ЈЕСЕЊА
Осећам јој хладне усне
на образу и за вратом,
свелим лишћем обасипа
умазане стазе блатом.
Час засија час заплаче
некако је неодлучна,
у златне је крошње села
јата врана врло бучна.
Остала су гнезда празна
ту се сад тишине гнезде,
у галопу преко неба
сиве лађе језде, језде.
Промрзла су рана јутра
и вечери с њима ране,
просула се јесен жута,
на кровове и на гране.
ПАУЧИНA
Нико брже, нико боље
и са више добре воље,
да буџаке оплемни,
нико лепше, благо мени,
не исплете свежу, фину и
лепљиву паучину!
Нико никад, сто му мука, од паука!!!
Одакле се само створе,
дал' однекуд спремни вире,
добро мотре, добро пазе,
па док пајем, бришем, перем, они тада не излазе?!
Чим завршим с пословима
на стотине тад их има.
Испод стола, иза врата,
на плафону, иза пећи,
паук мама, паук тата,
и њихова многобројна породица, такорећи.
Плету своје сиве мреже,
свуд по моме малом стану,
А када их спазим беже,
беже, беже
...и нестану.
ШТА СЕ КРИЈЕ У ШУМАРКУ
У шумарку иза села,
где се човек ретко шетка,
мили јежић густ ко четка.
У том истом шумском рају,
где се папрат гордо шири,
зечја њушка крадом вири.
Преко дана све до мрака
у зеленој крошњи смрче,
мудра сова гласно хрче.
У лејама пуног жира
проводећи лење дане,
дивља свиња и прасићи нађу хране.
Крај потока једна мечка,
са потомством од два члана,
сва је медом умазана.
Нешто шушну, нешто врдну,
кроз листиће и гранчице,
чупав репић веверице.
Ако сврнеш у шумарак
где год својом ногом крочиш,
неком чуду посведочиш.
