detalj slike: KRK Art dizajn

Četvrti deo možete pročitati OVDE

GORAN - GLAVNI KUVAR

Skoro godinu dana kasnije, restoran GOR-INES u Rue Mansfield Montreal, u blizini Univerziteta MkGill, Iton Centr i Vorld Trade Centr Montreal, otvoren je 22. maja 2041. godine, na Inesin rođendan, u njenu čast. Imala je 26, a Goran 30 godina. Bili su u braku oko godinu i po dana. Istog dana bio je rođendan Goranove mame Sandre. Pozvani su svi rođaci, bliski prijatelji i zvaničnici. Među prisutnima su bili Goranov mentor profesor dr Bertrand i dekan dr Fransoa, šef kuhinje Omni Mont-Roial hotela Mr. Kardin, sva trojica sa suprugama, dok su sa porodične strane Goranova tetka Lara sa članovima porodice Filip, Vanja sa svojim porodice i njen suprug Boban. Prisutni su bili i Goranova sestra Nataša sa Nenadom i njihov sin Bojan. Bilo je tu i Goranovih bliskih prijatelja i nekih Inesinih kolega, profesora iz njene škole.

Prvi je govorio šef kuhinje Omni Mont-Roial hotela, gospodin Entoni Kardin, koji je rekao da je Goran bio dobar radnik i fenomenalan kreator različitih jela. „Imao sam nekoliko ljudi koji su želeli da uče o zdravoj ishrani, ali niko nije bio kao Goran. Mislim da je Goran jednostavno rođen za tu profesiju”.

Zatim je Goranov mentor profesor dr Pjer Bertran dodao: „Mnogi ljudi koji žele da budu kuvari misle da je kuvanje jela jednostavno i da to svako može. Ali Goran shvata da je to nauka, kao i mnoge druge. Iskazao je dobro poznavanje hemije, nutritivnih komponenti i njihovog značaja u zdravoj ishrani, kao i sanitarnih uslova i dr. Goran je bio naš najbolji student na postdiplomskim studijama do sada i želim mu uspešnu karijeru u poslu”.

Goran se obojici zahvalio i dodao svoje ideje: „Otvaranjem ovog restorana nudim apsolutno zdravu hranu, koja treba da ima sledeće karakteristike: da bude biološki ispravna, lepog izgleda, najboljeg mirisa i najboljeg ukusa. Svaka serija proizvoda će biti sanitarno kontrolisana, a kada se obroci završe, ja ću lično testirati svako jelo. Želim da izgradim dobru reputaciju od samog početka, od sada. Moja ideja je da postanem veoma poznat u zemlji, a kasnije i u svetu. Dodao bih da se u ovoj zemlji sve namirnice koje se uzgajaju bez đubriva nazivaju „organskim“. Siguran sam da svi znate da je svaka biljna hrana organska, a ne neorganska. Neorganska hrana ne postoji. Sada dragi gosti, danas nećemo da pitamo šta bi svako od vas želeo da mu se ponudi. Dobićete ono što smo pripremili za vas, kao naše iznenađenje, a posle ćete reći da li vam se sviđa. Želim vam da uživate u našoj hrani i da se dobro provedete. Dobar apetit"! Tada su mu svi gosti aplaudirali.

Na svakom stolu Goran je ostavio srpsko piće, rakije od šljive, kruške, kajsije, dunje, degustaciju za sve, a služena su jela. Nakon što su svi jeli, izrazili su zadovoljstvo ukusom, a neki su obećali da će obavestiti prijatelje da dođu. Kada su gosti hteli da plate račune, Goran je rekao da su njegovi gosti i da ne želi novac. Dr Bertrand je na to rekao: „Gorane, svi znamo da je ovo tvoj početak i da te košta, pa želimo da ti pomognemo za tvoj dobar početak. Dakle, dozvolite mi da preporučim da svako plati koliko želi”. Na tu preporuku drugi su pristali i počeli da prikupljaju novac. To je bila dobra ideja profesora Bertranda i svi gosti su počeli da pevaju. Raspoloženje je trajala do kasno uveče.

Kada su bili u Adrijanovom domu, Goran i Adrijan su razgovarali o Adrijanovom planu za njegovu budućnost. Adrijan je planirao da se uskoro penzioniše. Goranov predlog mu je bio: „Zašto ne sačekaš još godinu dana, dok otvorimo još jedan restoran u Otavi? Nakon toga možete preuzeti kontrolu nad tim restoranom. Plan mi je da otvorim još jedan restoran u Otavi, a nešto kasnije i u Torontu”. Adrijan je poslušao i rekao Goranu:

„Razmisliću o tome i dati sve od sebe“. To svakako izgleda obećavajuće. Džuli je ušla u sobu, donoseći im kafu, i pitala: „O čemu je to toliko važno da pričate”? „Naši planovi za budućnost“! „Zar mi pre neki dan nisi rekao da planiraš da se penzionišeš“? „Da, rekao sam ti, ali Goran sada ima svoju novu ideju“. „Šta je to, ako mogu da znam“? „Otvorio bi i restoran u Otavi“. „Pa, šta tebi to smeta“? „On misli da ja mogu da se pobrinem za to, dok će on voditi ovaj u Montrealu, ili obrnuto. Goran takođe preporučuje da ti i ja, nakon što Ines završi školsku godinu, uzmemo odmor i otputujemo na zapad, da vidimo našu lepu zemlju”.

Dva meseca kasnije Ines je došla iz škole i počela da pomaže Goranu u restoranu. Adrijan i Džuli su kupili karte za turneju na zapad. Pozvali su Sandru i Luku i pitali da li žele da im se pridruže. „To nije loša ideja“, odgovorila je Sandra. „Pitaću Luku da li želi, javićemo uskoro. Dva dana kasnije Sandra je potvrdila Džuli da žele da im se pridruže i zatražila tačne predloge gde i kada da idu. Nakon što je sve dogovoreno, Sandra i Luka došli su u Montreal dan pre odlaska. Goran i Ines su ih zamolili samo da budu spremni da im kažu kako im se dopada i poželeli im srećan put.

Tokom turneje grupa turista je odletela u Kalgari, a zatim je prvo posetila Banf, a nakon toga i Luiz Lejk, gde su proveli nekoliko dana u Nacionalnom parku Džasper. Turistički vodič je obavestio posetioce:

Elementi koji kanadske Stenovite planine čine destinacijom iz snova tokom cele godine nalaze se ovde u Nacionalnom parku Banf, prelepom 90 minuta vožnje zapadno od Kalgarija. Osnovan je 1883. godine, postao je prvi kanadski nacionalni park 1885. Danas je deo UNESKO-ve Svetske baštine.

Nacionalni park Banf i Stenovite planine leže u srcu najlepšeg pejzaža Kanade. Tirkizno zelena jezera, vrhovi prekriveni snegom i glečeri su lako dostupni u ovom zadivljujućem parku. Dragulj parka je Leik Luis, gde zelena voda odražava okolne planine i posetioci mogu lako da šetaju oko obala. Morein jezero i parkvai koji vodi od Lake Louisea do Jaspera je nezaboravna vožnja i još jedna koju morate videti u Banfu. Na južnom kraju parka nalazi se ljupki mali grad Banf, koji pruža sve vrste smeštaja, kupovine i restorana.

Smešten u srcu parka, gradić Banf leti ima 1.600 km staza na kojima se mogu posmatrati jeleni, losovi, losovi i medvedi. Okružen visokim planinskim vrhovima, veličanstvenim Viktorijinim glečerom i blistavim smaragdnim jezerom Luiz, kultni hotel Fairmont Kateau Lake Louise nalazi se u Nacionalnom parku Banf u Alberti, koji je na listi svetske baštine Uneska, i priznata je turistička destinacija.

Jezero Luiz je kanadski „Dijamant u divljini“. Jezero Morajn je jezero koje se hrani glacijalom u Nacionalnom parku Banf, 14 kilometara od jezera Lejk Luiz. Nacionalni park Džasper je najveći nacionalni park u kanadskim stenovitim planinama, prostire se na 10.878 km2 . Nalazi se u provinciji Alberta, severno od nacionalnog parka Banf i zapadno od grada Edmontona. Park obuhvata glečere ledenog polja Kolumbija, tople izvore, jezera, vodopade i planine. Divlji svet u parku uključuje losove, karibue , losovi, jeleni mazge, belorepi jeleni, planinske koze, velike ovce, grizli, crni medvedi, kojoti, dabrovi, Stanovnici Stenovitih planina su i, sivi marmoti, sivi vukovi, planinski lavovi i vukodlake.

Ovaj park je 1984. godine proglašen UNESKO-vom svetskom baštinom, zajedno sa drugim nacionalnim i pokrajinskim parkovima koji čine kanadske parkove stenovitih planina, zbog planinskih predela koji sadrže planinske vrhove, glečere, jezera, vodopade, kanjone i krečnjačke pećine, kao i fosili pronađeni ovde. Glavni rečni sistemi koji potiču iz parka uključuju reke Atabaska i Smoki. Ostale atrakcije su skijalište i vodopadi Atabaska, žičara Jasper Ski i brojne druge rekreativne aktivnosti na otvorenom. Topli izvori Miette su stvoreni sa izuzetno toplim izvorom od 54ºS. Veličina parka Jasper: 2.774.500 hektara. Najveći nacionalni park u kanadskim stenovitim planinama, Jasper je divlji u svakom smislu te reči. Takođe je dom za neke od najzdravijih populacija grizlija, losa i losova u Severnoj Americi, zajedno sa hiljadama vrsta biljaka i insekata.

Džasper je deo svetske baštine UNESKO-ovih kanadskih parkova Stenovitih planina, jednog od 15 mesta svetske baštine u Kanadi.

Nacionalni park Jasper je dom za najmanje 82 vrste ptica pevačica. Ptice se mogu čuti kako pevaju u šumama, pružajući muzičku pozadinu za prirodne lepote ovog područja. U tako velikom i spektakularnom području ima Jasperovih skoro 1000 km planinarskih staza i 300 km biciklističkih staza za višestruku upotrebu. Kao posetilac, morate da vidite znamenitosti parka: planinu Edit Kavel, vodopade Atabaska, kanjon Malinja, jezero Malinje, glečer Atabaska, žičaruj Jasper Ski, stazu skulptura, piramida i jezera Patriša.

Turneja u kojoj su učestvovale porodice Bonvil i Filipović nastavila je posetu Viktoriji, glavnom gradu Britanske Kolumbije, cvetnoj bašti Kanade. Dve mame su bile fascinirane cvećem u Viktoriji i govorile:

„Došavši do kraja kanadskog zapada, do grada Long Biča, posetili smo grad Viktoriju, administrativni centar Britanske Kolumbije, koji se nalazi u južnom delu ostrva Vankuver. Sa zadovoljstvom smo boravili u Kineskoj četvrti, koja je druga po veličini na američkom kontinentu, odmah posle San Franciska. Viktorija se smatra „Gradom vrtova“, jer je sa svih strana bogata cvećem i zelenilom. Veoma je popularna kao turistička destinacija. E, zato smo, i nas četvoro organizovali naše putovanje, koje nam je dalo priliku da uživamo, učimo o Kanadi i našoj zemlji, koja nam zaista sigurno ostaje u sećanju. Uživali smo u izuzetnoj prirodnoj lepoti tako divne zemlje”.

Ovo je odlično mesto za šetnju, opuštanje, kupovinu, ručavanje i gledanje uličnih izvođača u pozadini luke. Središte ove oblasti je istorijski hotel Empress, jedna od najlepših zgrada u gradu. Tokom godina, Kraljica je dočekivala kraljeve i kraljice i danas je jedan od najvažnijih događaja za mnoge posetioce koji dolaze u Viktoriju.

Viktorija je glavni grad provincije Britanske Kolumbije u Kanadi i kapija ka pacifičkom oleanu. Sa najblažom klimom u Kanadi, Viktorija je poznata po svojim baštama i čist je i šarmantan grad. Viktorija ima mnoge podsetnike na svoje zavičajno nasleđe i poglede na totemske stubove.

Otprilike 1.500 visećih korpi krasi stubove za lampe širom grada Viktorije svakog leta. Umetnička galerija Velike Viktorije ima drugu najbolju i najsveobuhvatniju kolekciju azijske umetnosti u Kanadi. Osnovan 1886. godine, Kraljevski muzej BK je jedna od najistaknutijih kulturnih institucija na svetu. Viktorija je proglašena za jedan od 15 najprijateljskih gradova na svetu i za najromantičniji grad broj 1 u Kanadi. Najviši samostojeći totem na svetu nalazi se u Viktoria Beakon Hill Parku. Putovanje je trajalo deset dana i bilo je divno. Svi učesnici su bili veoma zadovoljni.

Posao u Goranovom restoranu počeo je dobro. Samo posle dva meseca to je bilo na pozitivnoj strani. Ime je postalo poznato vrlo brzo, a imućni ljudi su dolazili sve više. Konobarima su ostavljali dobre napojnice, pa se to pročulo i u gradu. Goran je imao priliku da zaposli pouzdane ljude, koji su i izuzetno dobro obavljali svoje poslove. Gotovo redovne mušterije bili su njegovi univerzitetski profesori i poslovni ljudi. Goranova pravila, da ima apsolutno organsku hranu, zdravih karakteristika i etiketa o garantovanim kalorijskim vrednostima, kao i vitaminsko-mineralnom sastavu, držala su se sve vreme. Jednom postignuta reputacija mora se zadržati 100%. Uveče kada su dolazili gosti, Goran je lično čekao na vratima da pozdravi sve. To je takođe bila zahvalnost sa njihove strane. Ines nije htela da se meša u Goranov posao, osim ako je on zamoli. Bila mu je moralna podrška. Oboje su bili srećni što im posao obećava sigurnu budućnost. Uživali su u svojoj ljubavi.

Godinu i po nakon što je Goran započeo svoj posao ili otprilike dve godine nakon što su se venčali, Ines je zatrudnela, očekujući bebu u leto 2044. Kada je u porodicu stigla vest, svi su bili srećni i želeli su da to proslave. Goran je rekao:

„Nema proslave pre nego što se beba rodi, molim vas. I nama, Ines i meni, drago je što imamo decu, a valjda se i vi obe mame radujete što ćete biti bake. Planiramo da imamo najmanje dvoje dece, a moguće i više”.

Ines i Goran prošetali su uveče, pored reke Prerije, sa Goranovom desnom rukom preko ramena. Išli su polako, pričajući o planovima za blisku budućnost, kada dođu deca. Ines je ućutkana, kada je Goran rekao: „Znaš, od kada smo počeli da radimo sa restoranom, nismo imali odmor, iako svake godine ti imaš letovanje. Želeo bih da preporučim da odemo negde bar na nedelju dana. Razmišljao sam o nekoliko alternativa, kao što su pomorske kanadske provincije, Algonkuin Park i/ili Jelounaifu. Šta bi ti više vola, draga”?

„Iskreno govoreći, nisam ni o jednom razmišljao, tako da bih prihvatila svako mesto koje ti izabereš. Mogu samo da dodam da možemo da idemo sada, pre nego što beba dođe. Posle toga nećemo moći da idemo bar godinu dana ili više”.

Goran je izneo i drugu temu za razgovor, kupovinu kuće. Progovorio je dok je hodao i držao Inesino rame u ruci: „I ti Ines znaš da je moj posao prilično dobro počeo. Troškove otplaćujemo na vreme, zaposleni su plaćeni na vreme, imamo dovoljno i mogu da uzmem još jedan kredit za kuću. Ako se slažeš, voleo bih da razmislite u kom delu grada bi ti želela da živiš, jer poznaješ Montreal bolje od mene. Takođe, razmislite i o veličini kuće. Imaj na umu da ćemo imati decu.

„Da razmislim malo, ali svakako ćemo zajedno odlučiti“, odgovorila je Ines. Ines je bila mnogo bolje informisana o delovima Montreala, pre svega o bezbednosti, školama i svim drugim aspektima važnim za život. Takođe je konsultovala svoje roditelje, jer su oni ceo život živeli u Montrealu.

Bilo je nedeljno jutro, sredina septembra, toplo i sunčano. Ines je zamolila Gorana da se provozaju kroz razne delove grada, i prošeta kroz neke od onih gde se od nje očekivalo da nađe bolje mesto. Šetajući su videli koje su kuće na prodaji. Uzeli su adrese i kontakte nekolicine za koje su oboje smatrali da bi bile zadovoljavajuće šanse. U ponedeljak, sledeće nedelje, Goran je počeo da zove tražeći cene i druge informacije, kao što su veličina kuće, koliko je stara i da li ima nedostataka, i drugo . Dogovorio je da vidi dve kuće, po njihovom izboru, za narednu nedelju.

Nedelju dana kasnije, ponovo u nedelju popodne, svi: Ines i Goran, Džuli i Adrijan, otišli su zajedno da vide kuće, po dogovoru. Odabrali su jednu koja je bila nedaleko od malog jezera, kraj pogodan za šetnje i relativno blizu škole. Broker im je potvrdio da je područje veoma bezbedno, neće se pokajati. Goran je rekao brokeru: „Moram da proverim u svojoj banci i daću vam ponudu do kraja nedelje“. Rukovali su se i razišli.

Dve nedelje nakon davanja ponude kupili su kuću, koja je imala četiri spavaće sobe, plus kancelariju i ogroman podrum, pogodan za prilagođavanje bilo čega. Podrum nije završen, jer kuća nije stara. Dakle, bila je to dobra prilika za muško osoblje da pokažu šta su u stanju da naprave. Za dame su bile šanse da izaberu zavese, tepihe i sve druge stvari za dekoraciju.

Nedelju dana kasnije Sandra i Luka su došli da vide kuću i razgovarali o tome šta će biti spremni da urade kada za to dođe vreme.

Goran je roditeljima i Ines rekao da je angažovao lokalnu policiju da nadgleda njegov restoran, uglavnom noću kada je zatvoren. Razlog za njegovu odluku bila je provala u radnju u njegovom naselju. Svaki put kada policajac prođe, Goran će ga pozvati unutra i ponuditi nešto za jelo. Znao je da policajci ne smeju ništa da piju dok su na dužnosti, osim soka ili vode, pa im je obično nudio užinu.

Pošto je posao u restoranu išao dobro, a Goran zauzet, nije imao vremena za odmor, pa je ova sezona bila bez putovanja. Ines se nije žalila na to. Ona je osoba koja je zadovoljna svime, koliko je to redovno. Kada je pričala o tome, rekla je: „Ne brini Gorane. Uopšte se ne ljutim. Važno je da se razumemo i da pomažemo jedni drugima”.

Kako je vreme odmicalo, Inesin stomak je primetno rastao i osećala se srećnom. I Goran ju je gledao i dobro pazio da ona ne podigne nešto teško. Noću, u krevetu, svaki put bi mazio njen stomak, a zatim je poljubio pre spavanja. Inesina mama Džuli je povremeno spominjala da je Goran veoma nežan prema Ines, i to joj se dopalo. Tri meseca pre porođaja, na redovnom pregledu, doktor je Ines rekao da će dobiti blizance. Kada je izašla iz lekarske kabine, Gorana je obradovala vešću da će dobiti blizance, dečaka i devojčicu. Goran je bio najsrećniji ikada, poljubio je nebrojeno puta. Čak nije imao vremena da ode kući pre nego što je nazvao obe mame o njihovim vestima. Obe porodice su počele da slave. Ubrzo nakon toga Sandra i Džuli su razgovarale šta da kupe pridošlicama.

Kao njen termin, porođaj se dogodio 27. juna 2044. u subotu, samo jedan dan nakon što je Inesina školska godina završila. Goran je prisustvovao Inesinim porođajima i bio je srećan što je prvi video njihove bebe. Kada su bebe okupane i obučene i ostavljene u inkubatoru, Goran je zagrlio Ines, poljubio je i čestitao joj što im je donela dva nova života. Dugo su ostali zagrljeni, dok je Ines radosno plakala. Ljubeći je Goran je pio njene suze sa lica. Nakon nekog vremena Goran je morao da je napusti, dajući joj priliku da spava. Dan kasnije obe majke su došle u posetu, sada su obe bile i bake. Svim posetiocima je bilo dozvoljeno da ostanu kratko, samo da vide bebe, dok su dojene. Goran je insistirao da ostave Ines, samo da može da spava dok bebe spavaju.

Kada je Ines stigla kući, cela porodica je počela da razmišlja o imenima bebe. Ines i Goran su već razmišljali o tome, a roditeljima su rekli: Mislimo da imena moraju biti internacionalna, laka za izgovor, uobičajena u francuskom i srpskom jeziku. Dakle, već smo napravili uži izbor, a to su: Za dečaka Stefan ili Filip i za devojčicu Danijela ili Natali. Pošto u Kanadi većina ljudi ima dva imena, možemo zadržati oba imena za svako. Roditelji su prihvatili njihovo objašnjenje i svi su se složili.

Tri meseca kasnije bebe su krštene u istoj crkvi u kojoj su i njih dvoje venčani. Dva sveštenika, jedan francuski katolički, a drugi pravoslavni srpski, služili su službu u prisustvu svih rođaka. Bilo je veoma svečano.

Po dolasku iz bolnice sa bebama, Ines i Goran živeli su u novokupljenoj kući. Inesina mama Džuli bila je sve vreme sa njima, pomažući Ines sa bebama. Džuli je radila skoro sve osim dojenja beba. Spremala je hranu za Ines, Gorana i sebe, usisavala kuću, išla u kupovinu i sve što je bilo potrebno. Uvek je bila oprezna, tako da su imali njenu punu pažnju. Povremeno bi Goran u to vreme bio u njegovom restoranu na ručku, pa bi tamo i jeo. Prihodi od ugostiteljstva su bili dovoljni, što je Goranu dalo utisak da bi mogao da otvori i drugi restoran. Kada je razgovarao sa svojim tastom Adrijanom, zaključili su da bi najbolje mesto za novi restoran bila Otava. O svojoj ideji su obavestili Goranove roditelje, što su oni sa zadovoljstvom prihvatili.

Goran je pre svake aktivnosti naručio studiju izvodljivosti od jedne visokostručne organizacije, koja mu je dala generalnu lokaciju na kojoj će se najviše koristiti i koliko se može očekivati isplativo. Za oko šest meseci projekat je urađen i počeli su građevinski radovi. Godinu dana od ideje do realizacije otvoren je novi restoran. Adrijan je bio glavni organizator svih aktivnosti kada je restoran počeo. Imao je iskustva sa vrstom osoblja, hranom i njenom pripremom, i tako dalje.

U međuvremenu, Goran je bio veoma zauzet u Montrealu, brinući se i o porodici. Bebe su rasle zdrave, Ines je imala otsustvo sa posla od porodilišta punu godinu dana, a odlučili su da uzmu i „Odsustvo“, još jednu godinu zbog njenog odsustva sa posla u školi, samo da bi bili sa bebama. Stefan i Danijela su bili srećna deca, počeli su da hodaju posle svog prvog rođendana, koji se slavio na porodičnom nivou. Za njihov prvi rođendan, među ostalima, bila su i Vanjina i Nikolina deca Svemir i Venera, rođeni u svemiru, iste godine. Bilo je izuzetno lepo gledati četvoro dece, dvoje blizanaca, kako se igraju zajedno. Porodice su bile srećne sa njima.

Goran je zaradio svoj prvi milion i odlučio da vrati pozajmljeni novac obojici roditelja. Iako nisu insistirali, Goran je rekao: „Dali ste mi svoj novac kada mi je to bilo potrebno. Do sada imam uspeha u poslu i nikad ne znaš kada bi kome mogao zatrebati. Mogu to da uradim sada” i ispisao je čekove za oba roditelja.

Drugi restoran u Otavi, koji se nalazi u oblasti Otave Market, ubrzo je postao poznat, jer je njegovo ime već bilo poznato iz Montreala. Goran je imao stručan kadar, sa punim poverenjem, tako da je posao dobro počeo. I Goran i njegov tast Adrijan su nadgledali oba restorana, dok je Luka, Goranov otac, s vremena na vreme posećivao restoran u Otavi. I u Otavi je Goran želeo da ima policijski nadzor, iako je područje u Otavi bilo bliže zgradama savezne vlade i mnogo bolje zaštićeno.

Sedeći sa Ines i igrajući se sa Stefanom i Danijelom, Goran je pitao Ines: „Da li bi ti smetalo da prestaneš da radiš u svojoj školi i da se više družiš sa decom? Zar nisi razmišljala o tome, zašto”? „Sada imamo dovoljno prihoda od restorana i mislim da bi za decu bilo bolje da budu pod tvojom kontrolom nego u vrtiću. I sama si učitelj, pa ih možeš naučiti najboljem. Razmisli o tome"!

Za 2045. godinu Goranovi restorani su proglašeni najboljima u Kanadi i nagrađen je medaljom, što mu je dalo oduševljenu želju da bude još bolji. Ta informacija je objavljena na TV vestima u obe pokrajine. Ta nagrada dala je Goranu ideju da otvori još jedan restoran u Torontu. Znao je da neće moći efikasno da nadgleda sva tri restorana, a po toj obavezi će sve manje biti sa svojom decom. Tako da je o tome prvo razgovarao sa Ines, zatim sa njenim roditeljima i njegovim roditeljima. Zajednička konačna odluka bila je da se to podeli sa nekim drugim. Prihod će biti manji, ali i obaveze. Ubrzo se Goran sastao sa nekoliko poslovnih ljudi iz Toronta, koji su bili zainteresovani za to, i oni su našli rešenje. Odluka je bila da se podeli 50:50%. Ljudi iz Toronta su morali da finansiraju projekat i da odaberu lokaciju. Godinu dana kasnije otvoren je restoran GOR-INES u Torontu, koji se nalazio u Severnom Jorku, u ulici Jonge, severno od Šepard avenije. Taj je ubrzo postao još popularniji nego što je ranije postojao. Razlog je uglavnom bio veći grad i bogato područje.

Goran je kao dete govorio: „Kad porastem biću kuvar, ništa drugo nego kuvar, i to onaj čuveni”. Voleo je kuvanje i hranu, i znao je šta bi želeo da bude. Njegovi snovi su se ostvarili. Postao je poznat, obogatio se, oženio se veoma lepom devojkom i dobio dvoje lepe dece, bliznakinje. Šta se drugo može poželeti? Skromnim ljudima ne treba ništa bolje. Njegov drugi milion je zaradio duplo brže od prvog.

Dok je bio u Otavinom restoranu, Goran je popodne posetio roditelje i ćaskao sa njima. Govorio je o tome kako se ophodi prema svojim zaposlenima. „Kad god uđem u prostoriju u kojoj rade, uvek im kažem prvo Zdravo. Uvek se rukujem sa svima, i pitam kako su im porodice, i tako dalje. Oni to cene, a i ja cenim njih. Nikada nikome ne zabranjujem da jede u restoranu ili kuhinji. Hrane uvek ima dovoljno, i ostataka, tako da su uvereni u mene. Svi su bolje plaćeni od ostalih na sličnim pozicijama u gradu. Oni to znaju, pa čuvaju svoje pozicije. Kad god jednom zatreba slobodan dan, ostali su uvek spremni da zamene jedni druge. Ako ikada imam nešto da prigovorim ili predložim nekome, uvek to govorim licem u lice, ali kad god moram nekoga da nagradim, uradim to javno. Svi imaju odmor, a mi ga planiramo početkom godine”.

I Sandra i Luka su prihvatili ta pravila, rekavši Goranu da on to dobro radi i da je veoma važno da se zadrži međusobno, recipročno poverenje. Goranu je, s vremena na vreme, bila potrebna moralna podrška roditelja, jer je najveću podršku imao od mame kroz detinjstvo.

GOR-INES restorani su ubrzo postali veoma poznati u Kanadi, pa su čak i Amerikanci počeli da se interesuju za njih. Goran je dobio zvaničnu informaciju da bi neka američka kompanija želela da mu izađe u susret povodom mogućnosti otvaranja restorana u Njujorku. Odlagao je preporučene termine dok se ne konsultuje sa odgovornim ljudima. Njegovi odgovorni ljudi su, pre svega, bile njegove porodice, ali Amerikanci nisu morali da znaju ko su oni.

U konsultaciji sa Ines, Džuli, Adrijanom, Sandrom i Lukom, Goran ih je pitao: „Šta mislite o tome da im prodamo licence, prema kanadskom i međunarodnom pravu? Mislim da radije ne bih provodio previše vremena putujući bez prestanka, radije bih provodio više vremena sa svojom decom”.

Ines je prva prihvatila tu ideju. Rekla je: „Mislim da si u pravu. Čak su i ova tri restorana previše. Imamo dovoljno što se prihoda tiče. Prodaj i neka to urade drugi”! Podržala ju je Inesina mama, ali i Sandra. Tada su očevi Adrijan i Luka jednostavno dodali: „Ako vi tako kažete, prihvatamo i mi, pa neka bude kod advokata“.

Sledećeg dana Goran je to dogovorio preko advokatske kancelarije i telefonirao Amerikancima, određujući vreme za pregovore u Otavi. Sve su uradili advokati, a nakon nekoliko sastanaka potpisali su ugovor. Samo oko šest meseci restoran je otvoren u Njujorku, kada su Goran i njegova porodica pozvani da prisustvuju svečanosti. Linija restorana GOR-INES počela je da se širi kontinentom.

Nastaviće se

PODELITE OVAJ TEKST NA: