detalj slike: KRK Art dizajn

AHIMSA – ETIČKO NAČELO NENASILjA KAO VODILjA NA PUTU LIČNOG I KOLEKTIVNOG NAPRETKA

SAŽETAK: Središnja tema rada je analiza nenasilja, odnosno ahimse. Izlaganje započinje terminološkim pozicioniranjem ovog etičkog načela da bi se, uz osvrt na značaj (ne)povređivanja ljudskih i ne-ljudskih životinja, stiglo do uzroka aktuelne krize s kojom se čovečanstvo suočava: ekološke, ekonomske, zdravstvene i duhovne. Namera teksta je da pokaže vezu između nenasilja kao načina ishrane i njegovih praktičnih dobrobiti – različitih aspekata onoga što nazivamo mir, te da ukaže na moralnu obavezu usvajanja veganstva u cilju personalnog, kolektivnog i globalnog napretka.

KLjUČNE REČI: ahimsa, nenasilje, etika, veganstvo, napredak

„Najveća snaga kojom raspolaže čovečanstvo je nenasilje. Ono je jače i od najmoćnijeg razornog oružja što ga je stvorio ljudski um.“ – Mahatma Gandi

Mir u svetu će zavladati tek kada u potpunosti bude prihvaćena etika nenasilja. Ne samo u teoriji, već pre svega u praksi. Nenasilje (sanskrit. ahimsa – nepovređivanje) je najdublje i najiskonskije ospoljenje ljubavi, te tako predstavlja samu esenciju života. Zapravo ga omogućava. To je stanje uma koje, umesto prividnih raznolikosti, prepoznaje jedinstvo, odnosno zakon prirode.

Nenasilje ne znači isključivo nenanošenje fizičke boli, niti se odnosi samo na ljude, već na sva osećajna živa bića i na sve aktivnosti. Ono se očituje na ravni osećanja, misli i reči, pa tek onda dela. To znači nepovređivanje nikoga ni putem emocija, ni mislima ni rečima ni delima. Kada je usvojeno kao moralni zahtev, ospoljava se u celokupnom sistemu vrednosti jedne osobe ili socijalne skupine. Zato je neodvojivo od etike i nedeljivo na posebne oblasti delanja. Iz istog razloga, tek oni koji su prihvatili etiku nenasilja i razvili je u svim oblastima mišljenja i prakse, dostupne su krajnje istine i jedinstveni  uvidi.

Nesvestan svojih unutrašljih potencijala i tog jedinstva stvarnosti, čovek zaboravlja svoju istinsku prirodu udaljavajući se od nje (dakle od sebe samog, jer je on sam priroda), pa se oslanja isključivo na puku spoljašnjost, te tako postaje odvojen od svoje biti, sebičan, pohlepan i nemoralan. Kako gubi svoju unutrašnju suštinu, tako se sve više zadovoljava niskim pobudama i prolaznim, površnim datostima, uvek tražeći još više onog spoljašnjeg, kako bi nadomestio nedostatak tog unutrašnjeg. Nepoznajući (ili izgubivši) sebe, gubi i istinske vrednosti, pa sukobi i nasilje postaju deo njegove svakonevice – od emocionalne i mislene, preko verbalne, pa sve do delatne.Stoga bi se moglo reći da ratovi nastaju u umovima ljudi; počinju manjkom osećanja, šire se izgovorenim uvredama, a na kraju prelaze u nasilne akcije. 

Kao i ljubav, nenasilje nije ništa drugo do jedinstvo, mir i spokoj. Ono je stanje duha, odnosno određen stepen njegovog razvoja. Na mentalno-emocionalnom nivou, nenasilje znači ljubav prema svima, milosrđe, saosećanje i jedinstvo; na nivou govora, ono znači nevređanje nikoga i ničega; dok na nivou delovanja nenasilje znači nepovređivanje i pomoć svim živim osećajnim bićima, kako ljudskim, tako i ne-ljudskim. Njegova suprotnost, nasilje, je nespojivo s prirodnom harmonijom; ono predstavlja zakon smrti i dualnosti, dok nenasilje čini zakon života. Nasilje izaziva novo nasilje, pa se zato najdublji koreni nasilja mogu iskoreniti jedino nenasiljem. Ako se žalimo na druge koji su nasilni, a i sami smo takvi, ili smo deo nečega što uključuje nasilje, ne možemo očekivati mir, saradnju i dobrobit. Samo ako se i sami zalažemo za nenasilje, možemo očekivati da će takva biti i stvarnost oko nas.  

Odricanje od nasilja jejedina, i to negativna, „dogma“ jedne od najstarijih religija sveta, indijskog đainizma, koja glasi „Nenasilje je najviše načelo“ (Ahimsa Paramo Dharma). Osim u đainizamu, koji se zasniva na principima samokontrole i nenasilja, i koji naglašava jednakost između svih oblika života, ovo načelo je veoma važno i u hinduizmu i u budizmu, a zahvaljujući delovanju Mahatme Gandija, koji je pokušao da ga obnovi u 20. veku, načelo ahimse je postalo poznato širom sveta. Zanimljivo je to da je na Gandijevo poimanje nenasilja, pored indijskih klasičnih spisa, uticalo i hrišćanstvo, a posebno radovi Lava Tolstoja i Isusova beseda na gori. Njegovo značenje ahimse je dopunjeno i prišoreno i ne odnosi se samo na akciju već i na reakciju te je, po njemu, oblik otpora zlu ne samo nedelovanje u skladu sa zlom već i prihvatanje povreda. Nenasilje je, naglašava on, manifestacija istine, a nenasilni otpor ugnjetavanju je „čvrsto držanje za istinu“. Stoga ne čudi što su brojni uvaženi duhovnici i mudraci u istoriji čovečanstva, a ne samo asketi i jogini, zagovarali upravo etiku nenasilja. U jogčkoj tradiciji ovo načelo čini prvi od pet principa moralnog uzdržavanja (yama).

Nažalost, gotovo svi savremeni ekonomsko-socijalni sistemi, čiji smo pripadnici i koje na ovaj ili onaj način podržavamo, počivaju na nasilju svake vrste i to daleko više od bilo koje starinske zajednice. Od industija hrane, preko industije kože i krzna, vune i svile, farmaceutske industrije, pa sve do industija zabave i takozvanog sporta – lova i ribolova, u kojima se životinje svirepo muče i usmrćuju, a njihovi delovi iskorišćavanju za ljudski profit. Tako je bio-etičko načelo, koje određuje odnos današnjeg čoveka i životinja, zapravo dominantna antropocentrična vizija, po kojoj su životinje ovde samo zbog naših, često umišljenih potreba.

Zanimljivo je da većina ljudi sebe definišu kao ljubitelje životinja i da dele svoj životni prostor sa životinjama koje visoko cene, dajući im ličnost i prihvatajući ih kao članove svojih porodica, a u isto vreme im ne smeta činjenica da iskorišćavaju i konzumiraju druga slična živa bića i njihove mladunce (podsetimo, kada se jede meso, mahom su to bebe svinja, krava, kokošaka, ovaca itd.). Mnogi prave veliku razliku između tzv. kućnih ljubimaca i drugih vrsta (takozvanih jer one nisu to po rođenju, već po tome što im je čovek namenio takvu ulogu nakon pripitomljavanja i zarobljavanja), a životinje vrednuju samo po tome koliko su korisne – neke su mazne pa su pogodne da budu kućni ljubimci, neke su odane pa su dobri čuvari, a neke snažne pa zamenjuju čovekov rad.

Životinje osete bol i tugu, pate fizički, emocionalno i duhovno, žele ljubav, pažnju i slobodu, baš kao i ljudi, a takođe ublažavanje osećaja gladi, hladnoće, straha, samoće... To je osnovni razlog zbog kojeg treba da poštujemo sva živa i osećajna bića i uvažimo njihove potrebe, pa čak i ona koja nam nisu privlačna i zanimljiva. Poštovanjem prava drugih direktno ukidamo nasilje, a razlog više ka takvom delanju je taj što u prirodi postoji savršen sklad i što svako biće ima svoju ulogu i svoje mesto. Ukoliko se ta harmonija naruši, dolazi do nesklada koji uzrokuje posledice opasne po ljude i okolinu od koje zavisimo. Glavni razlog takvog disbalansa su masovne industrije, a vodeća među njima je mesna industrija, trenutno glavni uzročnik globalnog zagrevanja. Životinje koje se uzgajaju za hranu ne samo da pate i trpe neverovatnu bol, provodeći čitave svoje živote u kavezima, bez mogućnosti da bilo šta rade slobodno, nego im se u hranu, koja često nije svojstvena njihovoj vrsti, stavljaju antibiotici, što se direktno odražava na pogoršanje njihovog zdravlja, a posredno i zdravlja ljudi. Poslednja naučna istraživanja pokazuju da će, ukoliko nastavimo ovim putem, doći do nezapamćene katastrofe. Opstanak planete Zemlje već sada je u velikoj krizi, zdravlje čoveka nestabilnije nego ikada pre, a nemiri, pobune, ratovi i ubistva sve brojniji.

U današnje vreme se oko 80 odsto proizvedenih žitarica koristi za ishranu životinja. Sečom šuma radi stvaranja pašnjaka uništavaju se brojne biljne i životinjske vrste, proteruje se lokalno stanovništvo i podstiče promena klimatskog sistema – što je jedna od najozbiljnih pretnji ljudskoj vrsti i planeti Zemlji.Ako se to ne zaustavi, doći će do podizanja nivoa mora i okeana, povećanja broja uragana i tropskih oluja, a potom do velikih poplava. Svedoci smo nedavnih polava na Balkanu i mnogi stručnjaci su za faktor rizika neveli upravo ove činioce. Glad u svetu i ratovi, kao i drugi sukobi, direktna su posledica ove disharmonije koja se lako može prevazići, jer se prelaskom na bezmesnu ishranu dolazi do racionalnijeg trošenja prirodnih resursa, ekološki održive ekonomije i ravnopravnije raspodele hrane.

Pogledamo li samo način ishrane današnjeg čoveka, uvidećemo do koje mere je on neprirodan, destruirajući i nasilan. Prosečna današnja osoba koja živi u Americi, Kandi ili Australiji pojede više od 100 kilograma mesa godišnje, dok je potrošnja mesa po stanovniku u Zapadnoj Evropi tek nešto manja. Da bi se zadovoljila ljudska potražnja za mesom, svake godine se ubije više od 65 milijardi kopnenih životinja - goveda, teladi, ovaca, svinja, kokoški, patki i ćurki. Kada bi taj broj uključivao morske životinje, bio bi daleko veći. Sa druge strane, samo jedna osoba koja pređe na biljnu ishranu ne samo što spasi oko 200 životinja godišnje, već se i oslobađa rizika od dobijanja mnogih, posebno modernih bolesti kao što su moždani udar, rak, srčana oboljenja itd. Uz to, takvim izborom se uštede velike količine dragocene vode, smanjuju se zagađenje i agresija, pa svaki novi biljojed doprinosi održivosti planete i miru u svetu. Dakle, svako od nas je odgovoran kako za svoj život tako i za opstanak svih ostalih; naš izbor ima duboke posledice na sve što se dešava. Na taj način veganstvo, odnosno ophođenje koje ne uključuje bilo kakvo iskorišćavaje životinja, doprinosi ne samo našem ličnom, nego i kolektivnomzdravlju i boljitku. S te strane, kao individue imamo ne samo izbor već i obavezu da budemo vegani.

Biljna ishrana je ne samo ključni činilac planetarnog zdravlja, već i duhovnog razvoja. Ishrana koja uključuje nasilje ne uzrokuje samo fizička oboljenja, već muti razum i uznemirava duh. Kada čovek zbog jela ili bilo koje druge sebične pobude ubija životinju, on zanemaruje svoju sopstvnu žudnju za pravdom. Jer sva osećajna živa bića su ovde s jednakim razlogom kao i mi, i stoga imaju jednako pravo na život. Sva su ona, bilo ljudska ili ne-ljudska, subjekti života, naša braća i sestre. Životinja, poput čoveka, oseća zadovoljstvo i sreću, ali i bol i patnju, i plaši se smrti kao što je se i čovek plaši. Štaviše, životinje imaju istančanija čula pa instinktivno osete  kada će umreti. Pre nego što ih odvedu u klanicu one su uznemirene i uplašene, a telo im luči hormone koji ih nagone na bekstvo i odbranu, budi im se nagon za preživljavanjem, kao i ljudima u takvim graničnim situacijama. Te supstance se još jače luče u trenutku smrti, i ostaju u telu životinja i nakon što se život u njima ugasi. Jedući meso, unosi se taj samrtni strah, što doprinosi kako nemiru duha tako i pojačavanju agresije, na fizičkom kao i na mentalnom nivou, te se onemogućava fizički, intelektualni i duhovni rast i razvoj. Stoga je poptuno opravdana Tolstojeva misao: „Dokle god postoje klanice, postojaće i ratovi“.

Polazeći od jedinstva svesti, samosvesniji i duhovno napredniji pojedinci iz tog razloga ne samo što ne ubijaju i ne hrane se drugim osećajnimbićima, već ni ne učestvuju u njihovoj patnji na bilo koji način. Tako se etika nenasilja može svesti pod veganstvo. Kada jedemo biljke, od zemlje uzimamo hranu koja je spremna za nas i koja se sa nama ne bori. Upravo zato takve persone, one koje su istančanije u prepoznavanju suptilnih energija i saznavanju jedinstva svesti i sveta, ne samo da paze na to šta konzumiraju, već i na to odakle te namirnice dolaze, odnosno kojeg su sastava i porekla. Jer sve prerađene namirnice, prskane hemikalijama, modifikovane, nezakonito stečene, odgajane od nemoralnih i nemirnih osoba ili izrađene u nehigijenskim i neetičkim uslovima, uzrokuju negativne vibracije i unutrašnje smetnje onome ko ih upotrebljava. Zato bi trebalo da konzumiramo kvalitetnu i prirodnu, neinvazivnuhranu, i to s ljubavlju i pozitivnim mislima, proizvedenu u uslovima koji ne uključuju iskorišćavanje drugih živih i osećajnih bića. Takođe, treba neprestano da osvešćujemo ono što činimo i što se oko nas i u nama samima dešava kako bismo to nešto mogli da korigujemo, a potom da obrazujemo, i sebe i druge. Nakon buđenja istinskih vrednosti, oblikovanje valjanog karaktera putem etičke vrline nenasilja važan je cilj edukacije, ali i način promene društvenog sistema. Jer taj sistem nije statična forma, jača od bilo kojeg pojedinca; sistem smo mi sami, skup pojedinaca koji ga grade i menjaju.

Zahvaljujući slobodnoj volji, možemo da izaberemo način razmišljanja i delovanja. Upravo zbog toga je ljudska dužnost da štiti i pomaže, kako pripadnike svoje, tako i pripadnike drugih vrsta, bilo kog nacionalnog, verskog, seksualnog i drugog opredeljenja, a ne da eksploatiše, iskorišćava, muči i uništava. Ukoliko ne želimo da budemo rasisti, seksisti i šovinisti, ne smemo biti ni vrsisti, odnosno specisti (engl. speciesism– diskriminacija na osnovu vrste, odnosno propust da se, s obzirom na pripadnost vrsti, bilo kojem svesnom biću prida jednako poštovanje). Pored svih diskriminišućih interakcija kojima smo izloženi i nasilja koje je sa njima u vezi, a koje je deo svakodnevnih obroka i brojnih konzumerističkih navikasavremenog čoveka, kada delujemo kao nacisti prema drugim ne-ljudskim narodima na ovoj planeti – mučimo ih, ubijamo, sakatimo, silujemo, otimamo im decu i koljemo – kako možemo očekivati mir i bilo kakav napredak? Da li bilo ko ozbiljno smatra da je sasvim u redu sprovoditi ova (zlo)dela nad drugim vrstama, samo ne nad ljudskim? Da li iko veruje da se energija u tim aktima neće prenositi na ljude? Da li možemo da očekujemo milost i dobrotu, ako nismo spremni da ih pružimo i proširimo na druge?

Zbog svega navedenog, mesna ishrana, ali ništa manje ni ona bazirana na mleku i mlečnim proizvodima, jer obe učestvuju u eksploataciji i povređivanju životinja, te oduzimanju njihove slobode, predstavlja najgori mogući odabir. To može da shvati svako ko o tome promišlja i ko je spreman da saoseća sa drugima. Današnji čovek meso i mleko konzumira više nego ikada pre, pa su i strahote koje nas pogađaju daleko veće. Stoga bi trebalo da shvatimo u kakvoj je jedinstvenoj ravnoteži život na ovoj planeti i da čovek, zbog svoje pohlepe, konformizma i nepoštovanja života samog, tu ravnotežu neprestano razara. Kako uopšte možemo ostvariti mir i sreću kada se toliko naše sabraće životinja iskorišćava i ubija, a mi u tome učestvujemo? Ukoliko nismo u stanju da se od nenasilja ogradimo, da saosećamo sa bolom i patnjom drugih i da usvojimo osnovna etička načela, bazirana na empatiji, ne čudi što trpimo ratove, bolesti, nemaštine, brojne katastrofe i najrazličitije oblike svakodnevnog okrutnog povređivanja, koje se ogleda kako u nasilju nad ljudskim tako i nad ne-ljudskim životinjama.

Saosećajan život bez okrutnosti je moguć proširenjem moralnih horizonata. Polazeći od osnovnih potreba i načina na koje ih zadovoljavamo, odnosno praveći izbor onoga čime se hranimo, pokazujemo šta podupiremo i koliko smo zaista humani, osvešćeni i produhovljeni. Pokušajmo da delujemo u skladu sa onim što podržavamo i poštujemo, pa budimo promena koju želimo da vidimo u svetu, kako je Gandi govorio. Jer emancipacija zahteva preispitivanje, menjanje ustaljenih stavova i prihvatanje principa nenasilja, odnosno nespecističko i neantopocentrično delovanje. Lični i kolektivni napredak ćemo postići tek kada usvojimo načelo ahimse i shvatimo istinsku vrednost svih živih i osećajnih bića, onu koja ne zavisi od iskoristivosti i ljudske percepcije, već od suštine života samog.

Literatura:

1. De Žarden, Džozef: Ekološka etika: uvod u ekološku filozofiju. Beograd: Službeni glasnik, 2006.

2. Mahešvarananda, Paramhans Svami: Sistem „Joga u svakodnevnom životu“. Wien: Ibera Verlag / EUP, 2008.

3. Rozen, Stiven: Hrana za duh: vegetarijanstvo i svetske religije. Beograd: Esotheria, 2008.

4. Singer, Peter: Oslobođenje životinja. Zagreb: Ibis grafika, 1998.

5. Veljačić, Čedomil: The Place of Ahimsa in the Buddha – Dhamma. Colombo: Memorial Lecture, 1984.

PODELITE OVAJ TEKST NA: