REZBARKO I ŠALjIVKO

Nekada davno, u jednoj dalekoj zemlji, živeo je čovek po imenu Rezbarko. Njegova kuća je bila puna umetničkih dela: kućica, lutaka, stolova, stolica napravljenih od drveta. Svakoga jutra je stavljao nekoliko drvenih predmeta u džak i odlazio na pijacu da ih prodaje. Međutim, u toj zemlji je bilo još nekoliko drvoseča koji su imali isti način života i obuzeti poslom, nisu ni pomišljali da će jednoga dana ponestati drveća. Kada su sve drveće iscrpeli, bilo im je žao. „Sada sve izgleda tako opustošeno... Šta da radim?“ pitao se Rezbarko. Jedne noći leže u krevet, a u snu mu se javi termit, insekt koji uništava stabla. Rekao mu je: „Rezbarko, Rezbarko, sve drveće si izrezbario. Kako te nije sramota? Sada mi, jadni mali termiti nemamo šta da jedemo! Zvao me je drugar da dođem kod njega u jedan grad koji ima drva na pretek. Zove se Brezingrad. Eto, možeš doći i ti, drvosečo. Istim zanatom se bavimo pa te prijateljski zovem da sarađujemo“. Rezbarko se trže, protrlja oči i poče razmišljati o svemu što mu je termit rekao. „Ma to je samo san!“ pomislio je. Kao i svakoga jutra, spremio se za odlazak na pijacu, a na pragu kuće ga je čekao iznenadni gost – termit! Drvoseča razrogači oči i viknu: „Odlazi, štetočino!“, na šta će mu on: „A tako ti govoriš svom dragoprijatelju, a? Pakuj stvari i idemo u Brezingrad! Znaš koliko ćeš moći belog nameštaja da napraviš? Zarađivaćeš bolje nego ovde“. Rezbarku ne preostade ništa drugo no da posluša savet. Poneo je dovoljno vode za put, nekoliko neprodatih, a njemu dragih drvenih kućica, malo hrane i kaput, ako bude zahladnelo. Termita je nosio na leđima, a on mu je govorio kuda treba da ide. Putovali su ceo dan, a uveče su odspavali na travi i nastavili put sutradan ujutro. „Hajmo na noge lagane, idemo u nove pobede!“ povika termit reči za dobro jutro.

Najzad su doputovali, posle dugog i iscrpljujućeg koračanja. Prostrane poljane i mnoštvo breza, jedinog drveća koje je tamo postojalo, činilo je da grad izgleda kao pravo mesto za odmor. Svuda je bilo tiho i mirno i ponekad bi se čula ptičija pesmica. Zlatno Sunce je delilo ljubav pružajući svoje beskrajno dugačke zrake. Duž celog grada bili su redovi breza, a u jednom delu je bio potočić. Tamo su životinje dolazile da se napoje u bilo koje doba dana. Ljupke srne su dovodile svoje mladunce, veverice koje su večito bile obuzete nošenjem lešnika i oraha, obavezno su zastajale kod potoka, a jato pataka je preko celog dana plivalo u njemu. Ono što je drvoseči posebno privuklo pažnju bio je čudan crni brežuljak kod jednog drveta. „Pogledaj ono tamo!“, obratio se termitu. „Ooo, dobar dan druže. Kako divan dan“, viknuo je termit kada je prepoznao svog prijatelja, a tada je Rezbarkoshvatio da je čitavo brdašce stvoreno od mnoštva termita. Glavni termit je bio krupniji od ostalih i nosio je velike zelene naočare sa četvrtastim staklima. Pozdravio se sa svojim drugom, jednim od termita, a zatim se drvoseča rastao od njih i počinjao da se prilagođava novoj sredini. Uplašio se da ga je termit prevario jer neće imati kome da prodaje drvene predmete i iznenadio se kada je ugledao ljude kako šetaju po poljani jer je to bilo jedino što mu on nije rekao – da li u Brezingradu žive ljudi. „U nove pobede!“ pomislio je shvativši da će moći i ovde da se bavi svojim zanatom. Pošto se uselio u malenu napuštenu kuću i smestio sve potrebne stvari u nju, krenuo je da poseče prvu brezu. Na putu je sreo svoje kolege, drvoseče koje je poznavao. Ispostavilo se da su se svima njima dešavale iste dogodovštine tog dana. Termit koga su sanjali iskočio im je na prag kuće, a zatim saopštio isto što i u snu – da treba da otputuju u Brezingrad.

Nakon nekoliko sati boravka u Brezingradu, Rezbarko je sa prijateljem drvosečom, Šaljivkom krenuo da traži kuću u kojoj će živeti. „Hvala vam, dragi gospodine! Ovde ćemo biti samo neko vreme, dok ne pronađemo odgovarajuću kuću“, objasnili su. Umorni od dugog dana, odmah su legli u krevete i zaspali. Sutradan ranom zorom, čuli su zvuke koji su dopirali sa brdašceta termita. Oni su vredno glockali drveće koje je brzom isporukom stiglo pravo kod njih. Svakoga dana dolazio je jedan velikikamion sa novim drvećem za rezbarenje, iako je u Brezingradu bilo dovoljno drveća da se napravi nameštaj za svaku porodicu. „Hajmo na brdo! Neće nas zadržati u ovom gradu ako ne budemo bili ranoranioci!“, uzviknuo je Rezbarko uvek raspoložen za rad. Zatim, za nekoliko minuta stajali su ispred brdašceta posmatrajući termite kako neprestano rade. „Za vas je ovo drveće – borovi koje su nam isporučili jutros. Srećan rad!“, rekao je glavni termit. „Hvala!“, rekoše Rezbarko i Šaljivko uglas pa prionuše na posao. Odjednom, obojica primetiše čudne zvukove u stablima. „Šta je to unutra?“, pitao se Rezbarko. Ponovo se čuo zvuk, ali ovog puta jasnije. Zvučalo je kao nekakvo lupanje. „Pa šta je ovo? Da nije neka buba?“, pomisli Šaljivko. Za tren iskoči smeđe stvorenje kitnjastog repa i brzih nogu – veverica! „Kako te niko nije primetio u borovom drvetu?“, upitao je Rezbarko. „Ne znam. Sada mnogo patim. Odvojena sam od svoje porodice. Ne mogu da vidim svoju mamu, tatu, brata i sestru! Ja sam mladunče. Pogledaj me kako sam mala“, rekla je ona, zaista manja nego što je odrasla veverica. „Moramo nekako da ti pomognemo. Samo... ne znam kako“, razmišljali su. „Idem da pozovem Glavnog termita“, rekao je Rezbarko i uputio se u njegovu sobu. „Izvinite. U borovom drvetu koje mi je jutros isporučeno našli smo mladunče veverice. Ne zna kako da se vrati kući, odvojena je od roditelja i braće i sestara. Mnogo je tužna. Hteo sam da pitam, odakle su doneta ova drva i kako da stignem do tamo, da vratimvevericu u svoju porodicu?“, upitao je Rezbarko. „Eh, kada bismo brinuli o svakoj veverici koja nam se greškom podvuče, daleko bismo stigli...“, rekao je. „Molim vas, ne budite bezosećajni. To je dete!”, uzviknuo je Rezbarko ne plašeći se šta će mu odgovoriti. „Dobro, momče, u pravu si! Imaš ti srca. Mada, bolje bi bilo da prioneš na rad... ali pošto si tako dobar čovek, reći ću ti gde treba da je odvedeš- U Borovgrad. Odatle potiču svi borovi na svetu“, rekao je šef. „Da me niste pozvali u Brezingrad, nikad ne bih saznao odakle mi dolaze sve vrste drveća koje rezbarim. Ovo je meni otkriće“, rekao je Rezbarko i zasijao u licu od sreće. „Možete mi dati nekakav putokaz do Borovgrada?“ „Oh, naravno, naravno! Sačekaj samo malo, da ga pronađem...“, . Otvorio je svoj veliki orman i izvlačio stvari redom. Ubrzo se u sobi napravilo brdo od različitih stvari – alata, svezaka, opreme za pecanje, knjiga, novina, jakni.... Dok nije pronašao mape za gradove koje su se nalazile na dnu ormana. „Uf, celu sobu sam prekopao, ali sam bar našao ono što mi treba!“, rekao je glavni termit smejući se. „Sad ću celo popodne provesti u slaganju stvari“. „Ha, ha, ha! Svima kada traže nešto, baš to bude na dnu ormana!“, rekao je Rezbarko tešeći ga.

Zatim je sa vevericom u rukama otišao do kuće da spakuje stvari za put i krenuo, a Šaljivko je ostao da radi. Seli su u njegov mali automobil i Rezbarko je počeo da vozi prema Borovgradu. „Oh, nadam se da ću pronaći svoju porodicu“, rekla je mala veverica uplašeno. Posle kratkog puta, izašli su iz automobila i krenuli u potragu za veveričinim roditeljima. „Hej! ...pa to nisu moji mama i tata“, rekla je, misleći da ih je ugledala. To je bio par veverica koji je veoma ličio na njene roditelje. „Mislila sam da drvoseče nisu dobri ljudi. Ne mogu da verujem da mi drvoseča pomaže u nečemu. Mi smo uglavnom neprijatelji“. „Zašto?“, upitao je Rezbarko zbunjeno. „Pa zato što mi živimo u drveću, a vi nam sve drveće posekoste“, rekla je veverica. „Mogao sam da pretpostavim...“, odgovorio je Rezbarko zamišljeno. „Evo ga drvo gde žive moji roditelji! I vidim ih!“, uzviknula je veverica srećna što je stigla kući. „Drago mi je da smo ga pronašli“, reče drvoseča i pozdravi se sa malom prijateljicom. Pošto je obavio sav posao u Borovgradu, Rezbarko je želeo da što pre stigne nazad u Brezingrad, na posao. Napravio je nekoliko koraka do svog automobila i samo što je otvorio vratanca, čuo je čudne zvukove, poput šaputanja. „Hm... u šumi nema nikog“, pomislio je. „Hej, neznanče! Ovde smo mi, borovi koji govore. Ja sam drvo Starešina“, reklo je drvo koje se nalazilo preko puta Rezbarka, najstarije drvo od njih. On protrlja oči da bude siguran da ovo nije bio san. Da li je moguće? Drveće govori? Pažljivo je prišao drvetu i shvatio da ono ima oči, nos i usta. Sve drveće oko njega ga je posmatralo velikim plavim očima, pomalo neprijateljskim pogledom. „Starešino, ja sam iznenađen. Nikada nisam video drveće koje govori!Možemo postati prijatelji!“, rekao je Rezbarko srdačno. „Starešino, ovaj čovek ima testeru u ruci. Pogledajte, sigurno je drvoseča“, šapnulo mu je drvo Mudrac. Rezbarko je čuo šapat mudrog bora i odgovorio: „Jesam, ja sam drvoseča, ali ne bih želeo vama bilo šta da uradim. Nemojte se bojati. Reći ćete mi, gde mogu da pronađem mesto za predah? Da li znate neku kućicu u blizini koja je napuštena ili nekog gostoljubivog čoveka koji bi me primio?“, rekao je. Starešina ga osmotri od glave do pete i ne htede da odgovori na pitanje. Bio je nepoverljiv. Nije želeo da rizikuje, a ni ostalo drveće jer je zanimanje drvoseče za njih bilo neprijateljsko zanimanje. Rezbarko je slegnuo ramenima i odlučio da sam nađe mesto za odmor. Legao je pored potočića na koji su dolazile životinje da se poje.

Sledećeg dana, kada se probudio iz sna, krenuo je u istraživanje Borovgrada. Ustao je sa trave, a iznad njega je proletela lasta. „Lasto, drugarice moja, poznaješ li ovaj grad? Da li ima ovde negde drva koja ne govore?“, upitao je Rezbarko. Ovoga puta je stavio svoju testeru u torbu, tako da lasta nije znala da je on drvodelja. „Da. Skrenite levo i videćete jednu lepu prostranu šumu sa mnogo drveća i cveća“, rekla je ljubazno. Rezbarko je posluša i krene da korača prema cilju. Pevušeći usput, ugledao je dugačku stazu, a oko nje mnoštvo drveća, borova. „Kako dobro mesto za rad“, pomislio je, ali nije to naglas uzviknuo, da ga ne bi neko čuo. Seo je na jedan panj i počeo da piše pismo Šaljivku,koje je glasilo ovako: „Dragi druže, ovde, u Borovgradu mi je veoma dobro. Mislio sam da ću se danas vratiti za Brezingrad i raditi sa tobom. Međutim, ostavivši vevericu u svom domu, pronašao sam jednu prostranu šumu sa mnogo drveća. Želiš li da dođeš kod mene? Pitaj Glavnog termita za putokaz prema Borovgradu. Nije daleko odatle. Mislim da će nam ovde obojici biti bolje“. Kada ga je poslao, krenuo je u obilazak šume, da vidi šta sve tamo ima. Za to vreme, Starešina, Mudrac i ostali su smišljali planove kako da oteraju drvoseču koji bi im uskoro uništio grad. „Hajde da pozovemo čarobnjaka. On sve zna“, rekao je Mudrac. „Dobra ideja“, rekao je Starešina i namignuo mu. Za nekoliko sati, dogovorili su dolazak čarobnjaka koji je trebalo da dođe sutradan. Kada je Šaljivku isporučeno pismo, nije mogao da poveruje. „Rezbarko, da ostane u Borovgradu? Neverovatno! Možda se šali sa mnom? Svakako, idem tamo. Dosadno mi je na brdu termita“, razmišljao je. Glavni termit, njegov pomoćnik u rezbarenju drveća je jedva dozvolio Šaljivku da ide u drugi grad.

Istog dana, Šaljivko je spakovao stvari i mapu, pa krenuo na put. Stigavši u Borovgrad, iz automobila ugledao je usamljenog čoveka kako sedi na panju. To je bio njegov drug, Rezbarko! „Heeej!“, uzviknuo je trubeći i mašući kroz prozor. „Šaljivko! Kako mi je drago što si došao! Nisi mi odgovorio na poruku, pa sam pomislio da nećeš ni doći“, rekao je Rezbarko. Šetali su zajedno po šumii procenjivali koliko posla bi mogli imati. „Ovo je raj za nas!“, uzviknuo je Šaljivko oduševljeno. U susednoj šumi, gde je bilo drveće koje govori, sakupila se cela družina. Ptičice su doletele iz svih krajeva grada, zečevi, krtice, mačke, psi... Svi su čekali čarobnjaka, za čiji dolazak Šaljivko i Rezbarko nisu ni znali. „U susednu šumu ne idemo. Tamo je drveće koje govori“, rekao je Rezbarko. „Molim? Da li se šališ? Kako drveće može da govori! To je isto kao kad bih ja tebi rekao da sam pričao sa ovim ovde potokom!“, rekao je Šaljivko smejući se. „Ne, zaista to drveće govori. Ali drvo Mudrac je shvatilo da sam ja drvoseča i da bih im bio neprijatelj, jer sam zaboravio da sklonim testeru. Zato ne smemo tamo“, reče Rezbarko. Šaljivku je bilo žao što nije mogao da razgovara sa čarobnim drvećem, ali morao je to da prihvati. „Šta je ono u daljini?“, upitao je Rezbarko. „Kočije“, odgovori Šaljivko koji je imao bolje oko od svog drugara. Doterani beli konji išli su brzim kasom i za nekoliko trenutaka stali su u susednoj šumi. Iz njih je izašao visok stariji čovek duge sede brade, sa čarobnim štapićem u rukama. Odelo mu je bilo tamnoplavo, zvezdano, dugačko do zemlje. Svaki konj je imao na svojoj nozi veliku zlatnu zvezdu. Odmah im je bilo jasno da je nepoznati starac u stvari čarobnjak i obojica su krenuli da trče, koliko ih noge nose. Zaustavili su se ispred jedne kolibe koja je bila napuštena. „Hajde da uđemo“, predložio je Rezbarko. Ostavili su svoj alat za rezbarenje u kolibi, uzeli po metlu i krenuli da čiste. Svuda je bila prašina, a na zidovima su visile paukove mreže. Polako je krenuo da pada mrak. Kada su završili sa čišćenjem, umorni, pronašli su dve sobe za spavanje i svako je otišao u svoju. „Laku noć“, rekli su jedan drugom.

„Dobro, drago moje drveće. Krećem u potragu za drvosečom odmah“, rekao je čarobnjak. Drveće koje govori ovoga dana je bilo u panici. Svakog časa motrilo je na drvoseču i pošto nije uspevalo da ga vidi, bilo je zbunjeno. „Gde li se sakrio?“, pitali su se. Upravo kada je čarobnjak pošao da ih traži, Rezbarko i Šaljivko su krenuli u šumu da rezbare drva. Staza je bila pusta. Ispred njih pojavila se žuta ptica sa plavim prugama. Nikada nisu videli nijednu pticu sličnu njoj, iako godine provode u šumama. Rezbarku je sletela na prst. „Nisam znao da su ovde ptice pitome“, rekao je Šaljivku. Ali, u tom trenutku, ptica se pretvorila u ČAROBNjAKA! Uplašili su se, jer nisu mogli znati šta on želi od njih. „Vi ste gosti ovde? Došli ste da nas posetite?“, upitao je čarobnjak. „Da. Mnogo nam se sviđa ova šuma. Osim toga, u susednoj šumi smo videli drveće koje govori“, rekao je Rezbarko. „To je mojih ruku delo!“, reče čarobnjak. Zagledao se u vreće koje su njih dvojica nosili i prepoznao oblik testere za rezbarenje. „Ali... otkud još jedan drvoseča?“, pomislio je čarobnjak, jer je čuo da je u šumi samo jedan. „Čime se bavite?“, upitao je. „Mi smo drvoseče“, odgovorio je Rezbarko. Šaljivko oštro pogleda svog drugara, jer se plašio čarobnjakovih moći.„Nemojte ove šume da uništavate. To je jedino blago koje postoji ovde, u ovom gradu. Ako želite, mogu da vam pomognem... a ujedno i vi meni“, rekao je čarobnjak, spreman za dogovor. „Uz pomoć mojih čarobnih moći, napraviću vam mnogo drveća koje ćete moći da koristite za svoj rad, a vi ćete meni napraviti nameštaj od njih. Ako možemo da sklopimo takav dogovor. Ja ću vam platiti. Želim da vidim vaše umetničke duše, kroz vaše radove“, rekao je čarobnjak. Drvoseče se samo pogledaše i odlučiše da pristanu. Uz nekoliko čarobnih formula, ispred njih je bilo mnoštvo borova koji su napravljeni samo za Rezbarka i Šaljivka. Zatim je, uz pomoć nekih drugih čarobnih formula stvorena i radionica u kojoj će rezbariti. „Hvala vam, čarobnjače“, rekli su uglas„Pitam se, zašto je čarobnjak smislio baš ovo za nas? Dobro smo prošli, da nas nije oterao“, rekao je Rezbarko. „Ne znam, možda ima neku nagradu za nas, kasnije“, dodao je Šaljivko.

Posle podne, otišli su u radionicu pokraj potoka i počeli sa radom. Drveće koje govori je čulo zvuke testere i uplašeno dozivalo čarobnjaka: „Čarobnjače, čarobnjače! Tamo su drvoseče“, govorili su. „Znam. Ja sam im stvorio drveće za njih, koje smeju da uništavaju. Učiniće mi i uslugu, sklopio sam dogovor sa njima“, rekao je. Radovi su tekli sporo, ali drvoseče su bile precizne. Svaki komadić bora su merili lenjirom. „Dodaj mi lepak“, rekao je Šaljivko. I tako im je prolazio svaki dan... Rezbarili su dvadeset dana, a poslednjeg im je došao čarobnjak u posetu, da vidi kako napreduje nameštaj. Pet stolica, sto i orman bili su gotovi. „Bravo, momci!“, rekao je aplaudirajući. Njegovo lice zasijalo je, čim je ugledao nameštaj koji je urađen rukama umetnika, sa strpljenjem i maštom. Stolice i orman su ukrasili dezenom koji je čarobnjak najviše voleo: zvezdicama. „Kada umetnik nešto uradi sa srcem, to se vidi. I nikoga ne ostavlja ravnodušnim“, rekao je čarobnjak ponosno. „Idemo sada, da vam pokažem iznenađenje koje sam vam priredio“. Drveće koje govori se smešilo, jer je shvatilo da im Rezbarko neće učiniti ništa loše. Ispod drveća stajale su dve devojke i posmatrale osmehe na njihovim stablima. To su bile čarobnjakove kćeri. Starija, princeza Sunca po imenu Sunčica, imala je dugačku plavu kosu koja je lepršala na vetru. Često ju je vezivala u pletenicu, a ten joj je bio beo poput snega. Imala je krupne zelene oči, bistre kao dva jezera, a usta joj beše crvena kao ruža. Volela je žutu boju i svaki dan nosila haljine te boje. Mlađa sestra, princeza Meseca, po imenu Luna, nosila je dugačku tamnoplavu haljinu sa mesecom. Na glavi je imala srebrnu krunu, a oči su joj bile smeđe. Imala je dugačku ravnu crnu kosu, a usne su joj bile boje ljubičice. Dva mladića, Rezbarko i Šaljivko posmatrali su ih zadivljeno. Želeli su da im osvoje srca. „Ovo su moje kćeri, mili umetnici“, obratio im se čarobnjak. Doveo sam ih ovamo, da upoznaju dva čestita momka kao štoste vi.“ Usledila je bogata trpeza. Posle večere, Rezbarko i Šaljivko primetiše da princeza nema. „Gde su vam kćeri?“, upitao je Šaljivko. „Ja sam čarobnjak. Uz pomoć moje čarolije one su nestale. Samo ja znam gde su. Vaši zadaci će biti da ih pronađete. Ukoliko se to desi, znači da ste zaista pronašli svoje druge polovine i da ste im osvojili srca. To je bilo moje iznenađenje“, rekao je čarobnjak.

Bilo je veče. Rezbarko je polako koračao kroz mračnu šumu tražeći princezu Sunca, Sunčicu. U Borovgradu je svake noći bilo nekoliko stepeni hladnije i duvao je vetar, koji je skidao lišće sa drveća. Čuo bi se i poneki huk sove. Rezbarko, uplašen, ubrzao je korak. Bio je sam, bez igde ikoga. Na sred puta pojavio se jedan neobičan list, potpuno drugačiji od svih koje je Rezbarko do tada video. Uzeo ga je sa zemlje, a on je počeo da svetli žutom svetlošću. U trenutku, primetio je da mu je osvetljen put sa desne strane. „Verovatno ovuda treba da pođem“, pomislio je. Odvažio se da krene kuda ga list vodi, iako mu je to sve delovalo veoma čudno. Možda i kao da neko stoji iza toga... Neka magija... Zatim, posle nekoliko većih koraka, osvetlio mu se drugi put. „Idem tamo“, rekao je u sebi. Koračao je toliko dugo, da se već umorio, pa je odlučio da napravi pauzu. Seo je na jedan veći kamen i posmatrao šumu. Nije ni opazio da se u daljini nalazi ogroman orao koji motri na njega. U stvari, primetio je da mu se nešto približava. „Šta je ovo? Neki džin?“, pitao se, dok mu list nije osvetlio put, pa je jasno uočio velikog orla. „Upomoć, upomoć!“, orao ga je uhvatio pod svoje ogromne kandže, jer je bio nekoliko puta veći od drvoseče. „Idemo“, zagraktao je. Rezbarko se opirao nogama, ali nije mogao da ispadne iz ptičjih kandži. Brinuo se za sebe i za svog drugara Šaljivka i često mu se javljalo pitanje „gde je on? Šta se sa njim dešava? Da nije i on ovako loše prošao?“ Na kraju puta, kada su stigli na orlovo odredište, ugledao je još veću i snažniju pticu kako stoji i čeka ih. Iz razgovora je shvatio da je to njegov drugar, koga su svi zvali Gigant zato što je bio zaista džinovskih razmera. „Gigante, vidi koga smo ti doneli!“, rekao je orao i u tom trenutku spustio Rezbarka na zemlju. „Kako lep mali gospodin. Idem da pristavim vodu“. Rezbarko je u tom času shvatio da oni žele da ga pojedu. Izvadio je olovku i papir i pisao pismo Šaljivku. Kada je završio sa pisanjem, doleteo je golub pismonoša koji je pokupio pismo i krenuo na put, da ga odnese Šaljivku.

Za to vreme, Šaljivko je lutao po drugoj šumi i tražio princezu, Lunu. Bilo je i dalje hladno, ali je poneo kaput od kuće, da se ne bi prehladio. Hodao je i hodao, misleći na Rezbarka. „Gde li je on? Šta se sa njim desilo?“ I u jednom trenutku, ugledao je svog drugara u susednoj šumi, kako sedi u ogromnom kavezu, a oko njega su orlovi koji ga posmatraju. „Ne, ne dolazi ovamo!“, vikao je Rezbarko, ugledavši ga. „Kako da ne dođem. Pa mi smo prijatelji. Moram da ti pomognem“, rekao je Šaljivko. Kada se približioRezbarkovom kavezu, on mu je kroz rešetku bacio čarobni svetleći list u ruke. „Kako neobičan list. Šta da radim s njim?“, upitao je drugara. „Ne znam. Meni je osvetleo puteve. Možda će i tebi nešto da učini“. Dva orla posmatrala su Šaljivka i smišljala sa koje strane da ga ugrabe. Međutim, bilo je kasno. Na svetlećem listu su se pojavila nekakva slova, koja ni Rezbarko, ni Šaljivko nisu znali da pročitaju. Iz Šaljivkovih ruku, list se odjednom vinuo u nebo. Pretvorio se u zlatni prah, a na njegovom mestu stvorio se čarobnjak. „Nekome je bila potrebna pomoć“, rekao je. Kada je ugledao ogromne orlove, uplašio se, jer čak ni on nikada nije video veće. „List je ispisao formulu koja vas je dozvala“, zaključio je Rezbarko. „Taj list je moja tvorevina. Napravio sam ih više, da vam mogu biti od koristi, kada vam treba moja pomoć“, rekao je čarobnjak. „Ali, ovaj list me je doveo do orlova“, rekao je Rezbarko. „Ne, on te je vodio na pravi put. Orlovi su se samo zadesili baš tu. Na to ja ne mogu da utičem“, odgovori čarobnjak. Sa nekoliko čarobnih formula, dva orla su nestala, a Rezbarko je mogao da izađe iz kaveza. Drugari su se zahvalili čarobnjaku na pomoći, pozdravili se i krenuli svako svojim putem. Rezbarko je ponovo ugledao svetleći list. „Da, ima ih više“, pomislio je. Uzeo ga je u ruke, ali ovoga puta se nadao da ga neće odvesti na neko loše mesto. Tako je i bilo. Staza ispred njega bila je osvetljena do kraja, ali već je svanulo, tako da svetlost nije ni bila potrebna. U daljini video je princezu Sunca kako bere cveće na proplanku, ranom zorom. Rosa je još bila na cveću. „Dobro jutro!“, rekao je princezi i prišao joj u zagrljaj. Sunčici se potajno dopadao Rezbarko i bila je zadovoljna što ga opet vidi. „Dobro jutro“, odgovori s osmehom. Na čarobnom listu se opet ispisala formula za dolazak čarobnjaka. „Dobro jutro, budući mladenci“, rekao je čarobnjak ponosno. Zatim su otplesali svoj prvi ples.

Nakon što je spasio svog drugara, Šaljivko ga je ugledao zajedno sa Sunčicom, iz daleka, ali nije mogao da se vrati jer je ostalo još malo vremena za traženje Lune. Lutao je, lutao i iznenada, pod nogama mu se pojavio jedan mali kamen. Pošto mu je smetao, drvoseča ga je odgurnuo nogom, a kamen povika: „nemoj, ja sam čarobni kamen!“ Šaljivko nije mogao da veruje. Da li je moguće da ovaj kamen govori? Uzeo ga je u ruke da bi se uverio u to. „Jesi li to ti rekao?“, pitao je sa nevericom. „Jesam. Ja sam čarobnjakov sluga, kamen koji govori. Znam koga tražiš, sve mi je čarobnjak rekao. Ali ti si bio srećnik, da u pravi čas naletiš na mene“, rekao je kamen. „Drago mi je da jesam. Moj drugar je pronašao princezu Sunca uz pomoć svetlećeg lista. Sada je na tebe red da meni pokažeš putanju do princeze“, rekao je Šaljivko. „Idemo! Ne gubimo vreme!“ Drvoseča je hodao sa kamenom u ruci, ali u jednom trenutku nepažnje, upao je u baru. Ona je bila toliko duboka da je zaronio u podvodni svet. Video je ribe i kornjače kako plešu uz muziku. „Dođi ovamo, neznanče. Vidi kako se mi ispod vodelepo provodimo. Možda kod vas na kopnu nije toliko dobro“, rekla je jedna kornjača. „Hvala, ali žurim“, odgovorio je Šaljivko i spremao se da ispliva na površinu.Neko ga je dozivao: „Šaljivko, Šaljivko!“ On se užurbano okrenu. To je bila princeza Luna. „Oh, kako prijatno iznenađenje! Da nisam ovamo upao, ne bih vas pronašao“, rekao je Šaljivko srećno. „Obavio sam svoju dužnost. Zato nijednu reč nisam progovorio kada si upao u Dubokobaru. Znao sam koga ćeš tu pronaći“, reče kamen i namignu. „Idemo na površinu“, rekla je princeza i zajedno su isplivali, a zatim dospeli na kopno.

Promenivši odeću, Luna i Šaljivko su krenuli kod čarobnjaka. „Oho ho! Koga ja to vidim? Pa... sada smo svi na broju“, reče čarobnjak kada ih je ugledao. „Moji umetnici, nadam se da vam je bilo lepo ovde. Iako je drveće koje govori izgledalo negostoljubivo. Sve sam vam udesio“. Dva srećna para su se pogledala i nasmešila. Ispred čarobnjakove kuće bili su trubači koji su dali znak da se dešava nešto važno. Svi stanovnici obe šume su se okupili da slušaju. „Sutradan je venčanje! To se dugo nije održavalo u Borovgradu! Voleo bih da nas bude što više“, uzviknuo je jedan od trubača. Kada su stigli u kolibu, Rezbarko i Šaljivko su poslali pozivnice za Brezingrad, za svoje drugare drvoseče, a i za termite. Uveče su stigli odgovori: termiti su znali da nisu poželjni u prisustvu ljudi i odlučili su da ne dođu, uz izvinjenje, a svi ostali drugari su obećali da će doći. Osvanuo je divan dan. Sunce se promolilo iza oblaka i osmesi su se pojavili na licima svih koji su bili pozvani na venčanje. U svakoj kući bilo je veselja, a čak su i zli orlovi doleteli da pozdrave mladence. Čarobnjak je uz svoju moć veoma brzo postavio trpezu i pripremio sve što je potrebno za proslavu. Za nekoliko minuta, gosti su stigli i nestrpljivo čekali mladence. Drvoseče iz Brezingrada bile su ponosne na svoje drugare, Rezbarka i Šaljivka koji su se venčavali sa princezama. Prvo su izašli Rezbarko i Sunčica, u dugačkoj zlatnoj venčanici sa čipkama, a na vratu nosila je ogrlicu sa žutim biserima. Njena sestra Luna, u dugačkoj tamnoljubičastoj venčanici i ljubičastim minđušama, držala je za ruku svog budućeg muža. Trubači su svirali ispred čarobnjakove kuće, a na kraju su izveli popularni „Svadbeni marš“. Time je njihovo venčanje bilo završeno. Nedaleko od stolova sa trpezom, bilo je nekoliko drugara koji su došli krišom – kamenje koje govori i svetleći listovi, koji su skakutali od sreće.

Dva mlada para bila su zadovoljna, a kada bi Rezbarku i Šaljivku ponestajalo drveća, tu je bio čarobnjak da im magijom stvori novo. Dakle, izvori su bili nepresušni. U celom gradu vladalo je veselje i sloga otkako su se čarobnjakove kćeri udale. Svaki stanovnik osećao se uzvišeno, čak i zli orlovi koji nisu više motrili koga će da zatvore u svoj ogromni kavez. Postali su dobri i počeli da pomažu drugima. Drveće kojegovori više se nije plašilo dvojice drvoseča, jer je znalo da im oni ništa loše neće učiniti. Sve drveće koje su sekli i od njega pravili nameštaj, bilo je veštačko, odnosno delo čarobnjaka. Kuće u kojima su živeli, nalazile su se jedna pored druge i često su odlazili jedni drugima u goste. Ponekad bi se pojavio koji golub pismonoša i donosio pisma od drugara iz Brezingrada. „Kada ćete doći?“, pisalo je u svakom pismu. Ali, mladenci su bili srećni i zadovoljni u gradu u kom su živeli, pa su u Brezingrad dolazili samo ponekad. Jednom im je došla mala veverica u goste. Ona veverica kojoj je Rezbarko pronašao porodicu. Donela im je punu torbu lešnika i oraha, za uzvrat. Godine su prolazile, a bilo je još lepih vesti - Sunčica je rodila dečaka, a Luna devojčicu. Drveće koje govori je svake noći pevalo milozvučne uspavanke, a grad je cvetao i sijao od radosti, sloge i ljubavi. Svi su živeli srećno.

PODELITE OVAJ TEKST NA: