О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ФЛАУТА ГОСПОЂЕ ЕМОТИВЕЈЕ

Милица Опачић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


 
ФЛАУТА ГОСПОЂЕ ЕМОТИВЕЈЕ

 
Tај дан је био необичан по свему. Бескрајно дуги сати су се преплитали са невероватно хитрим налетима надахнућа и жеље да размишљам о многим стварима за које често немам времена или их заборављам. Покушавала сам да се присетим великог броја догађаја који су ми долазили у мисли као гром из ведра неба. Спремила сам се за спавање и чим сам затворила очи, осетила сам талас топлине ког ни данас не умем да опишем. Простор у мојим склопљеним очима испунио је некакав сјај, али не као што је то уобичајено: црна површина са понеким жуто-наранџастим флекицама које понекад поприме човечје обличје и тада могу да видим некога као на јави. Ово је било нешто много другачије и сјај је изгледао попут вилинске пра шине о којој сам читала у бајкама. По скочила сам и отворила очи. Призор је био тако очаравајући да сам се упла шила. Угледала сам малог белог коња на свом јастуку и чула кас његових ма лих копита. Одавно сам гајила љубав према животињама и размишљала о томе да направим азил за напуштене коње и посветим им много пажње, да их припитомљавам, мазим, играм се... укратко, да бринем о њима. Овај ми нијатурни створ је био величине моје шаке и изгледао је баш онако како сам замишљала свог љубимца. Негован, блиставе длаке и са уплетеном ки кицом од дугачке сребрнасте гриве. Нисам се уздржала да га не дотакнем, иако сам се и плашила јер ми је то све што се догађало деловало сувише лепо да би било истинито. Чим сам спусти ла руку на мало љупко створење, истог трена је ишчезло. Пожелех да нисам то учинила, почех се љутити на своје непромишљене поступке, али у исто време сам била свесна да нисам могла да знам шта ће да се деси. Бризнух у плач. Море суза је било на мом јасту ку на ком је пре само неколико минута стајао диван коњ, попут оних за трке. Желела сам да се време врати. Схва тила сам да све може да се обрне за тили час. У мени се преплитала срећа и туга , али помирена са стварношћу, више нисам желела повратак коњића. Постало ми је свеједно. Само што не затворих очи, а испред мене се на ис том месту појавила мала девојчица. Била је одевена у дугачку белу хаљи ну посуту златастим штрасом, који је попут конфета падао на мој јастук. Имала је дугу таласасту косу златасте боје која се невероватно добро слага ла са хаљином и нежан бео тен са мал чице руменим образима, а уста су јој била црвена, попут руже. Задивљено сам је посматрала, али овога пута сам одлучила да будем опрезна да се не би завршило као са коњићем. Уз доста оклевања и премишљања, одлучила сам да јој се јавим. „Хеј! Здраво, девој чице!“
 
Потрудила сам се да звучим самоуверено, иако сам у ствари у том тренутку била несигурна у себе и питала се да ли сам нешто погрешила, да ли је узнемиравам... Али мала љупка девојчица ми је, на моје велико изненађење, одговорила поздравом и једним осмехом. Хтела сам да је упитам одакле долази, али сам од тога убрзо одустала да је не бих увредила, јер ми се и даље чинила тако дивна да би ми тешко било да с њом разговарам. Она је за мене била нешто потпуно ново и неоткривено, веома мистериозно. Почела је да посипа златни сјај по мом кревету и направила је од тога једно срце. Нетремице сам је гледала док је трчкарала у круг како би направила одговарајући облик. Чекала сам да се нешто догоди. На месту где је био посут сјај налазиле су се мале степенице беле боје и на сваком степенику је било по једно златно срце, баш онакво из каквог су никле. Мала девојчица се није померала с места и у једном тренутку је показала десном руком на степенице. То је сигурно био знак да треба да се попнем уз њих. „Али“, помислих, „ја сам превише велика да бих могла да се пењем уз ове степенице“. И тада, баш тада кад сам желела да јој то кажем, она је нестала. Нестала без трага и гласа.
 
Посматрала сам степенице које су биле једино што је од девојчице остало предамном. Опет сам била очајна. „Због чега? Због чега је нестала?“ Обуздавала сам саму себе да не бризнем у плач и да останем јака и самоуверена, са надом да ће све бити добро и да ће она поново доћи. Одједном, беле степенице кренуше да расту увис, толико да су достигле величину која је таман довољна мени. Задивљена призором, пожелела сам да се захвалим девојчици јер сам била прилично сигурна да је она то урадила. Ипак, помало сам се плашила да се попнем, јер сам била увек опрезна у новим ситуацијама и често сам имала страх од непознатог. Али када сам се сетила њених крупних безазлених очију које су сјајиле попут опала, помислила сам да ми се не може догодити ништа лоше. Напротив, сигурно ћу се одушевити, ако те степенице воде у свет где она живи. Вероватно су тамо сви пуни љубави и топлине... Мисли у глави ме покренуше да кренем у поход ка њеном свету. Бојажљиво сам се пела уз сваки степеник, а када сам стигла до последњег... угледала сам један диван парк обасјан неком чудном светлошћу која није била налик Сунчевој, а са ове дистанце је не могу описати. Ухватио ме је страх јер је све изгледало нестварно и сувише безазлено.
 
На једној од многобројних клупа седела је лепа жена таласасте косе боје злата и веома ме је подсетила на девојчицу коју сам видела у својој соби. „Можда јој је мајка“, помислила сам. Свирала је музички инструмент анђеоског звука који ми је можда био и омиљени – флауту. Након сваког произведеног тона, из рупица флауте су излазила мала срца различитих боја. Никада нисам видела да се нечија љубав према музици одражава симболима за то сложено осећање које се речима не може дочарати. Ускоро је цео парк био испуњен срцима која су лебдела у ваздуху. Чак сам угледала неколико пута како се два-три срца међусобно играју. Летела су једно ка другом, а затим се раздвајала. Изгледало је као да нешто причају, али никакве звуке нисам чула. Када сам се одважила да приђем мало ближе, схватила сам да та љупка створења имају очи, бистре и неискварене налик дечјим. Пожелела сам да узмем у руку једно од њих и пошла сам то и да учиним. „Госпођице, моји дивни љубимци не дозвољавају странцима да их мазе. Дођи овде, поред мене“, рекла ми је жена која је изгледала као нека принцеза или вила и посматрала ме прозрачним плавим очима. Пришла сам и села поред ње. „Баш ми се допада мелодија коју сте свирали малопре“, рекла сам. „Хвала дете драго. То ми је једна од најдражих композиција, једна од првих које сам научила да свирам“. „Извините, можда не треба ово да питам, али како из ваше флауте излазе срца?“ „Музицирам срцем. Та срца су само делићи мог великог срца из кога излази музика коју свирам. То су само искрице које извиру на површину и после неког времена се враћају код мене, када чаролија покренута музиком нестане. Знаш ли да извођачи имају у себи доживљај одсвиране композиције и осећај задовољства и умора истовремено?“ „Нисам знала, али претпоставила сам да су исцрпљени... као атлетичари после трке!“ „Да. Унутрашње испуњење. Томе сваки уметник тежи. Ако га нема после извођења, значи да нешто није урађено како треба“. „Али никада раније нисам видела да срца играју док неко свира“, наставила сам и желела сам објашњење. „То је зато што сам... зато што сам Емотивеја Флаутић. Како се ти зовеш, дете?“ „Ја сам Валерија“.
 
Емотивеја је изгледала као неко са натприродним моћима и добром душом. Осећала сам блискост и повезаност са њом, иако сам је тек упознала. Много питања ми је пало на ум, али нисам имала довољно храбрости да их поставим, иако се није радило ни о каквим тајнама. Једноставно ме је њено присуство учинило срећном. Нисам морала ништа да кажем. Гледала сам наоколо и размишљала зашто је парк празан. Изгледао је јако лепо, а није било дечје граје и узвика да краси ту лепоту. Емотивеја извади поново свој чаробни, (или само наизглед чаробни), музички инструмент и настави да изводи музику пријатну сваком уву. Са каквим је жаром изводила композиције... Само што се није и она претворила у једно огромно срце које кружи по целом парку. Занесена, у дубоким мислима свирајући божанствене мелодије, није ни приметила када је девојчица дошла.
 
Да, то је била она девојчица коју сам видела. „Мама, мама! Магнолија се повредила!“ рекла је девојчица показујући на коња и његову рану на нози. Жена је наставила да свира, а срца су се скупила заједно и облетала маленом коњу око повређене ноге. И за тили час, рана је потпуно нестала, као да је није било. Њена љубав према  музици исцелила је младу, нежну и племениту животињу и убрзо јој се поново јавио сјај у очима, баш онакав какав је био за време нашег сусрета. И даље сам била очарана лепотом коња и надала сам се да ћу некада узгајати тако необично елегантно створење попут Магнолије. „Љубав може и најдубље ране да исцели“, рекла је Емотивеја гледајући ме дубоким погледом. И мала девојчица је имала поглед на мајку, врло сличан... „Како се зовеш?“, упитала сам је. „Симонида“, рекла ми је са широким осмехом. „Драго ми је што се опет видимо, а нарочито што смо се упознале“. Нисам никад видела тако широк осмех, а ни тако блиставе зубиће... Све више и више сам примећивала сличности између девојчице и госпође Емотивеје. Полако је ишла њеним стопама. Учила је да свира флауту, инструмент који у рукама чаробне особе постаје чаробан. Међутим, док сам слушала њене љупке и распеване мелодије, нисам приметила срца која су се при свирању њене мајке појављивала, али сам касније сазнала да ће девојчица то стећи искуством. Што боље буде знала да свира, то ће више емоција пролазити кроз њену душу и међусобно се тркати, као делфини, која ће пре искочити на површину.
 
У овом парку пуном љубави, једна жена је посматрала Емотивеју, Симониду и мене. Као да нас је шпијунирала. Запазила сам је у парку иза једног високог дрвета налик храсту и чим сам се окренула ка Емотивеји и Симониди, која је била занесена љупким тоновима композиције коју је изводила, нестала је. Вероватно је схватила да сам желела да упозорим своје нове пријатељице. Након њеног нестанка, описах Емотивеји оно што сам угледала и приметих забринут израз на њеном лицу. Из разговора сам сазнала да је та жена Емотивејин непријатељ. Око непријатеља тражило је угао из ког би могло да посматра мету коју годинама жели да погоди. Као укипљени ловац који нишани свој плен, чаробница Тамнослава је вребала Емотивеју и њену кћерку. Својим злим погледом и негативном енергијом којом је зрачила, успаничила би и најискуснијег чаробњака. Црна коса јој је била дугачка до пода, а на врху чаробног штапића имала је црну звезду. Желела је, како ми је Емотивеја рекла, да узме њену моћ свирања флауте. Тамнослава је научила да свира уз помоћ три патуљка са којима је живела, али никада тако емотивно као „Бела чаробница“ (касније сам сазнала да тако зову Емотивеју). Пуцала је од љубоморе и даноноћно смишљала планове и читала књиге о узимању моћи. Све могуће опције крађе је забележила у фасциклу коју је само она могла да отвори јер је постојао посебан кључ. Емотивеја се није плашила ни зле чаробнице, а ни њених помоћника. Знала је да, уз снагу љубави и доброте може да је победи, па чак и када би остала без моћи свирања. Симонида је била сувише мала да би те ствари разумела, али полако је схватала да им је Тамнослава противница и ишла је мајчиним стопама и у чаробњачким пословима. Девојчица је желела читав свет да обгрли, да излечи све становнике који су имали неку болест, да помаже животињама... О кобили Магнолији се одлично старала. И док је безбрижно изводила коња на пашу свакога јутра, није ни слутила да је непријатељске очи тројице патуљака мотре и преко ње желе да се домогну мајчиног чаробног инструмента. Тамнослава је била довољно зла да смисли овакав план јер је знала да директно, преко Емотивеје никада неће доћи до флауте. Један патуљак се приближио девојчици, другачије одевен него иначе: са наочарама за Сунце, лептир машном, краватом и оделом као у неког угледног господина. Своју дугу разбарушену косу је везао у отмени реп, а на ногама је имао црне ципеле. Знао је да Симонида не прича са непознатима, али пошто је изгледао углађено и млађе него што јесте, очекивао је да ће му се ипак обратити. Направио је још четири-пет корака и стао поред ње. „Мислим да никада нисам видео некога млађег да се самостално стара о коњу“, рекао је. Девојчица се окренула и погледала га са љупким осмехом. „А знаш и да свираш?“, наставио је. „Да. Флауту учим већ неко време, али сам и даље почетник“, одговорила је. „О па добро, тако то иде. Корак по корак, па ћеш за неколико година знати да свираш и неке веома сложене мелодије. Ја много волим звук флауте. Мада, да сам кренуо да је учим, то се не би допало мојој породици. Сматрају да мушкарац треба да ради неке физичке послове, а не да свира музички инструмент...“ Симонида је само слегнула раменима пошто није знала шта да одговори младићу. „Да ли би ми дала флауту на тренутак да пробам да произведем звук из ње? Не знам ништа да свирам“, рекао је. Она је, не препознавши патуљка, пристала и чим му је спустила инструмент у руке, патуљак је побегао уз помоћ чаролије госпође Тамнославе, са којом је смислио заједнички план. Ишчезао је са лица места, а мала девојчица бризнула у плач. Није знала шта ће рећи мајци када се буде вратила кући.
 
Симонида беше разочарана и није могла да верује да јој се то догодило. Знала је да свакако мајци мора рећи истину, ма колико јој она буде болно звучала. Госпођа Емотивеја је умела да прикрије свако незадовољство и да пронађе срећу у несрећи, тако да је њена ћерка очекивала одговор: „Жао ми је флауте, али боље да је украдена флаута, него ти“. Усплахирена је дотрчала до парка где јој је мајка проводила јутарње часове и поцрвенела од трчања рекла: „Мама, мамице! Украли су нам флауту! Неки младић је дошао и... онда је украо... у ствари ја сам му дала флауту да нешто испроба, а он ју је узео! И отишао!“ Емотивеја је разрогачила очи. У том тренутку је помислила да би то могло бити дело Тамнославе и њених патуљака. Нико у тој дивној земљи није „ратовао“ са Емотивејом, тако мирољубивом и добром, осим чаробнице Тамнославе која је, испуњена љубомором, била спремна све да учини како би је оставила без моћи. „Моћ се налази у срцу јунака, дете моје. Сада ми делује немогуће савладати чаробницу без флауте, али моје храбро срце и даље носи ту флауту, не физички, али она је још са мном. Нисмо се раздвојиле толике године и у мени постоје њени делови. Осећам да је ту, у мени“, рекла је Емотивеја осећајући и страх и сигурност у исто време. Није било лако у једном дану осмислити план враћања флауте у Емотивејине руке. Позвала је своје две пријатељице, чаробнице, да заједничким снагама спасу флауту из опаких руку. Госпођа Геопатра је имала моћ да открива места, па чак и места где су се десили неки злочини. У свом срцу носила је географску карту и ништа друго је није испуњавало као путовања и откривања најситнијих детаља на мапама. Без много чекања, установљено је да је Емотивејина чаробна флаута, без сумње била у рукама Тамнославе и патуљака, што им је у исто време и олакшало и отежало ствар. Олакшало је зато што су сазнале код кога се флаута налази, а отежало је зато што је Тамнослава била најмоћнија чаробница у целој земљи и свакоме је било тешко да јој се супротстави. Ко год је имао посла са њом, одустао је од борбе са њом, или бивао заробљен у њеној палати. Друга Емотивејина пријатељица и чланица њиховог „триа“ је била госпођа Мислица, која је имала способност брзог решавања проблема и проналажења закључака. Њих две су биле најбољи избор који је Емотивеја могла да направи у том тренутку и заједно са њима је кренула у мисију.
 
Геопатра је даноноћно проучавала путеве којима би могле стићи до Тамнославине куће, а да их та стара опака чаробница не примети. Сваки милиметар је добро преиспитала пре него што је званично објавила да је пронашла жељени пут. Мислица је била неповерљива и као и увек, желела је да још сто пута о томе размисли. Емотивеја је, не знајући од чега да почне мисију, јер су јој моћи биле одузете, дошла на идеју да се направи крема помоћу које би све три постале невидљиве. „Хммм... па то је добра идеја!“ узвикнула је Мислица, којој није био обичај да некоме похвали идеју јер је сваки пут њен одговор био: „Пааа... о томе треба још да се размишља“. Невидљивост би олакшала мисију и у томе су се сложиле све три чаробнице. Могле би да зађу у сваки кутак палате и да пронађу флауту, иако су је Тамнослава и патуљци сакрили. „Једино не знам шта ћемо ако чаробница буде свирала у том тренутку кад се ми појавимо. О томе треба размислити...“ рече Мислица завршивши реченицу својом омиљеном фразом. Њена досетка је заиста била предмет о коме је требало размишљати и направити други план у случају да ситуација буде таква. Било би теже отети чаробници флауту из руку јер би она то приметила и кренула да се супроставља својим јаким чаролијама. У међувремену, уз помоћ чаробних формула и неколико замаха штапићем, три пријатељице су заједничким снагама успеле да спреме крему и још је остало да смисле другу варијанту. „Постоји цвеће на које је Тамнослава алергична“, рекла је Емотивеја. „Ако се невидљиве ушуњамо у дворац и ставимо јој цвеће на сто док буде свирала, почеће да кија и моћи ћемо тако да узмемо флауту“. „Морам да те похвалим, добро смишљено!“ подржала ју је Геопатра. Мислица је још мало размишљала, а затим схватила да Емотивејина идеја заиста није била лоша.


 
Ускоро су набавиле љиљане, цвеће које чаробница Тамнослава није подносила и ставиле их у једну посуду са водом, да не би брзо увенули. Мислица је из неколико углова сагледала Емотивејин план и дефинитивно закључила да је он изузетно добро замишљен. Запутиле су се у дворац већ сутрадан ујутро.
 
У својим чаробњачким одајама, на високој столици са пауновим пером на наслону, седела је најмоћнија жена у земљи. Патуљци су помно слушали њене беседе и испуњавали свако наређење. Они су били последњи који је нису издали. Нико осим њих није могао да обавља тако подле и ужасне задатке и да удовољава њеним прохтевима. Као последња нада, патуљци су вршили све што она каже, а за узврат им је давала новчану помоћ, да је не би и они напустили. Без њих била би најнесрећнија жена на свету: тако моћна, а тако усамљена. Када су три добре чаробнице закорачиле у њене одаје, Тамнослава је свирала њену омиљену мелодију, са доста грешака. Данима је покушавала да боље научи да свира флауту, али и поред толиких њених способности, није успевала. Док је изводила мелодију, срца нису излазила из рупица, иако је флаута била у рукама најмоћније чаробнице. Геопатра, Мислица и Емотивеја су биле невидљиве, уз помоћ креме и тако су успеле да уђу у дворац, а да их Тамнослава не примети. Геопатра је мотрила и на њу и на патуљке, да би успела да стави цвеће на сто у тренутку кад нико од њих није за столом. И најзад, Тамнослава заповеди нешто, а патуљци истрчаше из замка. Геопатра се погледа са две другарице, и оне јој дадоше знак да може да крене у акцију. (три чаробнице су се међусобно могле видети, али другима су биле невидљиве). „Луп!“ – стаклена посуда са цвећем удари о сто. Чаробница се уплаши и остави флауту, и за неколико тренутака ју је обузела страшна кијавица. Устала је са свог трона са пауновим пером и отишла. „Све иде као по плану“, шапнула је Мислица. Емотивеја је једним брзим покретом узела чаробни инструмент са стола и брзо отрчала са две другарице. На путу до куће, све три су узвикнуле: „Мисија је обављена!“ и прославиле своју победу у Емотивејиној кући. А шта се дешавало у Тамнославином дворцу?
 
„Како сам могла да не припазим? Зашто сам отишла из одаје и допустила им да ми узму флауту, моје највеће благо? Тек сам почела да спремам план за уништавање живота оној малој, подлој принцези светлости! Ох, како ћу да јој се осветим!“ говорила је зла чаробница, а њене речи су одзвањале у читавом дворцу. Ни патуљци нису могли то да поднесу. Покупише ствари и напустише дворац, а Тамнослава остаде сама, самцијата. Када су је последњи пријатељи издали и отишли из њеног дворца, Тамнослава се осећала празно у огромном дому пуном свега што јој је потребно. У очају и тузи проводила је месеце, а време јој је пролазило споро, најспорије но икада. У својој глави замишљала је нови пакосни план за Емотивеју, записала га и ставила у фасциклу и само је вребала прилику да почне да га спроводи у дело. Устала је из своје столице и пошла према вратима замка, а на улазу су лебдела разиграна срца из флауте. И њен ћилим је био посут златним срцима и штрасом, који су некада били на мом јастуку. У даљини чуо се звук коњских копита. Лаганим касом, у одаје дворца долазила је кобила Магнолија. Својим племенитим изгледом задобила је пажњу зле чаробнице, која је, омађијана енергијом светлости нетремице посматрала читав призор. Као да је несвесно кренула за Магнолијом и преко пространих ливада и пашњака дошла до парка у коме је Емотивеја поново свирала своју флауту. Срца су се опет заједно играла. Посматрајући чаробницу светлости, Тамнослава је схватила колико је несрећна и усамљена у свом дворцу и пожелела је да јој се придружи. Чим је у њену главу доспела једна добра мисао, њена дугачка црна хаљина се претворила у жуту хаљину, а њена црна звезда на врху чаробног штапића, постала је жута. Не приметивши своју промену у изгледу, пришла је Емотивеји, а она је није препознала. „Добар дан, нова пријатељице! Одакле нам долазиш?“ упитала је. Тамнослава се збунила, али је убрзо видела другачију хаљину на себи и схватила зашто је Емотивеја није препознала. Збуњено је одговорила: „Ох, то сам ја, Тамнослава! Одлучила сам да треба да постанемо пријатељице... Никакво богатство не може да замени унутрашњу празнину и самоћу“, закључила је поучена својим искуством. „Ох, Тамнослава! Каква промена! Стварно изгледаш много другачије него пре, а и потпуно си другачија особа! Драго ми је да си научила лекцију и сада ти опраштам све што си ми чинила. Веома ми је драго. Хајде да почнемо нови живот, као да оног непријатељства од раније није ни било!“ рекла је усхићено Емотивеја, али ипак са мало опреза, зато што је познавала Тамнославину подлост и није могла у потпуности да јој верује. Међутим, убрзо је увидела да је Тамнослава била искрена. „Мама, мама! Најзлобнија чаробница се скроз променила!“, дотрчала је Симонида, а Тамнослава ју је гледала очима пуним љубави. „Зваћемо те Светлослава!“, саопштила јој је девојчица. Једног дана и патуљци сазнаше за промену своје господарице и брзо дођоше у парк да је посете. Сви заједно су се дружили и ишли у шетње.
 
Већ сам се спремала да напустим ову дивну земљу у којој је сада скроз цветала љубав, без трунке зла. Знала сам да морам ускоро да идем кући, својој породици, мајци, оцу, своме дому... На путу до куће угледала сам једног лепог човека у белом оделу. Својом енергијом подсетио ме је на чаробницу Емотивеју и пожелех да га упитам нешто. Али он рашири своја вилењачка крила и упути се према Емотивејиној кући. Брзо је летео и нисам могла да га стигнем. Мислим да јој је то био муж. Мала Симонида је доста личила на њега... Можда је дошао са неког далеког пута? Можда је и он решавао мисије и бавио се свирањем? То нисам могла тада сазнати, нити сам икад сазнала. У једно сам сигурна, а то је да су живели срећно до краја живота.
 

 




 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"