslava nije podnosila i stavile ih u jednu posudu sa vodom, da ne bi brzo uvenuli. Mislica je iz nekoliko uglova sagledala Emotivejin plan i definitivno zaključila da je on izuzetno dobro zamišljen. Zaputile su se u dvorac već sutradan ujutro.
 
U svojim čarobnjačkim odajama, na visokoj stolici sa paunovim perom na naslonu, sedela je najmoćnija žena u zemlji. Patuljci su pomno slušali njene besede i ispunjavali svako naređenje. Oni su bili poslednji koji je nisu izdali. Niko osim njih nije mogao da obavlja tako podle i užasne zadatke i da udovoljava njenim prohtevima. Kao poslednja nada, patuljci su vršili sve što ona kaže, a za uzvrat im je davala novčanu pomoć, da je ne bi i oni napustili. Bez njih bila bi najnesrećnija žena na svetu: tako moćna, a tako usamljena. Kada su tri dobre čarobnice zakoračile u njene odaje, Tamnoslava je svirala njenu omiljenu melodiju, sa dosta grešaka. Danima je pokušavala da bolje nauči da svira flautu, ali i pored tolikih njenih sposobnosti, nije uspevala. Dok je izvodila melodiju, srca nisu izlazila iz rupica, iako je flauta bila u rukama najmoćnije čarobnice. Geopatra, Mislica i Emotiveja su bile nevidljive, uz pomoć kreme i tako su uspele da uđu u dvorac, a da ih Tamnoslava ne primeti. Geopatra je motrila i na nju i na patuljke, da bi uspela da stavi cveće na sto u trenutku kad niko od njih nije za stolom. I najzad, Tamnoslava zapovedi nešto, a patuljci istrčaše iz zamka. Geopatra se pogleda sa dve drugarice, i one joj dadoše znak da može da krene u akciju. (tri čarobnice su se međusobno mogle videti, ali drugima su bile nevidljive). „Lup!“ – staklena posuda sa cvećem udari o sto. Čarobnica se uplaši i ostavi flautu, i za nekoliko trenutaka ju je obuzela strašna kijavica. Ustala je sa svog trona sa paunovim perom i otišla. „Sve ide kao po planu“, šapnula je Mislica. Emotiveja je jednim brzim pokretom uzela čarobni instrument sa stola i brzo otrčala sa dve drugarice. Na putu do kuće, sve tri su uzviknule: „Misija je obavljena!“ i proslavile svoju pobedu u Emotivejinoj kući. A šta se dešavalo u Tamnoslavinom dvorcu?
 
„Kako sam mogla da ne pripazim? Zašto sam otišla iz odaje i dopustila im da mi uzmu flautu, moje najveće blago? Tek sam počela da spremam plan za uništavanje života onoj maloj, podloj princezi svetlosti! Oh, kako ću da joj se osvetim!“ govorila je zla čarobnica, a njene reči su odzvanjale u čitavom dvorcu. Ni patuljci nisu mogli to da podnesu. Pokupiše stvari i napustiše dvorac, a Tamnoslava ostade sama, samcijata. Kada su je poslednji prijatelji izdali i otišli iz njenog dvorca, Tamnoslava se osećala prazno u ogromnom domu punom svega što joj je potrebno. U očaju i tuzi provodila je mesece, a vreme joj je prolazilo sporo, najsporije no ikada. U svojoj glavi zamišljala je novi pakosni plan za Emotiveju, zapisala ga i stavila u fasciklu i samo je vrebala priliku da počne da ga sprovodi u delo. Ustala je iz svoje stolice i pošla prema vratima zamka, a na ulazu su lebdela razigrana srca iz flaute. I njen ćilim je bio posut zlatnim srcima i štrasom, koji su nekada bili na mom jastuku. U daljini čuo se zvuk konjskih kopita. Laganim kasom, u odaje dvorca dolazila je kobila Magnolija. Svojim plemenitim izgledom zadobila je pažnju zle čarobnice, koja je, omađijana energijom svetlosti netremice posmatrala čitav prizor. Kao da je nesvesno krenula za Magnolijom i preko prostranih livada i pašnjaka došla do parka u kome je Emotiveja ponovo svirala svoju flautu. Srca su se opet zajedno igrala. Posmatrajući čarobnicu svetlosti, Tamnoslava je shvatila koliko je nesrećna i usamljena u svom dvorcu i poželela je da joj se pridruži. Čim je u njenu glavu dospela jedna dobra misao, njena dugačka crna haljina se pretvorila u žutu haljinu, a njena crna zvezda na vrhu čarobnog štapića, postala je žuta. Ne primetivši svoju promenu u izgledu, prišla je Emotiveji, a ona je nije prepoznala. „Dobar dan, nova prijateljice! Odakle nam dolaziš?“ upitala je. Tamnoslava se zbunila, ali je ubrzo videla drugačiju haljinu na sebi i shvatila zašto je Emotiveja nije prepoznala. Zbunjeno je odgovorila: „Oh, to sam ja, Tamnoslava! Odlučila sam da treba da postanemo prijateljice... Nikakvo bogatstvo ne može da zameni unutrašnju prazninu i samoću“, zaključila je poučena svojim iskustvom. „Oh, Tamnoslava! Kakva promena! Stvarno izgledaš mnogo drugačije nego pre, a i potpuno si drugačija osoba! Drago mi je da si naučila lekciju i sada ti opraštam sve što si mi činila. Veoma mi je drago. Hajde da počnemo novi život, kao da onog neprijateljstva od ranije nije ni bilo!“ rekla je ushićeno Emotiveja, ali ipak sa malo opreza, zato što je poznavala Tamnoslavinu podlost i nije mogla u potpunosti da joj veruje. Međutim, ubrzo je uvidela da je Tamnoslava bila iskrena. „Mama, mama! Najzlobnija čarobnica se skroz promenila!“, dotrčala je Simonida, a Tamnoslava ju je gledala očima punim ljubavi. „Zvaćemo te Svetloslava!“, saopštila joj je devojčica. Jednog dana i patuljci saznaše za promenu svoje gospodarice i brzo dođoše u park da je posete. Svi zajedno su se družili i išli u šetnje.
 
Već sam se spremala da napustim ovu divnu zemlju u kojoj je sada skroz cvetala ljubav, bez trunke zla. Znala sam da moram uskoro da idem kući, svojoj porodici, majci, ocu, svome domu... Na putu do kuće ugledala sam jednog lepog čoveka u belom odelu. Svojom energijom podsetio me je na čarobnicu Emotiveju i poželeh da ga upitam nešto. Ali on raširi svoja vilenjačka krila i uputi se prema Emotivejinoj kući. Brzo je leteo i nisam mogla da ga stignem. Mislim da joj je to bio muž. Mala Simonida je dosta ličila na njega... Možda je došao sa nekog dalekog puta? Možda je i on rešavao misije i bavio se sviranjem? To nisam mogla tada saznati, niti sam ikad saznala. U jedno sam sigurna, a to je da su živeli srećno do kraja života.
 

 




 

PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"