LAZAREVA VIZIJA
Tri dana prije Vidovdana,
Prije bitke,
Sišao je na svom atu
Car Lazar
Na Kosovo polje,
Sam, bez pratnje.
Napio se 'ladne vode pitke
Iz Laba i Sitnice
Po tri puta.
Podigao pogled u Nebesa,
Nebesa se otvoriše.
I sve je vidio:
Vojske s obe strane,
Koplja, barjake,
Sablje britke.
Krv natapa zemlju
Iz nje crven božur niče.
Vidio je mrtve Srbe,
Mučenike,
Kako im se duše
U Nebesa dižu
Lako poput ptice.
Sebe je ugledao,
Na zemlji bez glave,
Na Nebu uz Glavu,
I kako mu Sveto tijelo
Polažu u kivot.
Same se pale
Voštanice,
Zvona zvone,
Ljudi zapomažu,
Nebesa slave.
Sve što je vidio
Znao je da će biti
I da tako treba da bude.
Nikome nije govorio,
Ćutao je o svemu.
Bilo mu je jasno
Da je Bog odlučio
Na Vidovdan,
Sebi prizvati Srbe
Međ' Svete Ljude.
KOSOVKA
Nežna kao lahor u granama breze,
Plavi joj uvojci prekrili ramena.
Zamišljena ćuti i košulju veze,
Da pokloni dragom, on se u boj sprema.
Tiše od šapata svetih arhanđela
Uzdah joj se otme, da niko ne čuje.
Tugu njenu blaži košulja lanena,
Zlatnim koncem svoje želje ispisuje.
Krstić veze da ga Bog čuva, zaštiti,
Srce znak ljubavi, da ga na nju seća,
A sidro je nada - sve će dobro biti,
Vratiće se dragi, vratiće se sreća.
Celu noć je vezak vezla pa zaspala,
Sanak je prevari negde pred svanuće.
Sunce granu, zora probudi je plava,
Dragi njen dojaha, siđe ispred kuće.
Istrča pred njega, košulju pokloni,
Obraze mu ljubi, opet i ponovo.
Prođe oblak nebesom, Sunce zakloni.
On konja uzjaha, ode na Kosovo.
