JESENjA
Osećam joj hladne usne
na obrazu i za vratom,
svelim lišćem obasipa
umazane staze blatom.
Čas zasija čas zaplače
nekako je neodlučna,
u zlatne je krošnje sela
jata vrana vrlo bučna.
Ostala su gnezda prazna
tu se sad tišine gnezde,
u galopu preko neba
sive lađe jezde, jezde.
Promrzla su rana jutra
i večeri s njima rane,
prosula se jesen žuta,
na krovove i na grane.
PAUČINA
Niko brže, niko bolje
i sa više dobre volje,
da budžake oplemni,
niko lepše, blago meni,
ne isplete svežu, finu i
lepljivu paučinu!
Niko nikad, sto mu muka, od pauka!!!
Odakle se samo stvore,
dal' odnekud spremni vire,
dobro motre, dobro paze,
pa dok pajem, brišem, perem, oni tada ne izlaze?!
Čim završim s poslovima
na stotine tad ih ima.
Ispod stola, iza vrata,
na plafonu, iza peći,
pauk mama, pauk tata,
i njihova mnogobrojna porodica, takoreći.
Pletu svoje sive mreže,
svud po mome malom stanu,
A kada ih spazim beže,
beže, beže
...i nestanu.
ŠTA SE KRIJE U ŠUMARKU
U šumarku iza sela,
gde se čovek retko šetka,
mili ježić gust ko četka.
U tom istom šumskom raju,
gde se paprat gordo širi,
zečja njuška kradom viri.
Preko dana sve do mraka
u zelenoj krošnji smrče,
mudra sova glasno hrče.
U lejama punog žira
provodeći lenje dane,
divlja svinja i prasići nađu hrane.
Kraj potoka jedna mečka,
sa potomstvom od dva člana,
sva je medom umazana.
Nešto šušnu, nešto vrdnu,
kroz listiće i grančice,
čupav repić veverice.
Ako svrneš u šumarak
gde god svojom nogom kročiš,
nekom čudu posvedočiš.
