ЛАЗАРЕВА ВИЗИЈА
Три дана прије Видовдана,
Прије битке,
Сишао је на свом ату
Цар Лазар
На Косово поље,
Сам, без пратње.
Напио се 'ладне воде питке
Из Лаба и Ситнице
По три пута.
Подигао поглед у Небеса,
Небеса се отворише.
И све је видио:
Војске с обе стране,
Копља, барјаке,
Сабље бритке.
Крв натапа земљу
Из ње црвен божур ниче.
Видио је мртве Србе,
Мученике,
Како им се душе
У Небеса дижу
Лако попут птице.
Себе је угледао,
На земљи без главе,
На Небу уз Главу,
И како му Свето тијело
Полажу у кивот.
Саме се пале
Воштанице,
Звона звоне,
Људи запомажу,
Небеса славе.
Све што је видио
Знао је да ће бити
И да тако треба да буде.
Никоме није говорио,
Ћутао је о свему.
Било му је јасно
Да је Бог одлучио
На Видовдан,
Себи призвати Србе
Међ' Свете Људе.
КОСОВКА
Нежна као лахор у гранама брезе,
Плави јој увојци прекрили рамена.
Замишљена ћути и кошуљу везе,
Да поклони драгом, он се у бој спрема.
Тише од шапата светих арханђела
Уздах јој се отме, да нико не чује.
Тугу њену блажи кошуља ланена,
Златним концем своје жеље исписује.
Крстић везе да га Бог чува, заштити,
Срце знак љубави, да га на њу сећа,
А сидро је нада - све ће добро бити,
Вратиће се драги, вратиће се срећа.
Целу ноћ је везак везла па заспала,
Санак је превари негде пред свануће.
Сунце грану, зора пробуди је плава,
Драги њен дојаха, сиђе испред куће.
Истрча пред њега, кошуљу поклони,
Образе му љуби, опет и поново.
Прође облак небесом, Сунце заклони.
Он коња узјаха, оде на Косово.
