детаљ слике: КРК Арт дизајн

Четврти део можете прочитати ОВДЕ

ГОРАН - ГЛАВНИ КУВАР

Скоро годину дана касније, ресторан ГОР-ИНЕС у Руе Мансфиелд Монтреал, у близини Универзитета МкГилл, Итон Центр и Ворлд Траде Центр Монтреал, отворен је 22. маја 2041. године, на Инесин рођендан, у њену част. Имала је 26, а Горан 30 година. Били су у браку око годину и по дана. Истог дана био је рођендан Горанове маме Сандре. Позвани су сви рођаци, блиски пријатељи и званичници. Међу присутнима су били Горанов ментор професор др Бертранд и декан др Франсоа, шеф кухиње Омни Монт-Роиал хотела Мр. Кардин, сва тројица са супругама, док су са породичне стране Горанова тетка Лара са члановима породице Филип, Вања са својим породице и њен супруг Бобан. Присутни су били и Горанова сестра Наташа са Ненадом и њихов син Бојан. Било је ту и Горанових блиских пријатеља и неких Инесиних колега, професора из њене школе.

Први је говорио шеф кухиње Омни Монт-Роиал хотела, господин Ентони Кардин, који је рекао да је Горан био добар радник и феноменалан креатор различитих јела. „Имао сам неколико људи који су желели да уче о здравој исхрани, али нико није био као Горан. Мислим да је Горан једноставно рођен за ту професију”.

Затим је Горанов ментор професор др Пјер Бертран додао: „Многи људи који желе да буду кувари мисле да је кување јела једноставно и да то свако може. Али Горан схвата да је то наука, као и многе друге. Исказао је добро познавање хемије, нутритивних компоненти и њиховог значаја у здравој исхрани, као и санитарних услова и др. Горан је био наш најбољи студент на постдипломским студијама до сада и желим му успешну каријеру у послу”.

Горан се обојици захвалио и додао своје идеје: „Отварањем овог ресторана нудим апсолутно здраву храну, која треба да има следеће карактеристике: да буде биолошки исправна, лепог изгледа, најбољег мириса и најбољег укуса. Свака серија производа ће бити санитарно контролисана, а када се оброци заврше, ја ћу лично тестирати свако јело. Желим да изградим добру репутацију од самог почетка, од сада. Моја идеја је да постанем веома познат у земљи, а касније и у свету. Додао бих да се у овој земљи све намирнице које се узгајају без ђубрива називају „органским“. Сигуран сам да сви знате да је свака биљна храна органска, а не неорганска. Неорганска храна не постоји. Сада драги гости, данас нећемо да питамо шта би свако од вас желео да му се понуди. Добићете оно што смо припремили за вас, као наше изненађење, а после ћете рећи да ли вам се свиђа. Желим вам да уживате у нашој храни и да се добро проведете. Добар апетит"! Тада су му сви гости аплаудирали.

На сваком столу Горан је оставио српско пиће, ракије од шљиве, крушке, кајсије, дуње, дегустацију за све, а служена су јела. Након што су сви јели, изразили су задовољство укусом, а неки су обећали да ће обавестити пријатеље да дођу. Када су гости хтели да плате рачуне, Горан је рекао да су његови гости и да не жели новац. Др Бертранд је на то рекао: „Горане, сви знамо да је ово твој почетак и да те кошта, па желимо да ти помогнемо за твој добар почетак. Дакле, дозволите ми да препоручим да свако плати колико жели”. На ту препоруку други су пристали и почели да прикупљају новац. То је била добра идеја професора Бертранда и сви гости су почели да певају. Расположење је трајала до касно увече.

Када су били у Адријановом дому, Горан и Адријан су разговарали о Адријановом плану за његову будућност. Адријан је планирао да се ускоро пензионише. Горанов предлог му је био: „Зашто не сачекаш још годину дана, док отворимо још један ресторан у Отави? Након тога можете преузети контролу над тим рестораном. План ми је да отворим још један ресторан у Отави, а нешто касније и у Торонту”. Адријан је послушао и рекао Горану:

„Размислићу о томе и дати све од себе“. То свакако изгледа обећавајуће. Џули је ушла у собу, доносећи им кафу, и питала: „О чему је то толико важно да причате”? „Наши планови за будућност“! „Зар ми пре неки дан ниси рекао да планираш да се пензионишеш“? „Да, рекао сам ти, али Горан сада има своју нову идеју“. „Шта је то, ако могу да знам“? „Отворио би и ресторан у Отави“. „Па, шта теби то смета“? „Он мисли да ја могу да се побринем за то, док ће он водити овај у Монтреалу, или обрнуто. Горан такође препоручује да ти и ја, након што Инес заврши школску годину, узмемо одмор и отпутујемо на запад, да видимо нашу лепу земљу”.

Два месеца касније Инес је дошла из школе и почела да помаже Горану у ресторану. Адријан и Џули су купили карте за турнеју на запад. Позвали су Сандру и Луку и питали да ли желе да им се придруже. „То није лоша идеја“, одговорила је Сандра. „Питаћу Луку да ли жели, јавићемо ускоро. Два дана касније Сандра је потврдила Џули да желе да им се придруже и затражила тачне предлоге где и када да иду. Након што је све договорено, Сандра и Лука дошли су у Монтреал дан пре одласка. Горан и Инес су их замолили само да буду спремни да им кажу како им се допада и пожелели им срећан пут.

Током турнеје група туриста је одлетела у Калгари, а затим је прво посетила Банф, а након тога и Луиз Лејк, где су провели неколико дана у Националном парку Џаспер. Туристички водич је обавестио посетиоце:

Елементи који канадске Стеновите планине чине дестинацијом из снова током целе године налазе се овде у Националном парку Банф, прелепом 90 минута вожње западно од Калгарија. Основан је 1883. године, постао је први канадски национални парк 1885. Данас је део УНЕСКО-ве Светске баштине.

Национални парк Банф и Стеновите планине леже у срцу најлепшег пејзажа Канаде. Тиркизно зелена језера, врхови прекривени снегом и глечери су лако доступни у овом задивљујућем парку. Драгуљ парка је Леик Луис, где зелена вода одражава околне планине и посетиоци могу лако да шетају око обала. Мореин језеро и паркваи који води од Лаке Лоуисеа до Јаспера је незаборавна вожња и још једна коју морате видети у Банфу. На јужном крају парка налази се љупки мали град Банф, који пружа све врсте смештаја, куповине и ресторана.

Смештен у срцу парка, градић Банф лети има 1.600 км стаза на којима се могу посматрати јелени, лосови, лосови и медведи. Окружен високим планинским врховима, величанственим Викторијиним глечером и блиставим смарагдним језером Луиз, култни хотел Фаирмонт Катеау Лаке Лоуисе налази се у Националном парку Банф у Алберти, који је на листи светске баштине Унеска, и призната је туристичка дестинација.

Језеро Луиз је канадски „Дијамант у дивљини“. Језеро Морајн је језеро које се храни глацијалом у Националном парку Банф, 14 километара од језера Лејк Луиз. Национални парк Џаспер је највећи национални парк у канадским стеновитим планинама, простире се на 10.878 км2 . Налази се у провинцији Алберта, северно од националног парка Банф и западно од града Едмонтона. Парк обухвата глечере леденог поља Колумбија, топле изворе, језера, водопаде и планине. Дивљи свет у парку укључује лосове, карибуе , лосови, јелени мазге, белорепи јелени, планинске козе, велике овце, гризли, црни медведи, којоти, даброви, Становници Стеновитих планина су и, сиви мармоти, сиви вукови, планински лавови и вукодлаке.

Овај парк је 1984. године проглашен УНЕСКО-вом светском баштином, заједно са другим националним и покрајинским парковима који чине канадске паркове стеновитих планина, због планинских предела који садрже планинске врхове, глечере, језера, водопаде, кањоне и кречњачке пећине, као и фосили пронађени овде. Главни речни системи који потичу из парка укључују реке Атабаска и Смоки. Остале атракције су скијалиште и водопади Атабаска, жичара Јаспер Ски и бројне друге рекреативне активности на отвореном. Топли извори Миетте су створени са изузетно топлим извором од 54ºС. Величина парка Јаспер: 2.774.500 хектара. Највећи национални парк у канадским стеновитим планинама, Јаспер је дивљи у сваком смислу те речи. Такође је дом за неке од најздравијих популација гризлија, лоса и лосова у Северној Америци, заједно са хиљадама врста биљака и инсеката.

Џаспер је део светске баштине УНЕСКО-ових канадских паркова Стеновитих планина, једног од 15 места светске баштине у Канади.

Национални парк Јаспер је дом за најмање 82 врсте птица певачица. Птице се могу чути како певају у шумама, пружајући музичку позадину за природне лепоте овог подручја. У тако великом и спектакуларном подручју има Јасперових скоро 1000 км планинарских стаза и 300 км бициклистичких стаза за вишеструку употребу. Као посетилац, морате да видите знаменитости парка: планину Едит Кавел, водопаде Атабаска, кањон Малиња, језеро Малиње, глечер Атабаска, жичаруј Јаспер Ски, стазу скулптура, пирамида и језера Патриша.

Турнеја у којој су учествовале породице Бонвил и Филиповић наставила је посету Викторији, главном граду Британске Колумбије, цветној башти Канаде. Две маме су биле фасциниране цвећем у Викторији и говориле:

„Дошавши до краја канадског запада, до града Лонг Бича, посетили смо град Викторију, административни центар Британске Колумбије, који се налази у јужном делу острва Ванкувер. Са задовољством смо боравили у Кинеској четврти, која је друга по величини на америчком континенту, одмах после Сан Франциска. Викторија се сматра „Градом вртова“, јер је са свих страна богата цвећем и зеленилом. Веома је популарна као туристичка дестинација. Е, зато смо, и нас четворо организовали наше путовање, које нам је дало прилику да уживамо, учимо о Канади и нашој земљи, која нам заиста сигурно остаје у сећању. Уживали смо у изузетној природној лепоти тако дивне земље”.

Ово је одлично место за шетњу, опуштање, куповину, ручавање и гледање уличних извођача у позадини луке. Средиште ове области је историјски хотел Емпресс, једна од најлепших зграда у граду. Током година, Краљица је дочекивала краљеве и краљице и данас је један од најважнијих догађаја за многе посетиоце који долазе у Викторију.

Викторија је главни град провинције Британске Колумбије у Канади и капија ка пацифичком олеану. Са најблажом климом у Канади, Викторија је позната по својим баштама и чист је и шармантан град. Викторија има многе подсетнике на своје завичајно наслеђе и погледе на тотемске стубове.

Отприлике 1.500 висећих корпи краси стубове за лампе широм града Викторије сваког лета. Уметничка галерија Велике Викторије има другу најбољу и најсвеобухватнију колекцију азијске уметности у Канади. Основан 1886. године, Краљевски музеј БК је једна од најистакнутијих културних институција на свету. Викторија је проглашена за један од 15 најпријатељских градова на свету и за најромантичнији град број 1 у Канади. Највиши самостојећи тотем на свету налази се у Викториа Беакон Хилл Парку. Путовање је трајало десет дана и било је дивно. Сви учесници су били веома задовољни.

Посао у Горановом ресторану почео је добро. Само после два месеца то је било на позитивној страни. Име је постало познато врло брзо, а имућни људи су долазили све више. Конобарима су остављали добре напојнице, па се то прочуло и у граду. Горан је имао прилику да запосли поуздане људе, који су и изузетно добро обављали своје послове. Готово редовне муштерије били су његови универзитетски професори и пословни људи. Горанова правила, да има апсолутно органску храну, здравих карактеристика и етикета о гарантованим калоријским вредностима, као и витаминско-минералном саставу, држала су се све време. Једном постигнута репутација мора се задржати 100%. Увече када су долазили гости, Горан је лично чекао на вратима да поздрави све. То је такође била захвалност са њихове стране. Инес није хтела да се меша у Горанов посао, осим ако је он замоли. Била му је морална подршка. Обоје су били срећни што им посао обећава сигурну будућност. Уживали су у својој љубави.

Годину и по након што је Горан започео свој посао или отприлике две године након што су се венчали, Инес је затруднела, очекујући бебу у лето 2044. Када је у породицу стигла вест, сви су били срећни и желели су да то прославе. Горан је рекао:

„Нема прославе пре него што се беба роди, молим вас. И нама, Инес и мени, драго је што имамо децу, а ваљда се и ви обе маме радујете што ћете бити баке. Планирамо да имамо најмање двоје деце, а могуће и више”.

Инес и Горан прошетали су увече, поред реке Прерије, са Горановом десном руком преко рамена. Ишли су полако, причајући о плановима за блиску будућност, када дођу деца. Инес је ућуткана, када је Горан рекао: „Знаш, од када смо почели да радимо са рестораном, нисмо имали одмор, иако сваке године ти имаш летовање. Желео бих да препоручим да одемо негде бар на недељу дана. Размишљао сам о неколико алтернатива, као што су поморске канадске провинције, Алгонкуин Парк и/или Јелоунаифу. Шта би ти више вола, драга”?

„Искрено говорећи, нисам ни о једном размишљао, тако да бих прихватила свако место које ти изабереш. Могу само да додам да можемо да идемо сада, пре него што беба дође. После тога нећемо моћи да идемо бар годину дана или више”.

Горан је изнео и другу тему за разговор, куповину куће. Проговорио је док је ходао и држао Инесино раме у руци: „И ти Инес знаш да је мој посао прилично добро почео. Трошкове отплаћујемо на време, запослени су плаћени на време, имамо довољно и могу да узмем још један кредит за кућу. Ако се слажеш, волео бих да размислите у ком делу града би ти желела да живиш, јер познајеш Монтреал боље од мене. Такође, размислите и о величини куће. Имај на уму да ћемо имати децу.

„Да размислим мало, али свакако ћемо заједно одлучити“, одговорила је Инес. Инес је била много боље информисана о деловима Монтреала, пре свега о безбедности, школама и свим другим аспектима важним за живот. Такође је консултовала своје родитеље, јер су они цео живот живели у Монтреалу.

Било је недељно јутро, средина септембра, топло и сунчано. Инес је замолила Горана да се провозају кроз разне делове града, и прошета кроз неке од оних где се од ње очекивало да нађе боље место. Шетајући су видели које су куће на продаји. Узели су адресе и контакте неколицине за које су обоје сматрали да би биле задовољавајуће шансе. У понедељак, следеће недеље, Горан је почео да зове тражећи цене и друге информације, као што су величина куће, колико је стара и да ли има недостатака, и друго . Договорио је да види две куће, по њиховом избору, за наредну недељу.

Недељу дана касније, поново у недељу поподне, сви: Инес и Горан, Џули и Адријан, отишли су заједно да виде куће, по договору. Одабрали су једну која је била недалеко од малог језера, крај погодан за шетње и релативно близу школе. Брокер им је потврдио да је подручје веома безбедно, неће се покајати. Горан је рекао брокеру: „Морам да проверим у својој банци и даћу вам понуду до краја недеље“. Руковали су се и разишли.

Две недеље након давања понуде купили су кућу, која је имала четири спаваће собе, плус канцеларију и огроман подрум, погодан за прилагођавање било чега. Подрум није завршен, јер кућа није стара. Дакле, била је то добра прилика за мушко особље да покажу шта су у стању да направе. За даме су биле шансе да изаберу завесе, тепихе и све друге ствари за декорацију.

Недељу дана касније Сандра и Лука су дошли да виде кућу и разговарали о томе шта ће бити спремни да ураде када за то дође време.

Горан је родитељима и Инес рекао да је ангажовао локалну полицију да надгледа његов ресторан, углавном ноћу када је затворен. Разлог за његову одлуку била је провала у радњу у његовом насељу. Сваки пут када полицајац прође, Горан ће га позвати унутра и понудити нешто за јело. Знао је да полицајци не смеју ништа да пију док су на дужности, осим сока или воде, па им је обично нудио ужину.

Пошто је посао у ресторану ишао добро, а Горан заузет, није имао времена за одмор, па је ова сезона била без путовања. Инес се није жалила на то. Она је особа која је задовољна свиме, колико је то редовно. Када је причала о томе, рекла је: „Не брини Горане. Уопште се не љутим. Важно је да се разумемо и да помажемо једни другима”.

Како је време одмицало, Инесин стомак је приметно растао и осећала се срећном. И Горан ју је гледао и добро пазио да она не подигне нешто тешко. Ноћу, у кревету, сваки пут би мазио њен стомак, а затим је пољубио пре спавања. Инесина мама Џули је повремено спомињала да је Горан веома нежан према Инес, и то јој се допало. Три месеца пре порођаја, на редовном прегледу, доктор је Инес рекао да ће добити близанце. Када је изашла из лекарске кабине, Горана је обрадовала вешћу да ће добити близанце, дечака и девојчицу. Горан је био најсрећнији икада, пољубио је небројено пута. Чак није имао времена да оде кући пре него што је назвао обе маме о њиховим вестима. Обе породице су почеле да славе. Убрзо након тога Сандра и Џули су разговарале шта да купе придошлицама.

Као њен термин, порођај се догодио 27. јуна 2044. у суботу, само један дан након што је Инесина школска година завршила. Горан је присуствовао Инесиним порођајима и био је срећан што је први видео њихове бебе. Када су бебе окупане и обучене и остављене у инкубатору, Горан је загрлио Инес, пољубио је и честитао јој што им је донела два нова живота. Дуго су остали загрљени, док је Инес радосно плакала. Љубећи је Горан је пио њене сузе са лица. Након неког времена Горан је морао да је напусти, дајући јој прилику да спава. Дан касније обе мајке су дошле у посету, сада су обе биле и баке. Свим посетиоцима је било дозвољено да остану кратко, само да виде бебе, док су дојене. Горан је инсистирао да оставе Инес, само да може да спава док бебе спавају.

Када је Инес стигла кући, цела породица је почела да размишља о именима бебе. Инес и Горан су већ размишљали о томе, а родитељима су рекли: Мислимо да имена морају бити интернационална, лака за изговор, уобичајена у француском и српском језику. Дакле, већ смо направили ужи избор, а то су: За дечака Стефан или Филип и за девојчицу Данијела или Натали. Пошто у Канади већина људи има два имена, можемо задржати оба имена за свако. Родитељи су прихватили њихово објашњење и сви су се сложили.

Три месеца касније бебе су крштене у истој цркви у којој су и њих двоје венчани. Два свештеника, један француски католички, а други православни српски, служили су службу у присуству свих рођака. Било је веома свечано.

По доласку из болнице са бебама, Инес и Горан живели су у новокупљеној кући. Инесина мама Џули била је све време са њима, помажући Инес са бебама. Џули је радила скоро све осим дојења беба. Спремала је храну за Инес, Горана и себе, усисавала кућу, ишла у куповину и све што је било потребно. Увек је била опрезна, тако да су имали њену пуну пажњу. Повремено би Горан у то време био у његовом ресторану на ручку, па би тамо и јео. Приходи од угоститељства су били довољни, што је Горану дало утисак да би могао да отвори и други ресторан. Када је разговарао са својим тастом Адријаном, закључили су да би најбоље место за нови ресторан била Отава. О својој идеји су обавестили Горанове родитеље, што су они са задовољством прихватили.

Горан је пре сваке активности наручио студију изводљивости од једне високостручне организације, која му је дала генералну локацију на којој ће се највише користити и колико се може очекивати исплативо. За око шест месеци пројекат је урађен и почели су грађевински радови. Годину дана од идеје до реализације отворен је нови ресторан. Адријан је био главни организатор свих активности када је ресторан почео. Имао је искуства са врстом особља, храном и њеном припремом, и тако даље.

У међувремену, Горан је био веома заузет у Монтреалу, бринући се и о породици. Бебе су расле здраве, Инес је имала отсуство са посла од породилишта пуну годину дана, а одлучили су да узму и „Одсуство“, још једну годину због њеног одсуства са посла у школи, само да би били са бебама. Стефан и Данијела су били срећна деца, почели су да ходају после свог првог рођендана, који се славио на породичном нивоу. За њихов први рођендан, међу осталима, била су и Вањина и Николина деца Свемир и Венера, рођени у свемиру, исте године. Било је изузетно лепо гледати четворо деце, двоје близанаца, како се играју заједно. Породице су биле срећне са њима.

Горан је зарадио свој први милион и одлучио да врати позајмљени новац обојици родитеља. Иако нису инсистирали, Горан је рекао: „Дали сте ми свој новац када ми је то било потребно. До сада имам успеха у послу и никад не знаш када би коме могао затребати. Могу то да урадим сада” и исписао је чекове за оба родитеља.

Други ресторан у Отави, који се налази у области Отаве Маркет, убрзо је постао познат, јер је његово име већ било познато из Монтреала. Горан је имао стручан кадар, са пуним поверењем, тако да је посао добро почео. И Горан и његов таст Адријан су надгледали оба ресторана, док је Лука, Горанов отац, с времена на време посећивао ресторан у Отави. И у Отави је Горан желео да има полицијски надзор, иако је подручје у Отави било ближе зградама савезне владе и много боље заштићено.

Седећи са Инес и играјући се са Стефаном и Данијелом, Горан је питао Инес: „Да ли би ти сметало да престанеш да радиш у својој школи и да се више дружиш са децом? Зар ниси размишљала о томе, зашто”? „Сада имамо довољно прихода од ресторана и мислим да би за децу било боље да буду под твојом контролом него у вртићу. И сама си учитељ, па их можеш научити најбољем. Размисли о томе"!

За 2045. годину Горанови ресторани су проглашени најбољима у Канади и награђен је медаљом, што му је дало одушевљену жељу да буде још бољи. Та информација је објављена на ТВ вестима у обе покрајине. Та награда дала је Горану идеју да отвори још један ресторан у Торонту. Знао је да неће моћи ефикасно да надгледа сва три ресторана, а по тој обавези ће све мање бити са својом децом. Тако да је о томе прво разговарао са Инес, затим са њеним родитељима и његовим родитељима. Заједничка коначна одлука била је да се то подели са неким другим. Приход ће бити мањи, али и обавезе. Убрзо се Горан састао са неколико пословних људи из Торонта, који су били заинтересовани за то, и они су нашли решење. Одлука је била да се подели 50:50%. Људи из Торонта су морали да финансирају пројекат и да одаберу локацију. Годину дана касније отворен је ресторан ГОР-ИНЕС у Торонту, који се налазио у Северном Јорку, у улици Јонге, северно од Шепард авеније. Тај је убрзо постао још популарнији него што је раније постојао. Разлог је углавном био већи град и богато подручје.

Горан је као дете говорио: „Кад порастем бићу кувар, ништа друго него кувар, и то онај чувени”. Волео је кување и храну, и знао је шта би желео да буде. Његови снови су се остварили. Постао је познат, обогатио се, оженио се веома лепом девојком и добио двоје лепе деце, близнакиње. Шта се друго може пожелети? Скромним људима не треба ништа боље. Његов други милион је зарадио дупло брже од првог.

Док је био у Отавином ресторану, Горан је поподне посетио родитеље и ћаскао са њима. Говорио је о томе како се опходи према својим запосленима. „Кад год уђем у просторију у којој раде, увек им кажем прво Здраво. Увек се рукујем са свима, и питам како су им породице, и тако даље. Они то цене, а и ја ценим њих. Никада никоме не забрањујем да једе у ресторану или кухињи. Хране увек има довољно, и остатака, тако да су уверени у мене. Сви су боље плаћени од осталих на сличним позицијама у граду. Они то знају, па чувају своје позиције. Кад год једном затреба слободан дан, остали су увек спремни да замене једни друге. Ако икада имам нешто да приговорим или предложим некоме, увек то говорим лицем у лице, али кад год морам некога да наградим, урадим то јавно. Сви имају одмор, а ми га планирамо почетком године”.

И Сандра и Лука су прихватили та правила, рекавши Горану да он то добро ради и да је веома важно да се задржи међусобно, реципрочно поверење. Горану је, с времена на време, била потребна морална подршка родитеља, јер је највећу подршку имао од маме кроз детињство.

ГОР-ИНЕС ресторани су убрзо постали веома познати у Канади, па су чак и Американци почели да се интересују за њих. Горан је добио званичну информацију да би нека америчка компанија желела да му изађе у сусрет поводом могућности отварања ресторана у Њујорку. Одлагао је препоручене термине док се не консултује са одговорним људима. Његови одговорни људи су, пре свега, биле његове породице, али Американци нису морали да знају ко су они.

У консултацији са Инес, Џули, Адријаном, Сандром и Луком, Горан их је питао: „Шта мислите о томе да им продамо лиценце, према канадском и међународном праву? Мислим да радије не бих проводио превише времена путујући без престанка, радије бих проводио више времена са својом децом”.

Инес је прва прихватила ту идеју. Рекла је: „Мислим да си у праву. Чак су и ова три ресторана превише. Имамо довољно што се прихода тиче. Продај и нека то ураде други”! Подржала ју је Инесина мама, али и Сандра. Тада су очеви Адријан и Лука једноставно додали: „Ако ви тако кажете, прихватамо и ми, па нека буде код адвоката“.

Следећег дана Горан је то договорио преко адвокатске канцеларије и телефонирао Американцима, одређујући време за преговоре у Отави. Све су урадили адвокати, а након неколико састанака потписали су уговор. Само око шест месеци ресторан је отворен у Њујорку, када су Горан и његова породица позвани да присуствују свечаности. Линија ресторана ГОР-ИНЕС почела је да се шири континентом.

Наставиће се

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: