detalj slike: KRK Art dizajn

treći deo možete pročitati OVDE.

   GORAN - GLAVNI KUVAR   

ROMAN

4. deo

Od Pireja putnički brod je išao Korintskim kanalom preko Jonskog mora i Jadrana do grada Barija na italijanskoj obali. Bari je grad zainteresovan za aktivnost stanovništva. Izgleda da svi negde žure. Odmah se može primetiti južnoitalijanski temperament na ulicama i prodavnicama, svuda. Čini se da su sve ulice previše bučne. Goran i Ines nisu imali u planu da ostanu u Bariju duže nego što je potrebno. Pitali su nekog prolaznika za železničku stanicu i otišli tamo. Voz za Rim je po redu vožnje išao je petnaest minuta posle jedanaest, pa su morali da čekaju skoro sat i po i otišli su u kafić.

Putujući od Barija, železnička ruta je bila do malog grada Adrijana, na obali Jadranskog mora, a odatle ka zapadu do Frozinonea i Rima. Ubrzo nakon Adrijana taun Goran se zadesio u toaletu, i upravo se vratio u kupe, gde je ostavio Ines sa italijanskim parom. Odjednom je na mestu Askoli Satrijano začuo jaku buku u vagonu ispred njihovog. Goran je uspeo da uđe u njihov kupe i zaključa ga, kada su začuli tri pucnja.

-Do đavola. Šta je to dogodilo, dođavola?

-Ovde se često dešavaju napadi, rekao je čovek.

-U južnoj Italiji nikada ne mogu da reše to zlo.

Goran i Ines nisu znali italijanski, ali su nekako pretpostavili o čemu govori italijanski par. Za otprilike pet minuta ili manje voz je stao, a grupa karabinera je ušla u sva kola, jureći na sve strane. Goran je njihov kupe držao zaključanim. Čak i kada je karabiner pokušao da ga otvori, Goran mu je dao znak da u njihovom kupeu nema napadača, što se moglo videti kroz staklena vrata. Dok je istraga trajala, voz je trajao više od dva sata, pa su konačno u Rim stigli kasno u noć. Pred ponoć, 23. jula, Goran je uspešno dobio sobu u hotelu Kanada Best Vestern. Hotel nije bio daleko od centra grada, relativno jeftiniji, pa čak i kanadski.

Kada su se probudili bilo je oko devet sati, napolju sunčano, u hodnicima hotela Goran je čuo neke ženske glasove, koji su glasno pričali italijanski. U to vreme Ines je bila u kupatilu. Kada je izašla, obukli su se za duge šetnje i sišli dole na doručak. Nešto posle deset bili su kod reke Tibar, i nastavili za razgledanje. Bio je 24. jul kada su prvi put poželeli da vide Koloseum. Pošto je Koloseum kultna drevna rimska gladijatorska arena, istorijski dobro poznata, proveli su skoro sat i po u njenom razgledanju. Ručak su uzeli u restoranu blizu Koloseuma, gde je mnogo ljudi, pa je opet bilo bučno. Previše turista ima svuda, kao na primer u mravinjaku. Ines je napomenula da Italija u letnjem periodu izgleda previše gužva. Goranov komentar je bio:

„Mislim da neću imati priliku da vidim bilo koji restoran u pogledu pripreme njihove hrane“!

Čak ti i ne treba, dodala je Ines. – Svima nam je poznata italijanska hrana. Uglavnom koriste proizvode od testa, makarone i pice, poznate širom sveta. Ne brinite o tome. Oni koji planiraju da dođu u vaš restoran verovatno ne bi tražili picu. Znate koliko italijanskih restorana već postoji u Montrealu i širom Kanade”.

„U pravu si“, zaključio je Goran i predložio joj još jednu posetu popodne, kada bude malo hladnije. Između pet i osam sati hodali su polako, zagrljeni kroz Piazza Barberini i Piazza del Popolo. Kako je bilo dovoljno da prošetaju za jedan dan, otišli su u manji bistro, gde su sedela samo tri para, pili piće i uživali u laganoj muzici. Goran je našao sto u uglu, ispod okačenog cveća, okrenut ka dvorištu. Goran je rekao: „Danas smo imali dovoljno nereda, pa je ovo bolje mesto za odmor. Draga moja, šta bi prvo da popiješ, pa razmisli šta možemo da imamo za večeru”.

„Želela bih prvo veliku čašu hladne vode, a zatim sok od brusnice, ali između toga bih voleo da dobijem tvoj poljubac. „Oh, ovo, ono što tražiš između je najbolji servis, tako da ćeš ga odmah dobiti“.

Dok su se ljubili, prišla je devojka konobar pitajući za ponudu. Goran joj se izvinio, ali se ona samo lepo smejala.

Za preostala dva dana u Rimu Goran i Ines su posetili Vilu Mediči, Galeriju Borgeze i Sapienca Universita di Roma. Tih dana nisu hteli da žure i da se umaraju. Više su voleli da se opuste, šetaju ulicama gde su manje gužve, grle se i šapuću jedno drugom ljubavne priče. Želeli su da Rim u svojim mislima zapamte kao lepo mesto koje se pamti zauvek.

Uveče su na TV-u bile vesti da su u mestu Ascijalija Satrijana tri razbojnika napala voz zbog pljačke, a dvojica su ubijena, jedan razbojnik i jedan karabiner. Druga dvojica su još uvek bežala. Policija je očekivala da će ih uskoro uhvatiti, ali je ostalo da su naoružani. Goran i Ines su imali sreću da to izbegnu.

• 
  

Putujući vozom iz Rima za Milano, Goran i Ines su se na jedan dan zaustavili u Firenci, poznatoj po čuvenoj italijanskoj umetnosti, i to je bila prilika da se nešto od toga pogleda. Prvo, ono što su bili zainteresovani da vide bilo je nešto od Mikelanđela. Nakon što su uzeli hotelsku sobu i obišli važne zgrade u centralnom delu grada, otišli su na Univerzitet u Firenci, nakon čega su posetili Art di Firenze Galleria dell Akademia, da vide Davida (1501-1504). Istog dana posetili su Akademiju likovnih umetnosti u Firenci. Uveče su šetali oko reke Arno, samo za opuštanje i uživanje. Sledećeg dana su nakratko posetili Mikelanđelov institut u Firenci, a popodne su proveli nekoliko sati u palati Rikardi Mediči (ikona renesansne palate i muzeja). Dva dana u Firenci dala su im opšti utisak o italijanskoj umetnosti i sa zadovoljstvom su nastavili vozom do Milana.

Milano je italijanski grad mode, za Ines najbolje mesto da ispuni svoju dušu najnovijim svetskim trendovima. Goran i Ines stigli su u Milano oko podneva, 31. jula bio je vreo dan, peklo je sunce. Rezervisali su hotel Mikelangelo unapred preko interneta. Hotel je bio sa hidromasažnom kadom, plus barom, restoranom i besplatnim (uključenim) doručkom na bazi švedskog stola. Njegova lokacija bila je pješačka udaljenost od centra grada. Nakon što su zauzeli sobu, prvo su se istuširali i proveli oko sat vremena u bazenu. Kada se sunce primicalo za zapad i dnevna temperatura postala podnošljiva, Goran i Ines su se uhvatili za ruku i prošetali trgom. Prvo, bilo je nemoguće zaobići Milanovu katedralu, impresivnu crkvu fantastične gotičke arhitekture. Bio je utorak popodne, u vreme kada većina Italijana završava posao, osim onih koji rade u radnjama. Takođe su mnogi turisti šetali u svim pravcima. Goran i Ines su ušli u Sabornu crkvu, koja je iznutra bila tako impresivna, izgledala je mnogo veća nego kada se posmatra spolja. Unutra je bilo veoma tiho, stotine ljudi hodalo je polako u tišini, dok je jedan sveštenik posmatrao sve posetioce, spreman da odgovori na pitanja, bilo kakva. Kako su planirali da ostanu nekoliko dana u Milanu, Goran i Ines nisu žurili, pa su te noći otišli u restoran da večeraju sa italijanskim specijalitetima. Restoran je bio lepo ukrašen sa puno cveća koje je visilo na zidovima i plafonu. Na svakom stolu vaza sa svežim buketom cveća, mirisi hrane i ambijent je veoma impresivan. Kada je konobar prišao, Goran ga je zamolio za hladno piće i domaće specijalitete. Posluženo je uz ribu, a na kraju dobra italijanska peciva i tipičan italijanski sladoled. Ines je uživala u svemu što je videla i izrazila se ljubeći Gorana, kada ju je zagrlio u polumraku. Muzika je bila tiha, atmosfera prilagođena zaljubljenima. Kada im je konobar ponudio kafu, osetili su da ih je uznemirio iz snova.

Sledećeg dana je takođe bilo veoma vruće. Goran i Ines su se lagano obukli, spremni za duže šetnje. Pridružili su se grupi turista koji su posetili Museo Poldi Pezzoli (Zbirka evropskih majstorskih slika), za šta im je trebalo više od dva sata. Posle ručka u malom restoranu, pridružili su se drugoj grupi koja je posetila Museo Nacionale Scienza (Muzej nauke). Pre večeri su prošetali Orto Botanico di Brera (Botanička bašta). Ines je uživala da bude između hiljadu različitih cvetova. Svuda je cveće bilo puno pčela i drugih insekata. Pčelino zujanje bilo je prirodna muzika, prijatna za uši, a boje cveća za oči. Veče je ponovo bilo za njihovo uživanje. Ranije su legli da se odmore i provedu nezaboravnu ljubav. Goran je uživao da miluje Ines od lica do vrha nogu, uglavnom je držeći za grudi, dok je ljubi. Volela ga je više od svega na svetu. „Volim te, Gorane, mnogo“, rekla je. „I ja tebe volim, najdraža Ines. Srećan sam što te imam”. Goran je podsetio Ines da su na medenom mesecu, koji će oboje pamtiti zauvek. Vodili su ljubav i šaputali jedno drugom koliko se vole. Osećali su kao da su na nebu. Uživajući u ljubavi, nisu primetili da je kasno posle ponoći kada su spavali. Kada su se probudili, sunce je već bilo visoko na nebu, ali nisu imali kuda da žure. Posle doručka odlučili su da odu na mesta gde je dobra kupovina. Obavešteni su da u Milanu ima preko dve stotine šoping i modnih mesta. Bilo je modnih mesta Armani, Versaći, Kalvin Klein, kao i drugih, kao što su: Burberri, Dolce i drugi. Taj ceo dan proveli su kroz radnje, uživajući u modi i kupujući mnoge ekskluzivne stvari za Ines. To je verovatno bio njen najsrećniji dan u životu. Da bude udata za dečaka kojeg je mnogo volela, putujući kroz mnoge evropske zemlje, uživajući u ljubavi i kupujući sve što joj srce poželi. Ona ne može da zamisli ništa bolje. Za to veče Goran je za oboje kupio karte za pozorišnu predstavu u operi La Skala. To je bila njihova kulminacija, stigli su do vrha.

Još jedan dan u Milanu ostavili su opuštajuću posetu, samo šetnju ujutru i uveče, i provođenje nekoliko sati u bazenu. Uživali su u sladoledu i kafi, sumirajući kroz diskusiju šta su do sada popili. Uveče su spakovali prtljag, pripremljen za putovanje u Pariz, Grad svetlosti i mode.

• 
  

„Znaš li Ines o čemu sam razmišljao sinoć pre spavanja”? „Kako da znam šta si mislio ako mi ne kažeš“! „Mislim da možemo prvo da odemo do nekih francuskih odmarališta, pre nego što odemo u Pariz, pošto je tako vruće, i zašto bismo dugo ostajali na betonu. „Slažem se, dragi moj, uradimo to“!

Otišli su do autobuske stanice u Milanu, kupili karte za Nicu, a autobuska ruta ih je odvela autoputem A7 do Đenove. Đenova se nalazi na Ligurskom moru, koje je zapravo Sredozemno more. U Đenovi je došlo do promene autobusa koji ih je odvezao do obale u blizini Savone, Alasija i Sanrema. Autoputevi obilaze sva ta mesta, ali je naš autonus ušao u Sanremo, kao njihovo veoma poznato mesto međunarodnih pesničkih festivala, i bilo je putnika koji su tu morali da ostanu, ali i novih koji su ušli. U Sanremu autobus stoji pola sata, tako da je bilo moguće popiti hladno piće i kafu. Iz Sanrema nije trebalo dugo da stigne do Nice, gde je stigao oko jedan sat popodne. U autobuskoj stanici taksisti su nudili prevoz, a u isto vreme i sobe za turiste. Kako Goran i Ines nisu imali rezervaciju, tražili su sobu blizu plaže, a taksista ih je odveo u privatnu kuću u Rue de Rivoli, koja izlazi na more kod Neptun Plage. Tamo je Goran prihvatio sobu za nedelju dana.

U Nicu su stigli u ponedeljak, 6. avgusta i ostali do sledećeg ponedeljka ujutro, 13. avgusta. Na plaži su se svakodnevno kupali, delimično sedeći u senci, dok su uživali u hladnim napitcima. Najviše opuštanja imali su ležeći u ležaljci pod suncobranom, zagrljeni i posmatrajući daleko na plavo more sa talasima, koji su se lomili približavajući se obali. Mnogi mladi ljudi, sa malom decom, skakali su u talase i vrištali. Dok je Goran šaputao Ines, ona je zaspala.

„Probudi se draga, vreme je za ručak“. „U redu, dozvoli mi da ostanem još nekoliko minuta, dok se ne orijentišem gde smo”. „Mi smo u Nici, na Sredozemnom moru, Francuska“.

Vrlo blizu, samo stotinak metara, preko puta Engleske promenade, nalazila su se dva restorana Le Chantecler i La Rotande. Obadva su bili fini i uz laganu muziku dok je ručak serviran. Nekim danima su išli u jedan, drugi dan u drugi. Za večernje šetnje preko puta njihove ulice bio je mali park, Jardins du Musee Massena, oko Ville Massena. Od njihove kuće prema centru Nice bilo je na desetine raznih restorana, svih nacija, kao što su: Kineski, Japanski, Kubanski, Španski, Grčki i drugi. Sedam dana brzo prođe. Nica je veoma poznata turistička atrakcija, vreme je bilo odlično, Goran i Ines su bili zaljubljeni, uživajući u svakom trenutku zajedno. Skoro svake noći su telefonirali roditeljima. Ines je sa majkom razgovarala mnogo duže od Gorana, kada je i on telefonirao roditeljima.

Kada su krenuli iz Nice bio je ponedeljak uveče, 13. avgusta, njihov autobus je putovao preko noći. Čim je autobus napustio depo, sat vremena kasnije obojica su spavali na spuštenim sedištima, dodirujući se licem.

Autobuska ruta iz Nice je bila uz Azurnu obalu do Kana, zatim A8 kontinentalnim delom do Marseja, odakle sa severa A7 sve do grada Liona. Kada je u Lionu već bilo jutro, morali smo da promenimo autobus i doručkujemo sa puno kafe. Iz Liona su nastavili skoro u deset sati A6 sve do Pariza, stigavši tamo kasno uveče, u utorak, 14. avgusta. U Parizu je Goran rezervisao hotel Princ Paris, koji je bio relativno blizu Ajfelove kule.

„Tako sam umoran, iako smo ceo put sedeli u autobusu, ali sedenje dvadeset četiri sata je previše zamorno, tako da ću se istuširati i neću da se budim sutra ujutru, bez obzira koliko dugo spavali”!

„Ne brini, draga moja, lepo spavaj“, odgovorio je Goran Ines, „

Verovatno ću i ja uraditi istu stvar. „Sutra nemamo nikakav poseban plan, ali opusti se“. Oboje su spavali kao balvani, a Goran se prvi probudio u devet i dvadeset pet. Ostavio je Ines da spava koliko je mogla. Kada je ustala, doručkovali su i ručali u isto vreme.

„Reci mi Ines, šta bi volela da radiš danas”?

„Moja preferencija bi bila da hodam i šetam, ali da hodam napolju, a ne u bilo kojoj instituciji“. „Onda mogu da preporučim Monmartr ili Boa de Boulogne, gde možemo da provedemo dosta vremena gledajući slikare kako rade ono što rade, i da vidimo Pariz sa brda. „To je dobro, prihvatam to“. „Pusti me“, rekla je Ines. Na Monmartru su bili od tri do sedam, uživali su u laganim šetnjama i razgovarali sa nekim slikarima. U povratku su videli poznati noćni klub Moulin Rouge, gde su popili piće, dok su gledali neke predstave. Na Monmartru je postojao muzej umetnosti i istorije Le Musee de Monmartre, ali Ines je rekla: „Rekla sam ti, za danas nema muzeja, ništa, samo želim da budem napolju. Dosta smo videli tih slikara u stvarnom životu. „Bio bih spreman da danas prošetam kroz šumu Bois de Boulogne, ali zaboravi za sada. Znam da postoji samo jedan Pariz, Grad svetlosti. Takođe, znam da su glavne znamenitosti Pariza: Ajfelova kula, Luver i Notr Dam”.

Šesnaestog jula ujutru otišli su u crkvu Notr Dam, iako je bila sreda. Kad nema mise, bilo je lepo doći u crkvu i slušati tišinu. Crkva Notr Dam je stvorena za to. Popodne, istog dana, otišli su u muzej Luver, gde su proveli osam sati, iako se tu mogu provesti dani, a nikad se sve ne vidi. Najimpresivnija stvar za sve je Mona Liza u Luveru. U Luveru posetioci imaju klupe na kojima se mogu odmoriti. Luver je raj za svačiju dušu.

Ines i Goran su u četvrtak posetili Ajfelov toranj i Univerzitet Sorbona. Oboje su bili na pešačkoj udaljenosti od svog hotela. Sa Ajfelove kule bio je fenomenalan i nezaboravan pogled na ceo Pariz. Odatle se pruža dobar pogled na palatu Kaillot, sa prelepim baštama, preko reke. U daljini se vidi nacionalni spomenik Trijumfalna kapija, kao i Avenue des Kamps-Elisees. Sa njenog vrha primetili su čamac koji pluta po reci Seni i odlučili da se provozaju. Lepo je bilo plutati čamcem uveče, kada su sva svetla bila upaljena, pa su u to vreme Pariz videli kao „Grad svetlosti“, kako je poznat u celom svetu. Sa Sene su to videli u stvarnosti.

Tri preostala dana u Parizu, Goran i Ines proveli su vreme u Musee Galliera. To je muzej mode odeće i modnih dodataka i modnih radnji. Ines je najviše volela modele koje su dizajnirali Kristian Dior i Nina Ricci. U modnim radnjama Ines je kupovala ono što je želela da donese iz Pariza. Uživala je u radnji Bottega Veneta, gde prodaju italijansku kožnu galanteriju. U Nev Look radnjama bila je ležerna odeća, au Klers uglavnom omladinski nakit. Ines je volela mnoge stvari, ali Goran nije štedeo novac za nju. Rekao je: „Ines, znaš koliko te volim, pa uzmi ono što ti srce voli“. Ona ga je poljubila u radnji, a Goran ju je zagrlio, uzvraćajući joj i poljubac.

Šetajući ulicama bilo je na stotine malih radnji sa divnim proizvodima izloženim u izlozima, koji su bili privlačni za oko. Pošto su dani bili prilično topli, samo su ona mesta oko reke Sene bila sveža, lakša za disanje. Večeri su se koristile za dobre restorane, gde je Goran naručivao francuske specijalitete, pitajući konobare za pripremu hrane. Cveće je bilo na svakom stolu, fini porculan i svetlucavi kristal takođe. Dok je sunce zalazilo u restoranu, palile su se sveće. Goran je započeo razgovor sa jednim od konobara, rekavši mu: „Mi smo iz Montreala, koji je uglavnom naseljen Francuzima, i planiramo da imamo svoj restoran, tako da je uvek dobro saznati detalje od nacinalnih ljudi”. Konobar je bio veoma ljubazan i dao neko objašnjenje, ali i dodao: „Mislim da možete pitati našeg menadžera, on će vam najverovatnije dozvoliti da provedete neko vreme sa našim kuvarima“. Goran mu se zahvalio i oni su graciozno nestali.

Do završetka boravka u Parizu, Goran i Ines su morali da kupe još dva komada kofera kako bi spakovali sve kupljene stvari u Milanu i Parizu. Ali Ines je rekla: „Srećna sam i drago mi je što čak i ako moramo da platimo dodatnu cenu za preopterećenje, ne žalim zbog toga. Volim sve što sam kupila”. Goran ju je sa osmehom pogledao i rekao: „Lepa si mi, volim te. Sreća je imati tebe ovakvog. Tako si sladak. Drago mi je što te imam”.

Prethodnu noć u Parizu Goran i Ines proveli su vreme u prestižnom restoranu Pierre Gagnaire, gde je atmosfera bila odlična, a jela izuzetna. U tom restoranu Goran je tražio dozvolu da vidi njihovu kuhinju, što mu je i dozvolio. Nekoliko francuskih jela su kako je navedeno:

Kok au vin (piletina pečena sa vinom, pečurkama, svinjetinom, belim lukom i rakijom). Kasule (beli pasulj dinstan sa mesom, obično svinjetina ili patka).

Čokoladni sufle (pečeno jaje poreklom iz ranog 18. veka). Tatin je francuski kolač od jabuka napravljen greškom 1898.

• 
  

Za oproštaj od Pariza na aerodromu Šarl de Gol preko razglasa Mirej Matje je pevala La Paloma Ade. Bilo je to nešto za zauvek, napuštanje Grada svetlosti sa tako lepim glasom. „Imam osećaj da se sada ceo Pariz oprašta od nas ovom pesmom“, rekla je Ines. „Ova pesma je baš u pravo vreme za nas, slažem se“, dodao je Goran. „Pariz je svetska prestonica. U Parizu ima svašta za svakoga, u bilo koje vreme. Volim Pariz”.

Let je bio u ranim popodnevnim satima, u Montreal je stigao istog dana, kasno popodne, po lokalnom vremenu. Oba roditelja, Džuli i Adrijan, sa Sandrom i Lukom su čekali, željni da vide svoju decu, i čuli kako su se oni proveli.

Na povratku kući Ines je ispričala kako je bila uzbuđena obilazeći sve četiri zemlje. Ona je rekla: „U Srbiji sam fascinirana svim manastirima i njihovom hranom. Oh, hrana je ukusna. U Grčkoj je morska voda tako čista i topla, da je uživanje plivati tamo. U Grčkoj takođe imaju mnogo voća, svih vrsta. Istorijske spomenike je važno videti, iako za te stvari svi znamo iz škole. U Italiji je Milan bio najbolji. Milano je italijanski, kao i grad svetske mode. Oh, divno je kupovati tamo. I ja volim Pariz. U Parizu se svuda može provesti nedelje i nedelje u razgledanju i uživanju. Bilo nam je jako lepo, uživali smo u svakom trenutku našeg vremena. Naš medeni mesec je bio sjajan, osećala sam se kao na nebu”. Obe majke su zadovoljno slušale, i na kraju je poljubile. Goran je manje govorio. Uglavnom je potvrdio ono što im je Ines rekla. Njegovo zadovoljstvo je bio njen utisak.

Dok su bili u kući Rivijera, večera je već bila pripremljena. Adrijan ih je sve pozvao za sto i ponudio piće za dobrodošlicu kući. Bio je 22. avgust, sreda, deset dana pre nego što je Inesina škola trebalo da počne. Goran je rekao: „Sutra ću kontaktirati gospodina Entonija Kardina, šefa kuhinje hotela Omni Mont-Roial, u nadi da će me ponovo prihvatiti”. Kada su se sledećeg dana sreli, gospodin Kardin je saslušao Goranovo iskustvo sa odmora, u vezi sa njegovim interesovanjima za pripremu hrane u različitim zemljama. Bio je iznenađen kada je čuo detalje o srpskoj hrani. Malo ljudi u svetu obraća pažnju na manje nacije, čak ni na hranu. Goran mu je obećao: „Spremiću sve te specijalitete, a ti ćeš svaki od njih probati, pa se uveri. Kada to uradite, onda ćete dobiti svoje mišljenje”. Čuvši da je gospodin Kardin dodao: „Gorane, možeš doći kad god si spreman“!

Ines i Goran su sedeli u dvorištu roditeljskog doma na visećoj klupi sa dva sedišta, Ines je naslonila glavu na Goranovo rame, dok joj je on čitao knjigu. Sunce je bilo prilično toplo i ona je zaspala. Pošto su se tek vratili iz Evrope, njihov biološki ritam nije prilagođen, pa su im se popodne spavalo, ali su se budili rano ujutru. Za to prilagođavanje uvek je potrebno nekoliko dana, nekima cela nedelja. Kada je Goran osetio ritam njenog disanja, prestao je da čita i pustio je da spava. Lepa slika za videti, Inesina glava na Goranovom ramenu, a Goranova glava na njenoj glavi. Knjiga koju je Goran čitao pala je niz travu.

Kada je Goran počeo da radi, bio je u hotelskoj kuhinji i pripremao srpska jela. Prvo je napravio Gibanicu, pitu sa sirom, koja je izazvala oduševljenje gospodina Kardina. Tada je Goran rekao: „Srpske pite su drugačije. Slične pite prave i sa jabukama, i/ili sa višnjama. Slatki su, ali savršeni. Sledeći put ću napraviti jednu sa višnjama, pa ćete je probati, a nadam se da će se i vama dopasti”. Goran je nastavio da pravi srpska jela, iz dana u dan, svaki put drugačija. Jednog dana na meniju je bila sarma (sarma). Drugi dan je bila pečena prasetina (mlado prase na roštilju), treći dan Srneće pečenje, jagnjeće pečenje itd. Specijalitet nam je i pasulj sa dimljenim mesom i povrćem. Ali za deserte Srbi imaju mnogo sjajnih „torta“ (poput rođendanskih i/ili čokoladnih torti). Gosti su bili oduševljeni. Goran je tada dodao: „Srpske supe su dobro poznate, kao što su: Supa sa knedlama, Krem supa sa pečurkama i druge“. Jedan od ovih gostiju je rekao: „Sledeći put ću dovesti sve svoje prijatelje, moraju da probaju”. Drugi je dodao: „Moram dovesti svoju ženu. Ona dobro kuva, ali ne ovakva hrana”. Kada su Gorana pitali za recepte, rekao je: „Izvini, to je moja tajna. Uvek ste dobrodošli da jedete, ali recepti su moji. Jednog dana ćeš i ti doći u moj restoran. Onda će biti sva srpska jela”.

Septembar je tek počeo, školska godina počinje, a Ines se spremila za posao. Inesina mama Džuli bila je okupirana u kući i sve je pripremala. Njen suprug Adrijan je već bio na dužnosti u Otavi, njihov sin Dorijan je krenuo na univerzitet. Svi su izgledali prezauzeti, svi u tišini. Goranovi roditelji su bili spremni za penziju, a Luka je razmišljao da pomogne Goranu da započne sopstveni restoranski posao. Kada su Goran i Ines otišli na vikend da ih posete u Otavi, došao je i Adrijan u njihov dom. Tada su svi pričali o Goranovom planu i kako mu pomoći.

Luka je počeo prvi: „Celu svoju karijeru sam radio kao samozaposlen, zarađivao nešto novca, koji sam spreman da uložim u budućnost naše dece. Već imam više od sedamdeset godina, u penziji sam, pa sam spreman da ti Goranu dam svoju ušteđevinu za kupovinu zgrade za restoran, koju treba da prilagodimo. Otplatili smo našu kuću, a penzije obojice biće dovoljne za naše životne troškove. Samo nastavi".

„Hvala ti puno tata“, odgovorio je Goran.

Adrijan je nastavio svoj govor, rekavši:

„Gorane i Ines, oboje znate da sam radio u dobroj kompaniji i da sam relativno dobro plaćen. U mogućnosti sam i voljan da ulažem u vaš posao, kupujući vam neophodnu opremu i nameštaj u restoranu”.

Obe majke, Sandra i Julie, zajednički su se složile da će pomoći kada restoran počne.

„Znaš kako ja kuvam Gorana. Odgajila sam te svojim kuvanjem, da mogu da kuvam neka jela, a neka ti kuvaš“, rekla je Sandra.

„Prihvatiću tvoju pomoć, mama, ali ne želim da te zadržim kao svog zaposlenog. Više volim da te imam za mamu, a ne za svog zaposlenog”.

„Šta bi još bilo potrebno, upitala je Džuli, šta očekuješ od mene kao pomoć“?

„Ništa posebno“, rekao je Goran, „mi želimo da i tebe imamo za mamu. Kad dođemo kući, čekaj nas. Ima nas dovoljno, ne brini. Moći ćemo da uradimo sve što nam treba”.

„Oh, znaš šta mogu da uradim“? Pitala je Ines i nastavila: „Održavaću te dobro raspoloženim i moralno ti stalno pomagati“. „To je ono što će mi upravo trebati. Ti si moj moralni oslonac kroz život i potreban si mi kao takav”.

Obe porodice su zajedno večerale, pričale viceve i različite priče, smejale se i uživale u večeri. Vreme je brzo prolazilo. Goran i Ines su definisali svoj plan i spremili se da ga uskoro počnu. Goran je u početku morao da pripisuje i troškove poslovanja, kada je morao da ulaže u hranu i ljude. Još je radio za hotel Omni Mont-Roial i odlučio je da radi dok njegov restoran ne bude spreman za otvaranje. Pitao je Ines za ime njihovog restorana. Bez dugog razmišljanja rekla je: „Moja preporuka je GOR-INES, iz naših imena. Goran se složio sa tim.

PODELITE OVAJ TEKST NA: