РЕЗБАРКО И ШАЉИВКО

Некада давно, у једној далекој земљи, живео је човек по имену Резбарко. Његова кућа је била пуна уметничких дела: кућица, лутака, столова, столица направљених од дрвета. Свакога јутра је стављао неколико дрвених предмета у џак и одлазио на пијацу да их продаје. Међутим, у тој земљи је било још неколико дрвосеча који су имали исти начин живота и обузети послом, нису ни помишљали да ће једнога дана понестати дрвећа. Када су све дрвеће исцрпели, било им је жао. „Сада све изгледа тако опустошено... Шта да радим?“ питао се Резбарко. Једне ноћи леже у кревет, а у сну му се јави термит, инсект који уништава стабла. Рекао му је: „Резбарко, Резбарко, све дрвеће си изрезбарио. Како те није срамота? Сада ми, јадни мали термити немамо шта да једемо! Звао ме је другар да дођем код њега у један град који има дрва на претек. Зове се Брезинград. Ето, можеш доћи и ти, дрвосечо. Истим занатом се бавимо па те пријатељски зовем да сарађујемо“. Резбарко се трже, протрља очи и поче размишљати о свему што му је термит рекао. „Ма то је само сан!“ помислио је. Као и свакога јутра, спремио се за одлазак на пијацу, а на прагу куће га је чекао изненадни гост – термит! Дрвосеча разрогачи очи и викну: „Одлази, штеточино!“, на шта ће му он: „А тако ти говориш свом драгопријатељу, а? Пакуј ствари и идемо у Брезинград! Знаш колико ћеш моћи белог намештаја да направиш? Зарађиваћеш боље него овде“. Резбарку не преостаде ништа друго но да послуша савет. Понео је довољно воде за пут, неколико непродатих, а њему драгих дрвених кућица, мало хране и капут, ако буде захладнело. Термита је носио на леђима, а он му је говорио куда треба да иде. Путовали су цео дан, а увече су одспавали на трави и наставили пут сутрадан ујутро. „Хајмо на ноге лагане, идемо у нове победе!“ повика термит речи за добро јутро.

Најзад су допутовали, после дугог и исцрпљујућег корачања. Простране пољане и мноштво бреза, јединог дрвећа које је тамо постојало, чинило је да град изгледа као право место за одмор. Свуда је било тихо и мирно и понекад би се чула птичија песмица. Златно Сунце је делило љубав пружајући своје бескрајно дугачке зраке. Дуж целог града били су редови бреза, а у једном делу је био поточић. Тамо су животиње долазиле да се напоје у било које доба дана. Љупке срне су доводиле своје младунце, веверице које су вечито биле обузете ношењем лешника и ораха, обавезно су застајале код потока, а јато патака је преко целог дана пливало у њему. Оно што је дрвосечи посебно привукло пажњу био је чудан црни брежуљак код једног дрвета. „Погледај оно тамо!“, обратио се термиту. „Ооо, добар дан друже. Како диван дан“, викнуо је термит када је препознао свог пријатеља, а тада је Резбаркосхватио да је читаво брдашце створено од мноштва термита. Главни термит је био крупнији од осталих и носио је велике зелене наочаре са четвртастим стаклима. Поздравио се са својим другом, једним од термита, а затим се дрвосеча растао од њих и почињао да се прилагођава новој средини. Уплашио се да га је термит преварио јер неће имати коме да продаје дрвене предмете и изненадио се када је угледао људе како шетају по пољани јер је то било једино што му он није рекао – да ли у Брезинграду живе људи. „У нове победе!“ помислио је схвативши да ће моћи и овде да се бави својим занатом. Пошто се уселио у малену напуштену кућу и сместио све потребне ствари у њу, кренуо је да посече прву брезу. На путу је срео своје колеге, дрвосече које је познавао. Испоставило се да су се свима њима дешавале исте догодовштине тог дана. Термит кога су сањали искочио им је на праг куће, а затим саопштио исто што и у сну – да треба да отпутују у Брезинград.

Након неколико сати боравка у Брезинграду, Резбарко је са пријатељем дрвосечом, Шаљивком кренуо да тражи кућу у којој ће живети. „Хвала вам, драги господине! Овде ћемо бити само неко време, док не пронађемо одговарајућу кућу“, објаснили су. Уморни од дугог дана, одмах су легли у кревете и заспали. Сутрадан раном зором, чули су звуке који су допирали са брдашцета термита. Они су вредно глоцкали дрвеће које је брзом испоруком стигло право код њих. Свакога дана долазио је један великикамион са новим дрвећем за резбарење, иако је у Брезинграду било довољно дрвећа да се направи намештај за сваку породицу. „Хајмо на брдо! Неће нас задржати у овом граду ако не будемо били ранораниоци!“, узвикнуо је Резбарко увек расположен за рад. Затим, за неколико минута стајали су испред брдашцета посматрајући термите како непрестано раде. „За вас је ово дрвеће – борови које су нам испоручили јутрос. Срећан рад!“, рекао је главни термит. „Хвала!“, рекоше Резбарко и Шаљивко углас па прионуше на посао. Одједном, обојица приметише чудне звукове у стаблима. „Шта је то унутра?“, питао се Резбарко. Поново се чуо звук, али овог пута јасније. Звучало је као некакво лупање. „Па шта је ово? Да није нека буба?“, помисли Шаљивко. За трен искочи смеђе створење китњастог репа и брзих ногу – веверица! „Како те нико није приметио у боровом дрвету?“, упитао је Резбарко. „Не знам. Сада много патим. Одвојена сам од своје породице. Не могу да видим своју маму, тату, брата и сестру! Ја сам младунче. Погледај ме како сам мала“, рекла је она, заиста мања него што је одрасла веверица. „Морамо некако да ти помогнемо. Само... не знам како“, размишљали су. „Идем да позовем Главног термита“, рекао је Резбарко и упутио се у његову собу. „Извините. У боровом дрвету које ми је јутрос испоручено нашли смо младунче веверице. Не зна како да се врати кући, одвојена је од родитеља и браће и сестара. Много је тужна. Хтео сам да питам, одакле су донета ова дрва и како да стигнем до тамо, да вратимвеверицу у своју породицу?“, упитао је Резбарко. „Ех, када бисмо бринули о свакој веверици која нам се грешком подвуче, далеко бисмо стигли...“, рекао је. „Молим вас, не будите безосећајни. То је дете!”, узвикнуо је Резбарко не плашећи се шта ће му одговорити. „Добро, момче, у праву си! Имаш ти срца. Мада, боље би било да прионеш на рад... али пошто си тако добар човек, рећи ћу ти где треба да је одведеш- У Боровград. Одатле потичу сви борови на свету“, рекао је шеф. „Да ме нисте позвали у Брезинград, никад не бих сазнао одакле ми долазе све врсте дрвећа које резбарим. Ово је мени откриће“, рекао је Резбарко и засијао у лицу од среће. „Можете ми дати некакав путоказ до Боровграда?“ „Ох, наравно, наравно! Сачекај само мало, да га пронађем...“, . Отворио је свој велики орман и извлачио ствари редом. Убрзо се у соби направило брдо од различитих ствари – алата, свезака, опреме за пецање, књига, новина, јакни.... Док није пронашао мапе за градове које су се налазиле на дну ормана. „Уф, целу собу сам прекопао, али сам бар нашао оно што ми треба!“, рекао је главни термит смејући се. „Сад ћу цело поподне провести у слагању ствари“. „Ха, ха, ха! Свима када траже нешто, баш то буде на дну ормана!“, рекао је Резбарко тешећи га.

Затим је са веверицом у рукама отишао до куће да спакује ствари за пут и кренуо, а Шаљивко је остао да ради. Сели су у његов мали аутомобил и Резбарко је почео да вози према Боровграду. „Ох, надам се да ћу пронаћи своју породицу“, рекла је мала веверица уплашено. После кратког пута, изашли су из аутомобила и кренули у потрагу за веверичиним родитељима. „Хеј! ...па то нису моји мама и тата“, рекла је, мислећи да их је угледала. То је био пар веверица који је веома личио на њене родитеље. „Мислила сам да дрвосече нису добри људи. Не могу да верујем да ми дрвосеча помаже у нечему. Ми смо углавном непријатељи“. „Зашто?“, упитао је Резбарко збуњено. „Па зато што ми живимо у дрвећу, а ви нам све дрвеће посекосте“, рекла је веверица. „Могао сам да претпоставим...“, одговорио је Резбарко замишљено. „Ево га дрво где живе моји родитељи! И видим их!“, узвикнула је веверица срећна што је стигла кући. „Драго ми је да смо га пронашли“, рече дрвосеча и поздрави се са малом пријатељицом. Пошто је обавио сав посао у Боровграду, Резбарко је желео да што пре стигне назад у Брезинград, на посао. Направио је неколико корака до свог аутомобила и само што је отворио вратанца, чуо је чудне звукове, попут шапутања. „Хм... у шуми нема никог“, помислио је. „Хеј, незнанче! Овде смо ми, борови који говоре. Ја сам дрво Старешина“, рекло је дрво које се налазило преко пута Резбарка, најстарије дрво од њих. Он протрља очи да буде сигуран да ово није био сан. Да ли је могуће? Дрвеће говори? Пажљиво је пришао дрвету и схватио да оно има очи, нос и уста. Све дрвеће око њега га је посматрало великим плавим очима, помало непријатељским погледом. „Старешино, ја сам изненађен. Никада нисам видео дрвеће које говори!Можемо постати пријатељи!“, рекао је Резбарко срдачно. „Старешино, овај човек има тестеру у руци. Погледајте, сигурно је дрвосеча“, шапнуло му је дрво Мудрац. Резбарко је чуо шапат мудрог бора и одговорио: „Јесам, ја сам дрвосеча, али не бих желео вама било шта да урадим. Немојте се бојати. Рећи ћете ми, где могу да пронађем место за предах? Да ли знате неку кућицу у близини која је напуштена или неког гостољубивог човека који би ме примио?“, рекао је. Старешина га осмотри од главе до пете и не хтеде да одговори на питање. Био је неповерљив. Није желео да ризикује, а ни остало дрвеће јер је занимање дрвосече за њих било непријатељско занимање. Резбарко је слегнуо раменима и одлучио да сам нађе место за одмор. Легао је поред поточића на који су долазиле животиње да се поје.

Следећег дана, када се пробудио из сна, кренуо је у истраживање Боровграда. Устао је са траве, а изнад њега је пролетела ласта. „Ласто, другарице моја, познајеш ли овај град? Да ли има овде негде дрва која не говоре?“, упитао је Резбарко. Овога пута је ставио своју тестеру у торбу, тако да ласта није знала да је он дрводеља. „Да. Скрените лево и видећете једну лепу пространу шуму са много дрвећа и цвећа“, рекла је љубазно. Резбарко је послуша и крене да корача према циљу. Певушећи успут, угледао је дугачку стазу, а око ње мноштво дрвећа, борова. „Како добро место за рад“, помислио је, али није то наглас узвикнуо, да га не би неко чуо. Сео је на један пањ и почео да пише писмо Шаљивку,које је гласило овако: „Драги друже, овде, у Боровграду ми је веома добро. Мислио сам да ћу се данас вратити за Брезинград и радити са тобом. Међутим, оставивши веверицу у свом дому, пронашао сам једну пространу шуму са много дрвећа. Желиш ли да дођеш код мене? Питај Главног термита за путоказ према Боровграду. Није далеко одатле. Мислим да ће нам овде обојици бити боље“. Када га је послао, кренуо је у обилазак шуме, да види шта све тамо има. За то време, Старешина, Мудрац и остали су смишљали планове како да отерају дрвосечу који би им ускоро уништио град. „Хајде да позовемо чаробњака. Он све зна“, рекао је Мудрац. „Добра идеја“, рекао је Старешина и намигнуо му. За неколико сати, договорили су долазак чаробњака који је требало да дође сутрадан. Када је Шаљивку испоручено писмо, није могао да поверује. „Резбарко, да остане у Боровграду? Невероватно! Можда се шали са мном? Свакако, идем тамо. Досадно ми је на брду термита“, размишљао је. Главни термит, његов помоћник у резбарењу дрвећа је једва дозволио Шаљивку да иде у други град.

Истог дана, Шаљивко је спаковао ствари и мапу, па кренуо на пут. Стигавши у Боровград, из аутомобила угледао је усамљеног човека како седи на пању. То је био његов друг, Резбарко! „Хеееј!“, узвикнуо је трубећи и машући кроз прозор. „Шаљивко! Како ми је драго што си дошао! Ниси ми одговорио на поруку, па сам помислио да нећеш ни доћи“, рекао је Резбарко. Шетали су заједно по шумии процењивали колико посла би могли имати. „Ово је рај за нас!“, узвикнуо је Шаљивко одушевљено. У суседној шуми, где је било дрвеће које говори, сакупила се цела дружина. Птичице су долетеле из свих крајева града, зечеви, кртице, мачке, пси... Сви су чекали чаробњака, за чији долазак Шаљивко и Резбарко нису ни знали. „У суседну шуму не идемо. Тамо је дрвеће које говори“, рекао је Резбарко. „Молим? Да ли се шалиш? Како дрвеће може да говори! То је исто као кад бих ја теби рекао да сам причао са овим овде потоком!“, рекао је Шаљивко смејући се. „Не, заиста то дрвеће говори. Али дрво Мудрац је схватило да сам ја дрвосеча и да бих им био непријатељ, јер сам заборавио да склоним тестеру. Зато не смемо тамо“, рече Резбарко. Шаљивку је било жао што није могао да разговара са чаробним дрвећем, али морао је то да прихвати. „Шта је оно у даљини?“, упитао је Резбарко. „Кочије“, одговори Шаљивко који је имао боље око од свог другара. Дотерани бели коњи ишли су брзим касом и за неколико тренутака стали су у суседној шуми. Из њих је изашао висок старији човек дуге седе браде, са чаробним штапићем у рукама. Одело му је било тамноплаво, звездано, дугачко до земље. Сваки коњ је имао на својој нози велику златну звезду. Одмах им је било јасно да је непознати старац у ствари чаробњак и обојица су кренули да трче, колико их ноге носе. Зауставили су се испред једне колибе која је била напуштена. „Хајде да уђемо“, предложио је Резбарко. Оставили су свој алат за резбарење у колиби, узели по метлу и кренули да чисте. Свуда је била прашина, а на зидовима су висиле паукове мреже. Полако је кренуо да пада мрак. Када су завршили са чишћењем, уморни, пронашли су две собе за спавање и свако је отишао у своју. „Лаку ноћ“, рекли су један другом.

„Добро, драго моје дрвеће. Крећем у потрагу за дрвосечом одмах“, рекао је чаробњак. Дрвеће које говори овога дана је било у паници. Сваког часа мотрило је на дрвосечу и пошто није успевало да га види, било је збуњено. „Где ли се сакрио?“, питали су се. Управо када је чаробњак пошао да их тражи, Резбарко и Шаљивко су кренули у шуму да резбаре дрва. Стаза је била пуста. Испред њих појавила се жута птица са плавим пругама. Никада нису видели ниједну птицу сличну њој, иако године проводе у шумама. Резбарку је слетела на прст. „Нисам знао да су овде птице питоме“, рекао је Шаљивку. Али, у том тренутку, птица се претворила у ЧАРОБЊАКА! Уплашили су се, јер нису могли знати шта он жели од њих. „Ви сте гости овде? Дошли сте да нас посетите?“, упитао је чаробњак. „Да. Много нам се свиђа ова шума. Осим тога, у суседној шуми смо видели дрвеће које говори“, рекао је Резбарко. „То је мојих руку дело!“, рече чаробњак. Загледао се у вреће које су њих двојица носили и препознао облик тестере за резбарење. „Али... откуд још један дрвосеча?“, помислио је чаробњак, јер је чуо да је у шуми само један. „Чиме се бавите?“, упитао је. „Ми смо дрвосече“, одговорио је Резбарко. Шаљивко оштро погледа свог другара, јер се плашио чаробњакових моћи.„Немојте ове шуме да уништавате. То је једино благо које постоји овде, у овом граду. Ако желите, могу да вам помогнем... а уједно и ви мени“, рекао је чаробњак, спреман за договор. „Уз помоћ мојих чаробних моћи, направићу вам много дрвећа које ћете моћи да користите за свој рад, а ви ћете мени направити намештај од њих. Ако можемо да склопимо такав договор. Ја ћу вам платити. Желим да видим ваше уметничке душе, кроз ваше радове“, рекао је чаробњак. Дрвосече се само погледаше и одлучише да пристану. Уз неколико чаробних формула, испред њих је било мноштво борова који су направљени само за Резбарка и Шаљивка. Затим је, уз помоћ неких других чаробних формула створена и радионица у којој ће резбарити. „Хвала вам, чаробњаче“, рекли су углас„Питам се, зашто је чаробњак смислио баш ово за нас? Добро смо прошли, да нас није отерао“, рекао је Резбарко. „Не знам, можда има неку награду за нас, касније“, додао је Шаљивко.

После подне, отишли су у радионицу покрај потока и почели са радом. Дрвеће које говори је чуло звуке тестере и уплашено дозивало чаробњака: „Чаробњаче, чаробњаче! Тамо су дрвосече“, говорили су. „Знам. Ја сам им створио дрвеће за њих, које смеју да уништавају. Учиниће ми и услугу, склопио сам договор са њима“, рекао је. Радови су текли споро, али дрвосече су биле прецизне. Сваки комадић бора су мерили лењиром. „Додај ми лепак“, рекао је Шаљивко. И тако им је пролазио сваки дан... Резбарили су двадесет дана, а последњег им је дошао чаробњак у посету, да види како напредује намештај. Пет столица, сто и орман били су готови. „Браво, момци!“, рекао је аплаудирајући. Његово лице засијало је, чим је угледао намештај који је урађен рукама уметника, са стрпљењем и маштом. Столице и орман су украсили дезеном који је чаробњак највише волео: звездицама. „Када уметник нешто уради са срцем, то се види. И никога не оставља равнодушним“, рекао је чаробњак поносно. „Идемо сада, да вам покажем изненађење које сам вам приредио“. Дрвеће које говори се смешило, јер је схватило да им Резбарко неће учинити ништа лоше. Испод дрвећа стајале су две девојке и посматрале осмехе на њиховим стаблима. То су биле чаробњакове кћери. Старија, принцеза Сунца по имену Сунчица, имала је дугачку плаву косу која је лепршала на ветру. Често ју је везивала у плетеницу, а тен јој је био бео попут снега. Имала је крупне зелене очи, бистре као два језера, а уста јој беше црвена као ружа. Волела је жуту боју и сваки дан носила хаљине те боје. Млађа сестра, принцеза Месеца, по имену Луна, носила је дугачку тамноплаву хаљину са месецом. На глави је имала сребрну круну, а очи су јој биле смеђе. Имала је дугачку равну црну косу, а усне су јој биле боје љубичице. Два младића, Резбарко и Шаљивко посматрали су их задивљено. Желели су да им освоје срца. „Ово су моје кћери, мили уметници“, обратио им се чаробњак. Довео сам их овамо, да упознају два честита момка као штосте ви.“ Уследила је богата трпеза. После вечере, Резбарко и Шаљивко приметише да принцеза нема. „Где су вам кћери?“, упитао је Шаљивко. „Ја сам чаробњак. Уз помоћ моје чаролије оне су нестале. Само ја знам где су. Ваши задаци ће бити да их пронађете. Уколико се то деси, значи да сте заиста пронашли своје друге половине и да сте им освојили срца. То је било моје изненађење“, рекао је чаробњак.

Било је вече. Резбарко је полако корачао кроз мрачну шуму тражећи принцезу Сунца, Сунчицу. У Боровграду је сваке ноћи било неколико степени хладније и дувао је ветар, који је скидао лишће са дрвећа. Чуо би се и понеки хук сове. Резбарко, уплашен, убрзао је корак. Био је сам, без игде икога. На сред пута појавио се један необичан лист, потпуно другачији од свих које је Резбарко до тада видео. Узео га је са земље, а он је почео да светли жутом светлошћу. У тренутку, приметио је да му је осветљен пут са десне стране. „Вероватно овуда треба да пођем“, помислио је. Одважио се да крене куда га лист води, иако му је то све деловало веома чудно. Можда и као да неко стоји иза тога... Нека магија... Затим, после неколико већих корака, осветлио му се други пут. „Идем тамо“, рекао је у себи. Корачао је толико дуго, да се већ уморио, па је одлучио да направи паузу. Сео је на један већи камен и посматрао шуму. Није ни опазио да се у даљини налази огроман орао који мотри на њега. У ствари, приметио је да му се нешто приближава. „Шта је ово? Неки џин?“, питао се, док му лист није осветлио пут, па је јасно уочио великог орла. „Упомоћ, упомоћ!“, орао га је ухватио под своје огромне канџе, јер је био неколико пута већи од дрвосече. „Идемо“, заграктао је. Резбарко се опирао ногама, али није могао да испадне из птичјих канџи. Бринуо се за себе и за свог другара Шаљивка и често му се јављало питање „где је он? Шта се са њим дешава? Да није и он овако лоше прошао?“ На крају пута, када су стигли на орлово одредиште, угледао је још већу и снажнију птицу како стоји и чека их. Из разговора је схватио да је то његов другар, кога су сви звали Гигант зато што је био заиста џиновских размера. „Гиганте, види кога смо ти донели!“, рекао је орао и у том тренутку спустио Резбарка на земљу. „Како леп мали господин. Идем да приставим воду“. Резбарко је у том часу схватио да они желе да га поједу. Извадио је оловку и папир и писао писмо Шаљивку. Када је завршио са писањем, долетео је голуб писмоноша који је покупио писмо и кренуо на пут, да га однесе Шаљивку.

За то време, Шаљивко је лутао по другој шуми и тражио принцезу, Луну. Било је и даље хладно, али је понео капут од куће, да се не би прехладио. Ходао је и ходао, мислећи на Резбарка. „Где ли је он? Шта се са њим десило?“ И у једном тренутку, угледао је свог другара у суседној шуми, како седи у огромном кавезу, а око њега су орлови који га посматрају. „Не, не долази овамо!“, викао је Резбарко, угледавши га. „Како да не дођем. Па ми смо пријатељи. Морам да ти помогнем“, рекао је Шаљивко. Када се приближиоРезбарковом кавезу, он му је кроз решетку бацио чаробни светлећи лист у руке. „Како необичан лист. Шта да радим с њим?“, упитао је другара. „Не знам. Мени је осветлео путеве. Можда ће и теби нешто да учини“. Два орла посматрала су Шаљивка и смишљала са које стране да га уграбе. Међутим, било је касно. На светлећем листу су се појавила некаква слова, која ни Резбарко, ни Шаљивко нису знали да прочитају. Из Шаљивкових руку, лист се одједном винуо у небо. Претворио се у златни прах, а на његовом месту створио се чаробњак. „Некоме је била потребна помоћ“, рекао је. Када је угледао огромне орлове, уплашио се, јер чак ни он никада није видео веће. „Лист је исписао формулу која вас је дозвала“, закључио је Резбарко. „Тај лист је моја творевина. Направио сам их више, да вам могу бити од користи, када вам треба моја помоћ“, рекао је чаробњак. „Али, овај лист ме је довео до орлова“, рекао је Резбарко. „Не, он те је водио на прави пут. Орлови су се само задесили баш ту. На то ја не могу да утичем“, одговори чаробњак. Са неколико чаробних формула, два орла су нестала, а Резбарко је могао да изађе из кавеза. Другари су се захвалили чаробњаку на помоћи, поздравили се и кренули свако својим путем. Резбарко је поново угледао светлећи лист. „Да, има их више“, помислио је. Узео га је у руке, али овога пута се надао да га неће одвести на неко лоше место. Тако је и било. Стаза испред њега била је осветљена до краја, али већ је свануло, тако да светлост није ни била потребна. У даљини видео је принцезу Сунца како бере цвеће на пропланку, раном зором. Роса је још била на цвећу. „Добро јутро!“, рекао је принцези и пришао јој у загрљај. Сунчици се потајно допадао Резбарко и била је задовољна што га опет види. „Добро јутро“, одговори с осмехом. На чаробном листу се опет исписала формула за долазак чаробњака. „Добро јутро, будући младенци“, рекао је чаробњак поносно. Затим су отплесали свој први плес.

Након што је спасио свог другара, Шаљивко га је угледао заједно са Сунчицом, из далека, али није могао да се врати јер је остало још мало времена за тражење Луне. Лутао је, лутао и изненада, под ногама му се појавио један мали камен. Пошто му је сметао, дрвосеча га је одгурнуо ногом, а камен повика: „немој, ја сам чаробни камен!“ Шаљивко није могао да верује. Да ли је могуће да овај камен говори? Узео га је у руке да би се уверио у то. „Јеси ли то ти рекао?“, питао је са неверицом. „Јесам. Ја сам чаробњаков слуга, камен који говори. Знам кога тражиш, све ми је чаробњак рекао. Али ти си био срећник, да у прави час налетиш на мене“, рекао је камен. „Драго ми је да јесам. Мој другар је пронашао принцезу Сунца уз помоћ светлећег листа. Сада је на тебе ред да мени покажеш путању до принцезе“, рекао је Шаљивко. „Идемо! Не губимо време!“ Дрвосеча је ходао са каменом у руци, али у једном тренутку непажње, упао је у бару. Она је била толико дубока да је заронио у подводни свет. Видео је рибе и корњаче како плешу уз музику. „Дођи овамо, незнанче. Види како се ми испод воделепо проводимо. Можда код вас на копну није толико добро“, рекла је једна корњача. „Хвала, али журим“, одговорио је Шаљивко и спремао се да исплива на површину.Неко га је дозивао: „Шаљивко, Шаљивко!“ Он се ужурбано окрену. То је била принцеза Луна. „Ох, како пријатно изненађење! Да нисам овамо упао, не бих вас пронашао“, рекао је Шаљивко срећно. „Обавио сам своју дужност. Зато ниједну реч нисам проговорио када си упао у Дубокобару. Знао сам кога ћеш ту пронаћи“, рече камен и намигну. „Идемо на површину“, рекла је принцеза и заједно су испливали, а затим доспели на копно.

Променивши одећу, Луна и Шаљивко су кренули код чаробњака. „Охо хо! Кога ја то видим? Па... сада смо сви на броју“, рече чаробњак када их је угледао. „Моји уметници, надам се да вам је било лепо овде. Иако је дрвеће које говори изгледало негостољубиво. Све сам вам удесио“. Два срећна пара су се погледала и насмешила. Испред чаробњакове куће били су трубачи који су дали знак да се дешава нешто важно. Сви становници обе шуме су се окупили да слушају. „Сутрадан је венчање! То се дуго није одржавало у Боровграду! Волео бих да нас буде што више“, узвикнуо је један од трубача. Када су стигли у колибу, Резбарко и Шаљивко су послали позивнице за Брезинград, за своје другаре дрвосече, а и за термите. Увече су стигли одговори: термити су знали да нису пожељни у присуству људи и одлучили су да не дођу, уз извињење, а сви остали другари су обећали да ће доћи. Освануо је диван дан. Сунце се промолило иза облака и осмеси су се појавили на лицима свих који су били позвани на венчање. У свакој кући било је весеља, а чак су и зли орлови долетели да поздраве младенце. Чаробњак је уз своју моћ веома брзо поставио трпезу и припремио све што је потребно за прославу. За неколико минута, гости су стигли и нестрпљиво чекали младенце. Дрвосече из Брезинграда биле су поносне на своје другаре, Резбарка и Шаљивка који су се венчавали са принцезама. Прво су изашли Резбарко и Сунчица, у дугачкој златној венчаници са чипкама, а на врату носила је огрлицу са жутим бисерима. Њена сестра Луна, у дугачкој тамнољубичастој венчаници и љубичастим минђушама, држала је за руку свог будућег мужа. Трубачи су свирали испред чаробњакове куће, а на крају су извели популарни „Свадбени марш“. Тиме је њихово венчање било завршено. Недалеко од столова са трпезом, било је неколико другара који су дошли кришом – камење које говори и светлећи листови, који су скакутали од среће.

Два млада пара била су задовољна, а када би Резбарку и Шаљивку понестајало дрвећа, ту је био чаробњак да им магијом створи ново. Дакле, извори су били непресушни. У целом граду владало је весеље и слога откако су се чаробњакове кћери удале. Сваки становник осећао се узвишено, чак и зли орлови који нису више мотрили кога ће да затворе у свој огромни кавез. Постали су добри и почели да помажу другима. Дрвеће којеговори више се није плашило двојице дрвосеча, јер je зналo да им они ништа лоше неће учинити. Све дрвеће које су секли и од њега правили намештај, било је вештачко, односно дело чаробњака. Куће у којима су живели, налазиле су се једна поред друге и често су одлазили једни другима у госте. Понекад би се појавио који голуб писмоноша и доносио писма од другара из Брезинграда. „Када ћете доћи?“, писало је у сваком писму. Али, младенци су били срећни и задовољни у граду у ком су живели, па су у Брезинград долазили само понекад. Једном им је дошла мала веверица у госте. Она веверица којој је Резбарко пронашао породицу. Донела им је пуну торбу лешника и ораха, за узврат. Године су пролазиле, а било је још лепих вести - Сунчица је родила дечака, а Луна девојчицу. Дрвеће које говори је сваке ноћи певало милозвучне успаванке, а град је цветао и сијао од радости, слоге и љубави. Сви су живели срећно.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: