MASKA
Što sam je nosila kao privezak
i zašto je još uvek nosim?
Jer sve ispod nje postaje
ono s čim se oduvek kosim.
Postala je deo tela,
deo jednog tužnog lica,
kad je gledaš, oku prija,
lepa kao razglednica.
Ja je puštam među ljude,
ja je čuvam kao dete,
ako padne, gde da budem?
Gde da bežim crni svete?
Ja je mrzim jer ne mogu
nikome da stvarno kažem,
šta tu živi sad već dugo,
odneo si šalu vraže.
Umorna od praznih priča,
nasmejana jer baš moram,
ova maska teška tonu
postala mi noćna mora.
Ja je mrzim jer je volim,
ja je mrzim jer ne umem
da je bacim, da je slomim,
ja je neću, ja je kunem.
POGLED
Neka te ne zavara osmeh,
ja ne znam za gore.
I kada me brige i tuge more,
razvučem osmeh ko kakav klovn,
nije jer hoću – ja tako moram.
Neka te ne zavara pogled
i kada je prazan.
Uvek bar jedn ponegde krijem.
Jedan od onih što priča ti priče,
jedan što na sav glas viče.
Jedan što pati, jedan što greje
i što se na sav glas smeje.
Čuvam u sebi pogleda trista
i nema veze što nisam ista.
To nije jer imam više lica
niti što letim ko kakva ptica.
To nije jer imam hiljadu mana,
to samo je deo ovog mog šarma.
Ne brini, nisam takva svete,
takvo je samo u meni dete.
TAMA
Svetla se gase,
ništa ne ostaje.
U tami se ne gleda,
Tamo se žmuri.
Krajičkom oka ko da još vidim
to srećno dete što veselo juri
i negde žuri.
Što jurca dok ne ostane bez daha,
bolnih stopala, al' mora da stigne.
Pa kako se dođe do takvog kraha
i kako se takva prašina digne?
Još uvek kao da su ispred mene
sve želje i nade, jedna do druge.
Ili su ipak oči mi snene,
pa se priviđaju iz prošlosti duge?
