detalj slike: KRK Art dizajn

Prethodni deo možte pročitati OVDE.

GORAN - GLAVNI KUVAR

Kako je teklo Goranovo školovanje, on je iz godine u godinu bio sve bolji i bolji. Počeo je da iskazuje interesovanje za dodatne predmete, u vezi sa hemijom hrane i ishranom, što je u nekim slučajevima zbunilo njegove nastavnike. Povremeno su nastavnici morali da pregledaju naučnu literaturu kako bi Goranu dali potpune odgovore.

Još pre polaska u srednju školu Goran je znao šta su ugljeni hidrati, belančevine, vitamini, lipidi, mineralne materije, kao i sve komponente ishrane, važni u ljudskoj ishrani. Bio je uveren da treba da poznaje hemiju i ishranu, kako bi pripremio najbolje i najzdravije sastojke u svakom obroku za svakoga i dokazao da će postati svetski priznat. To je bio razlog zašto je voleo predmete kao što su neorganska hemija, organska hemija, biohemija, hemija makromolekula, fizička hemija, a posebno hemija hrane. Pored svega toga Goran je bio veoma dobar u matematici, kao iu svim tehničkim predmetima.

Za upis na prvu godinu postdiplomskih studija Goran je morao da ima najbolje ocene iz engleskog, biologije, hemije i matematike. Već ih je i imao. Studenti koji su se fokusirali na hranu i ishranu diplomskih studija morali su da budu pripremljeni na interdisciplinarnom pristupu koji kombinuje kurseve iz hrane, zdravlja, ishrane, ljudske ekologije, nauke, poslovanja i društvenih nauka. Pošto je živeo u Otavi, glavnom gradu Kanade, sa roditeljima i mamom Sandrom koja je već radila u Nacionalnom istraživačkom savetu Kanade, vladinoj instituciji nije bilo problema da Goran izabere neki od poznatih univerziteta. Dakle, za početak su odabrali Univerzitet u Karltonu, program nauke o hrani i ishrani, u Otavi, čiji profesori imaju jake veze sa vladinim laboratorijama u zdravstvu, poljoprivredi, hrani, Kanadskoj inspekciji hrane i Nacionalnim istraživačkim savetom Kanade. Program je bio četvorogodišnji studij.

Na predmetu Ishrana studenti su proučavali metabolizam hrane, rast i popravku, kako se komponente hrane pretvaraju u jednostavnije komponente koje koristi ljudsko telo i kako hrana može dovesti do boljeg opšteg zdravlja. Kasniji kursevi su znanje primenili na specijalizovane teme, kao što su ishrana i bolesti, lečenje ili prevencija, sportska ishrana ili nutrigenomika (kako hranljive materije utiču na gene).

Gotovo od samog početka Goran se uključio u istraživanje Studentske dodiplomske istraživačke nagrade, sa posebnim interesovanjem za uključivanje u istraživanje ishrane i odojčadi u razvoju i uticaja lipida na njihov mozak. Pored toga, pridružio se istraživačkoj grupi za neuronauku u biohemiji. S obzirom da je Goran bio orijentisan na studije do najvišeg stepena (PhD), izabrao je da pohađa kurseve Bezbednost i zdravlje hrane, a kao prilika za karijeru pohađao je i kurseve za zdravstveno vaspitanje i sportsku nutricionistiku. Takođe je učestvovao u eksperimentalnom laboratorijskom radu kurseva hrane, ishrane i dijetetike. Kada je stekao diplomu, kao jedan od najboljih na univerzitetu, dobio je nagradu generalnog guvernera.

Za magisterij Goran je odlučio da studira na Univerzitetu u Torontu, odsek za nauku o ishrani, a za doktorsku diplomu pokuša da bude primljen na Univerzitetu Harvard. Kao i obično, studenti se prijavljuju na nekoliko univerziteta, istovremeno, a nakon prijema biraju onaj koji im se više sviđa. Na osnovu tog iskustva Goran se prijavio na univerzitete Stenford, Harvard, Jejl, Prinston i Mekgil, očekujući da će izabrati Harvard ako ga prihvate. U međuvremenu je prošao kroz informacije i saznao da je Univerzitet Harvard u Kembridžu, Masačusets, a Fakultet za hranu i ishranu u Amherstu. Godišnje prima preko 37.000 učenika, za sve nivoe, dok je preko 60% primljeno. Na tom univerzitetu imaju programe za doktorat iz javnog zdravlja sa koncentracijom nutricionizma, na nutricionističkoj školi javnih zdravstvenih nauka.

Dok je bio na master studijama Univerziteta u Torontu, Goran je studirao druge univerzitete, samo da bi u potpunosti znao šta svaki od njih nudi.

Za Univerzitet Stanford je otkrio da su njihovi programi na Medicinskom fakultetu, studije ishrane se rade u istraživačkoj grupi Centra za istraživanje prevencije, fokusirajući se na studije interventne ishrane, dijeta.

Univerzitet Jejl se koncentriše na teme istraživanja gojaznosti prehrambene ishrane, što Goranu nije bilo od posebnog interesa, jer je planirao da ima svoj restoran prve klase i da bude kuvar, čak ni profesor na univerzitetu.

Univerzitet Prinstonu u svom programu razmatra „Eating Vell“, koji pokriva kulturu, religiju, politiku, životnu sredinu, medije, lična uverenja i preferencije u domenu zdravlja i ishrane. U njihovom istraživanju glavni aspekti bili su prava hrana sa minimalnim sastojcima, minimalno prerađena, sveža ili smrznuta, iu sezoni, birajući hranu koja se uzgaja lokalno ili regionalno, i po mogućnosti organsku. Nutritivno bogata hrana: sveže voće, povrće, obrani i nemasni mlečni proizvodi, nemasno meso, živina i riba, žitarice bogate vlaknima (ovs, heljda, mahunarke, orasi i dr.).

I konačno, Goran je istraživao Univerzitet McGill u Montrealu, jedan od veoma poznatih kanadskih univerziteta. Otkrio je da McGill ima školu za dijetetiku i ljudsku ishranu. Njihova primarna misija je unapređenje zdravlja ljudi, obučavanjem budućih lidera u oblasti dijetetike i nauke o ishrani, bezbednosti hrane i bezbednosti hrane, kako u svetu, tako i na međunarodnom nivou. Škola nudi dodiplomske i postdiplomske programe, uključujući doktorske diplome. Doktorski program obuhvata ljudsku ishranu u nauci ili srodnim oblastima, što Goranu najbolje odgovara. Karijere uključuju akademske pozicije, visoke državne i industrijske pozicije, itd. Doktorska teza omogućava dubinsko istraživanje u širokom spektru oblasti.

Uostalom, kada je Goran završio master u Torontu, i radio nekoliko godina u restoranima u Torontu i Otavi, odlučio je da se upiše na Univerzitet McGill u Montrealu, jer mu nije bio plan da ide na univerzitetske pozicije, a da je McGill Univerzitet koji ga košta mnogo manje od bilo koga u Sjedinjenim Državama. Odabrao je čak i svoju doktorsku tezu koja najbolje odgovara zdravoj restoranskoj ishrani.

Dok je Goran studirao u Otavi i Torontu, izlazio je sa devojkama, uglavnom sa svog fakulteta, ali ništa ozbiljno, pošto nije planirao da se oženi pre nego što završi sve što je planirao. U Otavi, dok je bio na Univerzitetu Karleton, njegova devojka koja je dolazila u Goranov dom i poznavali su je njegovi roditelji, bila je veoma lepog izgleda, svetle kose i plavih očiju, poreklom iz Južne Amerike. Zvala se Mina i rođena je u Kanadi, kao i Goran. Njeni baka i deda su emigrirali iz Perua u Kanadu, tako da je bila druga generacija Kanađanke. Učili su iste programe i kada su zajedno u Goranovom domu razgovarali o posebnoj hrani, ali i kulturama. Goran je bio veoma zainteresovan za civilizaciju Inka, pogotovo što je njegov deda radio u Peruu, kao stručnjak, i posetio Maću Piću, pa se čak popeo na vrh brda Huajna Piću. Goranov deda Boris je mnogo puta pričao deci o svom iskustvu u Peruu, posebno ističući spise švajcarskog pisca Eriha fon Danikena. Bio je zadivljen civilizacijom Inka, izražavajući i ono što je Francisco Pizaro učinio zlom Inkama. Deda Boris je jednom opisao Mini da je video statuu u manastiru Kustodia de la Merced u Kusku, visoku 130 cm, napravljenu od 22.200 grama 22-karatnog zlata, sa 1518 dijamanata i brilijanata i 615 bisera, koji se sastoje od rubina, smaragda i topaz. Ta statua je rađena od 1720. do 1804. godine, u stilu francuskog neoklasicizma i baroka. Kada je Mina čula taj opis, rekla je da ga nije videla, iako je jednom posetila Kusko sa roditeljima. Rekla je da bi volela da ide još jednom sa Goranom, da oboje uživaju u civilizaciji Inka, što bi i Goran veoma voleo. Borisovo iskustvo u Peruu bilo je za pamćenje, jer je imao mnogo nezaboravnih događaja, a mnogo je voleo Peruance.

Goran je bio popularan među svojim kolegama, a voleo je i prijatelje. Kod kuće, i svaki put kada je dolazio iz Toronta, vreme je uglavnom provodio sa svojom rođakom Vanjom, koji je takođe bilo student u Torontu, ali dve godine ispred Gorana. Često su se viđali dok su studirali.

Goran je magistrirao 2035. godine, kada je imao dvadeset četiri godine. Tokom narednog letovanja rekao je roditeljima da planira da nastavi doktorski program, što su roditelji prihvatili bez prigovora, navodeći samo da sa magistarskom diplomom već ima svoju karijeru i na njemu je da li želi više ili ne. Njegov otac je rekao da će pomoći finansijski koliko mogu, ali je i njegova odgovornost da sve uradi na vreme. „Za to nema problema“, odgovorio je Goran. „Znate da sam sve ostalo završio na vreme i sa najboljim ocenama, tako da ne očekujem da će mi se nešto čudno desiti. Moj plan je zapravo da radim godinu-dve pre toga i da tačno saznam šta bi bilo najbolje uraditi u istraživanju”. Bilo je to između 2035. i 2036. godine, kada je njegova mama Sandra imala 63 godine i već je počela da razmišlja o penziji. Njegov otac Luka bio je četiri godine stariji od majke, već spreman za penziju, ali pošto je vodio privatni biznis, nije razmišljao o tome. Oboje su tražili od Gorana da razmisli o braku i planiranju sopstvene porodice. Goran je svaki put odgovarao: „Imam samo dvadeset pet godina, a za to još imam vremena. Uradiću to na vreme, ne brinite. Bićete baka i deda i imaćete dovoljno vremena da uživate sa unucima”. Prvo zaposlenje Goran je pronašao u restoranu hotela Kateau Laurier, u blizini zgrade parlamenta u Otavi.

Fairmont Kateau Laurier je svedočanstvo ovog dinamičnog, naprednog grada. Smešten pored zgrade parlamenta, znameniti hotel Fairmont Kateau je veličanstveni krečnjak francuskog zamka. Ovaj luksuzni hotel u centru Otave u blizini Parliament Hill-a očarava goste svojim šarmom i dostojanstvenošću. Leti ili zimi, u gradu ima zdravih aktivnosti. Kanal Rido nudi kilometre biciklističkih staza i staza za rolanje i najduže klizalište na svetu ispred naših vrata.

U ovom hotelu Goran je stekao najbolje moguće iskustvo, jer su u ovom hotelu usluženi najugledniji gosti, pa su morali da pripremaju hranu najboljeg kvaliteta i zasnovanu na različitim kulturama. To je bilo najbolje što je Goran mogao da očekuje za početak karijere. Kao početnik, lično nije bio izložen previše gostiju, ali je i pored toga bilo dobro.

Dobro iskustvo za Gorana je bilo učenje francuskog jezika. Naučio ga je u srednjoj školi kao obavezan, ali nije mnogo korišćen. Dok je bio u Torontu na master programu, nije to učio na univerzitetu, samo pomalo privatno kada je bilo potrebno nekoga nešto pitati i/ili reći. U hotelu Kateau Laurier većina ljudi je govorila francuski više nego engleski, pa je, sviđalo mu se to ili ne, morao da ga koristi. Ali, pošto je Goran planirao da nastavi studije u Montrealu, to je bila prilika da zna jezik pre nego što dođe vreme za slušanje predavanja na francuskom.

Vremena je bilo relativno kratko, pa su krenule intenzivne pripreme. Goran je morao da rezerviše crkvu sa sveštenikom, salom, gradskim funkcionerima, ali i sobom. Ines je bila u žurbi za izborom venčanice, kozmetičkog salona i drugih potrebnih stvari. Njena mama Džuli je bila najzaposlenija, koja je brinula o svemu za svoju ćerku. Adrijan se uglavnom pridružio Goranu na muškim poslovima, dok je Sandra pokušavala da pomogne Džuli koliko je to bilo moguće i potrebno.

Jesen se završavala i približavala se zima, dani su postajali sve hladniji, ali svejedno nije bilo snega pre sredine decembra. Za Božić su obe porodice bile zajedno da bi konačno razgovarale o detaljima. Kada su Adrijan i Džuli pitali Sandru za razlog zašto je izabran sedmi januar za dan venčanja, ona i Goran su objasnili da će to biti pravoslavni Božić po julijanskom kalendaru, koji pravoslavne crkve i dalje slave, iako kasni četrnaest dana. Gregorijanski kalendar. U međuvremenu su svi dočekali Novu 2040. godinu, dok su mladenci izgledali kao najsrećniji par. Njihov život je tek počeo. Bio je to početak njihove svetle budućnosti. Obe majke, Džuli i Sandra, bile su veoma srećne, a posebno Džuli, čija će se jedina ćerka udati. Želela je da uradi sve što će se pamtiti. Nije mnogo razmišljala o svom sinu Dorijanu, koji je bio mlađi i on je muškarac, pa će doći njegovo vreme.

Sedmog januara, u subotu, prema dogovoru, limuzina je stigla u Adrijanov dom na vreme. Sve ih je pokupio, dok je drugi odabrao Gorana sa porodicom i obojicu ih u isto vreme dovezli u crkvu Notre-Dame u Montrealu. Mladenci su bili propisno ukrašeni, kao i sva pozvana rodbina i gosti. Mlada je izgledala izvanredno. Njena venčanica blistala je na suncu, njene plave oči uokvirene prelepom šminkom i beli zubi sijali kao izliveni biseri. Zlatne minđuše u Inesinim ušima sa smaragdima sijale su kao prvi jutarnji zraci majskog sunca. Na njenom licu čak ni šminka nije bila potrebna, bila je prirodna lepota. Goran je bio ozbiljan, držao se pravo kao pravi džentlmen. Svi ostali su bili lepo obučeni, srećni i radosni. Dan je bio vedar, sve onako kako se može zamisliti.

Svirala je klasična muzika, ali vrlo tiho, ljudi su se čuli dok su čekali i pričali. Zatim se kroz širom otvorena vrata pojavljuju oko dva i trideset popodneva sveštenici. Ispred njih Ines u dugoj venčanici stoji sa ocem Adrijanom, koji ju je držao za levu ruku. Dok su se kretale ka publici, dve devojčice od pet godina držale su haljinu koja je bila mnogo duža od njenih nogu. Inesin silueta koja se nazire kroz haljinu pokazala je njenu sportsku figuru. Kretali su se polako, hvatajući korake uz zvuke muzike, približavajući se dvojici sveštenika. Jedan sveštenik je bio srpske pravoslavne, a drugi francuske katoličke vere. Kada Ines i Adrijan stanu pored Gorana, sveštenici su im pročitali građanska prava za mladence. Okolo je vladala potpuna tišina. Onda je jedan sveštenik upitao:

„Da li vi Goran Filipović uzimate Ines Bonneville za svoju ženu“? "Da"! Goran je glasno odgovorio. Zatim je sveštenik nastavio:

„Jesi li ti Ines Bonneville uzimaš Gorana Filipovića za svog muža”? "Da'! Odgovorila je, ali ne tako glasno kao Goran. Zatim je sveštenik dodao: „Sada vas proglašavam mužem i ženom“! „Ti Goran možeš da poljubiš mladu, a ti Ines mladoženju”! Na kraju je sveštenik pitao Ines koje prezime bi želela da nosi. Njen odgovor je bio: Oba, Bonneville-Filipović.

Goran je skinuo Inesinu venčanicu sa njene glave, dugo su se ljubili i razmenili prstenje. Svi prisutni su aplaudirali i počeli da im čestitaju. Prve su bile dve najdraže mame Džuli i Sandra, a za njima i sve ostale. Time je zvanična ceremonija završena i slavlje je nastavljeno u posebno uređenoj sali, odmah iza crkve. Trajalo je do šest sati uveče, a nakon toga Goran je pozvao sve goste u dom, gde je slavlje nastavljeno do kasno posle ponoći. Tek oko ponoći, prema običajima, mladenci su otišli u svoju spavaću sobu, dok su ostali ostali da pevaju i uživaju.

Rano ujutru prva je ustala Ines. Izgledala je prelepo, a Goran nije skidao pogled sa nje. Njen zavodljivi pogled ga je fascinirao, bila je njegova Uspavana lepotica. Mnogo su uživali jedno u drugom. Ines se osećala kao na nebu. Po povratku iz kupatila došla je da poljubi Gorana i probudi ga. Kada je Ines ušla u kuhinju njena mama Džuli je već pripremila doručak i kafu. Džulijene oči su bile briljantno sjajne. Bila je nedelja ujutro i niko nikuda nije morao da žuri. Džuli je telefonirala Sandri i pozvala nju i Luku, Natašu i Vladimira sa malim Filipom da im se pridruže na kafi, pre nego što se vraćaju u Otavu. Sandra je to prihvatila i stigli su oko deset sati.

Razmenjujući informacije o sebi, Sandra je Juliji rekla da je već dvadeset pet godina radila u Nacionalnom istraživačkom savjetu Kanade, dok je Luka imao svoju kompaniju u oblasti telekomunikacijskih sistema. Uspeli su da odgajaju decu i da im daju odgovarajuće obrazovanje, a sada su oboje sami. Džuli je rekla: „Adrijan i ja smo pomogli Ines da završi univerzitet, ona je sada učiteljica, a Dorijan tek treba da odluči šta bi želeo. Nekako ga zanima sport, pa još ne zna da li više voli da bude učitelj sporta ili sam sportista. On voli oboje. Što se tiče sportskih disciplina, voli košarku i tenis. Adrijan misli da će odraditi još nekoliko godina, a zatim otići u penziju. Podigao sam decu, dok je Adrijan zarađivao dovoljno za porodicu, tako da nisam bila zvanično zaposlena, osim volonterskog rada koji sam radila u zajednici”.

Rano popodne Sandra i Luka su otišli, dok je Nataša sa Vladimirom i Filipom odlučila da ostane još malo u Montrealu. Grad im se dopao, i želeli su da prošetaju ulicama punim prolaznika i turista. Pre povratka kući otišli su u mali restoran, da popiju piće i poslasticu za Filipa.

Od ponedeljka ujutro, 9. januara 2040. godine Goran se vratio u hotel Omni Mont-Roial na posao, a Ines je nastavila u svojoj školi. Predavala je biohemiju i fiziku u srednjoj školi. Goran je u hotelu Omni Mont-Roial radio sa šefom kuhinje gospodinom Entonijem Kardenom, kao njegovim zamenikom. Kada je počinjao, Goran je izrazio mišljenje da mu je plan da nauči više o pripremi francuskih specijaliteta, a kada je krenuo u Evropu namera mu je bila i da specijalizuje evropsku hranu prve klase, kao što su francuska, italijanska, srpska i grčka. To je bilo apsolutno prihvatljivo za Entonija Kardina, koji je Goranu dao dozvolu da se presluša kod kuće. I Goran je bio zadovoljan i očigledno je mnogo naučio u hotelu Mont-Rojal. Hotel se nalazi u ulici Sherbrooke 1050, Vest, u Montrealu, što je bilo zgodno za Gorana. Inesina škola se takođe nalazila u centru grada, tako da su oboje vozili jedan auto, kada je bilo zgodno. Ponekad je Ines morala da ide kući pre Gorana, pa bi u tim slučajevima bez problema išla gradskim autobusom.

Kako se proleće približavalo, vreme je postajalo sve bolje, manje hladno i vetrovito, sa više sunčanih dana. Čak su i ptice počele da lete po drveću oko njihove kuće. U maju je sve bilo zeleno, bližio se Inesin rođendan, 22. maja njen 25. rođendan. Goran joj je za rođendan kupio briljantan dijamantski prsten i rezervisao za njihov put u Evropu. Putovanje je podrazumevalo dvomesečni boravak u Srbiji, Grčkoj, Italiji i Francuskoj. Karte su rezervisane za polazak prvog jula, ubrzo nakon završetka Inesine školske godine. A povratak je zakazan za kraj avgusta, samo nedelju dana pre nego što je trebalo da počnu nove školske godine. U međuvremenu, od vremena venčanja i odmora oboje su živeli u domu Inesinih roditelja. Džuli i Adrijan su insistirali na tome, jer nije bilo potrebe da iznajmljuju stan pre nego što imaju precizan plan šta žele da rade. U isto vreme Džuli, Inesina mama, bila bi više sama u kući, nego sa Adrijanom i Dorijanom. Adrijan je i dalje bio više u Otavi nego u Montrealu, a Dorijan je bio više odsutan nego prisutan. To je odgovaralo i Goranu i Ines. Uštedeli su nešto novca za učešće, prilikom kupovine kuće.

Došlo je vreme i Ines i Goran su morali da spakuju prtljag za put, ali i medeni mesec, u Evropu. Ines je više brinula šta da uzme. Trebale su joj haljine za svaki dan, za večernje izlaske, a i za kupanje. Ali, kao putnici, bili su ograničeni težinom prtljaga. Tada joj je Goran rekao:

„U svakom slučaju, nemoj to previše uzimati. Idemo u Evropu gde je moda moderna i sigurno ćeš želeti da kupiš mnogo različitih stvari. Dakle, veći problem bi bio na povratku. Moj predlog je, uzmi samo neophodne stvari, što ti je neophodno, da možeš kupiti više u Parizu i drugde”. Nakon razmišljanja, pristala je i dodala: „U pravu si, poslušaću te“!

Bila je subota popodne, 30. juna 2040. kada su Goran i Ines napustili Montreal leteći u Evropu na kombinovano putovanje, posao i medeni mesec. Njihov let je išao preko Ciriha za Beograd, gde su stigli u nedelju popodne. Nisu dogovorili nikoga da ih čeka; radije su putovali sami. U Beogradu su ostali samo jedan dan, obišli nekoliko mesta od opšteg interesa, a sledećeg dana otišli su u Novi Sad. U Novom Sadu su rezervisali hotel Putnik, koji se nalazi u samom centru grada, gde mogu da šetaju i uživaju. Za posetu Petrovaradinskoj tvrđavi uzeli su taksi. U Novom Sadu Goran je imao rođake, po majčinoj strani, Anđeliju i Arsena Popovića, koje su obavestili o dolasku i zakazali termin da se vide pre neki dan. U sredu kasno popodne su se sastali i Anđelija i Arsen su preporučili Goranu i Ines da odu na jedan salaš u Čenej, ''Salaš 137''. Bio je to stvarno dobar pogodak. Starinski seljački ambijent sa savršenom hranom i muzikom karakterističnom za vojvođanski kraj, pod nazivom „Vojvođanska tamburica“. Veoma su uživali, a Goran je naučio i dodatne stvari o nekim lokalnim jelima, kao što su „Ćevapčići“, „Karađorđeva šnicla“, „Praseće pečenje“, a za desert „Štrudla s makom“. Recepti tih namirnica su uglavnom bazirani na bakinim, pod nazivom „Bakini recepti“. Bila je to nezaboravna noć za Gorana i Ines.

Sledećeg dana, šetajući Zmaj Jovinom ulicom, pešačkom zonom grada, ušli su u turističku agenciju tražeći dobru ekskurziju kroz Srbiju. Simpatična mlada dama preporučila je obilazak za posetu manastirima. Nakon njenog objašnjenja, Ines je bila veoma uzbuđena i odlučili su da to prihvate. Turneja je morala da počne za dva dana. U međuvremenu, proveli su jedan dan putujući autobusom kroz Vojvodinu, samo da bi uživali u njenoj lepoti ravničarskog kraja, nekada u dalekoj prošlosti zvanog „Vojvođansko more“.

U petak, 6. jula, krenula je tura, obilaskom prvo fruškogorskih manastira: Bešenovo (13. vek), Krušedol (1509), Hopovo (1451) i Ravanica (1375). Iako u Fruškoj Gori ima 17 manastira, za sve nije bilo vremena. U Srbiji su uvršteni: Ljubostinja (1388), Kalenić (1407), Arilje (1296), Manasija (1407), Mileševa (1234), Sopoćani (1260), Studenica (1190), Gračanica (1310), Visoki Dečani (1327) , i Lazarica (1376). U povratku su prespavali jednu noć u Beogradu i posetili najnoviji manastir u Beogradu „Sveti Sava“, a pored njega i „Narodnu biblioteku Srbije“ i Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Kada su se vratili u Novi Sad, imali su kratku posetu manastiru Kovilje (13. vek), gde su im ponudili čuvenu šljivovicu „manastirku“ i hranu koju je pripremio pravoslavni monah, što je Goranu takođe predstavljalo dodatno iskustvo.

Turneja kroz Srbiju, uključujući i Vojvodinu, trajala je ukupno 10 dana i bila je izuzetno zanimljiva i korisna. I Ines je to veoma volela. Pre toga nije ni pomislila da takva zemlja može imati tako lepa prirodna mesta i zanimljivu istoriju. Bilo joj je drago što je sve to videla. Marko je bio zadovoljan koliko zbog sebe, tako i zbog Ines.

„Pa, draga moja, šta misliš o Srbiji? pitao je Goran Ines.

"Ja sam zapanjena! Nikada nisam razmišljao o tako maloj zemlji, da ima toliko istorijski zanimljivih mesta. To je tako lepa zemlja i tako dobri ljudi. Svi ljudi su bili pošteni i dobrodušni. Čak je i hrana odlična. Na primer: „Palačinke sa medom i orasima“, ili „Palačinke sa kajmakom“, ne zna se šta je bolje. „Uštipci“ su takođe bili dobri, ali sa malo previše masti. Ali „Karađorđeva šnicla” je fenomenalna. „Ćevapčići“ su nama na zapadu nepoznati, tako jednostavni a tako dobri. Znam mnogo raznih pita, ali „Gibanica“ je izuzetna. Ima bolji ukus od bilo koga koga sam ikada probao. Sve u svemu, srpska hrana je, kako mogu da kažem, jedna od najboljih. I, što je najvažnije, većina je po starim bakinim receptima i sve je prirodno i zdravo. Probala sam „Sarmu“ već u Montrealu i tako je dobra, mada mislim da je to uglavnom obrok za zimu. –Jeste, odgovori Goran. –Sarma se priprema u svim domaćinstvima kao zimnica.

„A grad?“, upitao je Goran Ines? „Novi Sad je grad prave veličine za miran život. Sviđa mi se njegov centralni deo koji je prilagođen samo za pešake, nema saobraćaja, pa ljudi mogu da šetaju i uživaju. Ali znaš šta još? Najviše volim dunavsko šetalište. To je nešto veliko. Nema mnogo gradova na svetu koji imaju tako nešto. Stotine i stotine ljudi tuda šeta svake večeri, i svi se sastaju sa prijateljima bez ikakvog zakazivanja. To je divno. Čak je i Fruška gora blizu, zgodna za odlazak na piknik”.

„Generalno, Ines, ti si zadovoljna posetom Srbiji, zar ne”? pitao je Goran Ines. „Definitivno jesam“! Rekla je. „Onda možemo da idemo u Grčku, kako planiramo“!

Sa beogradskog aerodroma Nikola Tesla Goran i Ines su u sredu, 11. jula, odleteli za Atinu sa EarSerbia. Bilo je sunčano, samo lepo nebo vedro, ni jednog oblaka. Putnici su bili tihi, hodali su polako, zauzimali svoja sedišta i podešavali ručni prtljag. Ines je sela na prozor. Volela je da gleda dok leti. Goran je uzeo knjižicu sa podacima o Grčkoj i počeo da je čita, kada je stjuardesa najavila da će uskoro krenuti, tražeći putnike da pričvrste sedišta. Dok su leteli iznad Grčke obadvoje su primetili planinski Olimp, a petnaest minuta kasnije zamoljeni su da se spreme za prizemljavanje.

U Atini su rezervisali hotel Elektra Palace Athens, u koji stižu oko jedan popodne. Popodne su se pridružili grupi turista koji su posetili prvi Akropolj, planinu hrama na vrhu brda i Partenon, ruševine atinskog hrama, izgrađene u 5. veku pre nove ere. Sledećeg dana, u četvrtak, ponovo sa grupom turista sa profesionalnim vodičima, Goran i Ines posetili su Arheološki muzej Herakliona, a posle podne proveli su nekoliko sati u hotelskom bazenu.

Goran je u petak pronašao mali motorni čamac iz luke Pirej koji ih je odvezao na ostrvo Krit, a u popodnevnim satima je stigao do hotela Kronos u Iraklionu. Tu su bili skoro na plaži, gde su provodili većinu vremena, kupajući se i uživajući u ljubavi na medenom mesecu. Jednog dana, dok su bili tamo, napravili su ekskurziju na ostrvo Santorini, a drugog dana posetili lokalni Arheološki muzej. Gorana je takođe interesovalo da vidi kako u hotelu pripremaju grčke specijalitete, koje mu je upravnik hotela dozvolio da pogleda, nakon što je čuo za Gorana, ko je on i šta je učio. Goran je menadžeru rekao i da u Kanadi ima mnogo grčkih i turskih restorana, ali je samo dok je bio tamo bio radoznao da to i sam vidi u originalu. Goran je svako veče vodio Ines u restorane, naručujući svaki put drugačiji obrok, samo da ih isproba što više. Obadvoje su uživali u hrani, kao i u toploj morskoj vodi, ali najviše jedni u drugom.

Grčka tradicionalna jela su: Barbuni; Dolmades; Gigandes; Giro; Horiatiki; Keftedes i Kokoreci. Neke od tih Goran je probao, iako je Ines prema nekima bila sumnjičava. Oboje su probali čuvenu grčku Dolmu, porodicu punjenog povrća uobičajenog u mediteranskoj kuhinji. Takođe su jednom naručili Dolmadakiju, punjene listove grožđa. Jedan od grčkih specijaliteta je Burek, porodica punjenih peciva od tankog lisnatog testa. Isto jelo je u Srbiji poznato kao nacionalno jelo. Druga dobro poznata grčka hrana je kebab, poznat i u Kanadi. Poznata kao grčka salata i caciki. Takođe slatkiši su čokoladna baklava sa orasima, Kali Oreksi, Kataifi i Kserotigana. Goran je uzimao recepte nekih specijalnih jela iu restoranima je prisustvovao pripremanju.

Na plaži su imali prelep pogled na more, voda je bila tako plava, izražavajući njenu dubinu mora, dok su se mali talasi razbijali u milionima belih kapi, poput bisera. Blagi povetarac je duvao samo popodne, dok je pre podne more bilo tiho, a sunčani zraci su se odbijali od njegove površine kao iz ogledala.

„Znaš šta bi ti Gorane želeo“, rekla je Ines.

„Šta“, upitao je Goran?

„Tvoj plan je da imaš svoj restoran sa najboljim svetskim specijalitetima. Voleo bih da posle tvog uspeha kupiš nešto na ovakvom ostrvu i da oboje uživamo do kraja života na moru i suncu.”

„Draga“, dodao je Goran, „očekujem da će to biti moguće. Jednom kada zaradimo dovoljno novca možemo da idemo gde god želimo, zašto ne? Nakon što imamo svoju decu, daćemo im dobro obrazovanje i započeti život, a posle toga ćemo biti slobodni kao ptice. I deca će imati gde da dođu”. Ines skoči sa ležaljke i poljubi Gorana. On je to prihvatio i uhvatio je oko struka, privukao preko sebe i nastavio da je ljubi. Bili su opušteni, ne razmišljajući ni o čemu osim o ljubavi. Mediteransko sunce i morska voda, sa smokvama, lubenicama i grožđem dali su im dodatnu energiju koja je bila neophodna za beskrajnu ljubav. Dobili su bronzani ten i Ines je bila lepša nego ikad. Njene plave oči bile su još tamnije nego ikad, lice blistavo, zubi beli, a njen osmeh zavodljiv. Goran ju je voleo, a volela je i ona Gorana. Njihov medeni mesec na Kritu ostaće zauvek upamćen.

Deset dana je brzo prošlo i morali su da se čamcem vrate u Atinu, odakle su doplovili do Italije. Na tom putu su prošli kroz Korintski kanal.

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: