МАСКА
Што сам је носила као привезак
и зашто је још увек носим?
Јер све испод ње постаје
оно с чим се одувек косим.
Постала је део тела,
део једног тужног лица,
кад је гледаш, оку прија,
лепа као разгледница.
Ја је пуштам међу људе,
ја је чувам као дете,
ако падне, где да будем?
Где да бежим црни свете?
Ја је мрзим јер не могу
никоме да стварно кажем,
шта ту живи сад већ дуго,
однео си шалу враже.
Уморна од празних прича,
насмејана јер баш морам,
ова маска тешка тону
постала ми ноћна мора.
Ја је мрзим јер је волим,
ја је мрзим јер не умем
да је бацим, да је сломим,
ја је нећу, ја је кунем.
ПОГЛЕД
Нека те не завара осмех,
ја не знам за горе.
И када ме бриге и туге море,
развучем осмех ко какав кловн,
није јер хоћу – ја тако морам.
Нека те не завара поглед
и када је празан.
Увек бар једн понегде кријем.
Један од оних што прича ти приче,
један што на сав глас виче.
Један што пати, један што греје
и што се на сав глас смеје.
Чувам у себи погледа триста
и нема везе што нисам иста.
То није јер имам више лица
нити што летим ко каква птица.
То није јер имам хиљаду мана,
то само је део овог мог шарма.
Не брини, нисам таква свете,
такво је само у мени дете.
ТАМА
Светла се гасе,
ништа не остаје.
У тами се не гледа,
Тамо се жмури.
Крајичком ока ко да још видим
то срећно дете што весело јури
и негде жури.
Што јурца док не остане без даха,
болних стопала, ал' мора да стигне.
Па како се дође до таквог краха
и како се таква прашина дигне?
Још увек као да су испред мене
све жеље и наде, једна до друге.
Или су ипак очи ми снене,
па се привиђају из прошлости дуге?
