детаљ слике: КРК Арт дизајн

АХИМСА – ЕТИЧКО НАЧЕЛО НЕНАСИЉА КАО ВОДИЉА НА ПУТУ ЛИЧНОГ И КОЛЕКТИВНОГ НАПРЕТКА

САЖЕТАК: Средишња тема рада је анализа ненасиља, односно ахимсе. Излагање започиње терминолошким позиционирањем овог етичког начела да би се, уз осврт на значај (не)повређивања људских и не-људских животиња, стигло до узрока актуелне кризе с којом се човечанство суочава: еколошке, економске, здравствене и духовне. Намера текста је да покаже везу између ненасиља као начина исхране и његових практичних добробити – различитих аспеката онога што називамо мир, те да укаже на моралну обавезу усвајања веганства у циљу персоналног, колективног и глобалног напретка.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: ахимса, ненасиље, етика, веганство, напредак

„Највећа снага којом располаже човечанство је ненасиље. Оно је јаче и од најмоћнијег разорног оружја што га је створио људски ум.“ – Махатма Ганди

Мир у свету ће завладати тек када у потпуности буде прихваћена етика ненасиља. Не само у теорији, већ пре свега у пракси. Ненасиље (санскрит. ахимса – неповређивање) је најдубље и најисконскије оспољење љубави, те тако представља саму есенцију живота. Заправо га омогућава. То је стање ума које, уместо привидних разноликости, препознаје јединство, односно закон природе.

Ненасиље не значи искључиво ненаношење физичке боли, нити се односи само на људе, већ на сва осећајна жива бића и на све активности. Оно се очитује на равни осећања, мисли и речи, па тек онда дела. То значи неповређивање никога ни путем емоција, ни мислима ни речима ни делима. Када је усвојено као морални захтев, оспољава се у целокупном систему вредности једне особе или социјалне скупине. Зато је неодвојиво од етике и недељиво на посебне области делања. Из истог разлога, тек они који су прихватили етику ненасиља и развили је у свим областима мишљења и праксе, доступне су крајње истине и јединствени  увиди.

Несвестан својих унутрашљих потенцијала и тог јединства стварности, човек заборавља своју истинску природу удаљавајући се од ње (дакле од себе самог, јер је он сам природа), па се ослања искључиво на пуку спољашњост, те тако постаје одвојен од своје бити, себичан, похлепан и неморалан. Како губи своју унутрашњу суштину, тако се све више задовољава ниским побудама и пролазним, површним датостима, увек тражећи још више оног спољашњег, како би надоместио недостатак тог унутрашњег. Непознајући (или изгубивши) себе, губи и истинске вредности, па сукоби и насиље постају део његове сваконевице – од емоционалне и мислене, преко вербалне, па све до делатне.Стога би се могло рећи да ратови настају у умовима људи; почињу мањком осећања, шире се изговореним увредама, а на крају прелазе у насилне акције. 

Као и љубав, ненасиље није ништа друго до јединство, мир и спокој. Оно је стање духа, односно одређен степен његовог развоја. На ментално-емоционалном нивоу, ненасиље значи љубав према свима, милосрђе, саосећање и јединство; на нивоу говора, оно значи невређање никога и ничега; док на нивоу деловања ненасиље значи неповређивање и помоћ свим живим осећајним бићима, како људским, тако и не-људским. Његова супротност, насиље, је неспојиво с природном хармонијом; оно представља закон смрти и дуалности, док ненасиље чини закон живота. Насиље изазива ново насиље, па се зато најдубљи корени насиља могу искоренити једино ненасиљем. Ако се жалимо на друге који су насилни, а и сами смо такви, или смо део нечега што укључује насиље, не можемо очекивати мир, сарадњу и добробит. Само ако се и сами залажемо за ненасиље, можемо очекивати да ће таква бити и стварност око нас.  

Одрицање од насиља јеједина, и то негативна, „догма“ једне од најстаријих религија света, индијског ђаинизма, која гласи „Ненасиље је највише начело“ (Ахимса Парамо Дхарма). Осим у ђаинизаму, који се заснива на принципима самоконтроле и ненасиља, и који наглашава једнакост између свих облика живота, ово начело је веома важно и у хиндуизму и у будизму, а захваљујући деловању Махатме Гандија, који је покушао да га обнови у 20. веку, начело ахимсе је постало познато широм света. Занимљиво је то да је на Гандијево поимање ненасиља, поред индијских класичних списа, утицало и хришћанство, а посебно радови Лава Толстоја и Исусова беседа на гори. Његово значење ахимсе је допуњено и пришорено и не односи се само на акцију већ и на реакцију те је, по њему, облик отпора злу не само неделовање у складу са злом већ и прихватање повреда. Ненасиље је, наглашава он, манифестација истине, а ненасилни отпор угњетавању је „чврсто држање за истину“. Стога не чуди што су бројни уважени духовници и мудраци у историји човечанства, а не само аскети и јогини, заговарали управо етику ненасиља. У јогчкој традицији ово начело чини први од пет принципа моралног уздржавања (yама).

Нажалост, готово сви савремени економско-социјални системи, чији смо припадници и које на овај или онај начин подржавамо, почивају на насиљу сваке врсте и то далеко више од било које старинске заједнице. Од индустија хране, преко индустије коже и крзна, вуне и свиле, фармацеутске индустрије, па све до индустија забаве и такозваног спорта – лова и риболова, у којима се животиње свирепо муче и усмрћују, а њихови делови искоришћавању за људски профит. Тако је био-етичко начело, које одређује однос данашњег човека и животиња, заправо доминантна антропоцентрична визија, по којој су животиње овде само због наших, често умишљених потреба.

Занимљиво је да већина људи себе дефинишу као љубитеље животиња и да деле свој животни простор са животињама које високо цене, дајући им личност и прихватајући их као чланове својих породица, а у исто време им не смета чињеница да искоришћавају и конзумирају друга слична жива бића и њихове младунце (подсетимо, када се једе месо, махом су то бебе свиња, крава, кокошака, оваца итд.). Многи праве велику разлику између тзв. кућних љубимаца и других врста (такозваних јер оне нису то по рођењу, већ по томе што им је човек наменио такву улогу након припитомљавања и заробљавања), а животиње вреднују само по томе колико су корисне – неке су мазне па су погодне да буду кућни љубимци, неке су одане па су добри чувари, а неке снажне па замењују човеков рад.

Животиње осете бол и тугу, пате физички, емоционално и духовно, желе љубав, пажњу и слободу, баш као и људи, а такође ублажавање осећаја глади, хладноће, страха, самоће... То је основни разлог због којег треба да поштујемо сва жива и осећајна бића и уважимо њихове потребе, па чак и она која нам нису привлачна и занимљива. Поштовањем права других директно укидамо насиље, а разлог више ка таквом делању је тај што у природи постоји савршен склад и што свако биће има своју улогу и своје место. Уколико се та хармонија наруши, долази до несклада који узрокује последице опасне по људе и околину од које зависимо. Главни разлог таквог дисбаланса су масовне индустрије, а водећа међу њима је месна индустрија, тренутно главни узрочник глобалног загревања. Животиње које се узгајају за храну не само да пате и трпе невероватну бол, проводећи читаве своје животе у кавезима, без могућности да било шта раде слободно, него им се у храну, која често није својствена њиховој врсти, стављају антибиотици, што се директно одражава на погоршање њиховог здравља, а посредно и здравља људи. Последња научна истраживања показују да ће, уколико наставимо овим путем, доћи до незапамћене катастрофе. Опстанак планете Земље већ сада је у великој кризи, здравље човека нестабилније него икада пре, а немири, побуне, ратови и убиства све бројнији.

У данашње време се око 80 одсто произведених житарица користи за исхрану животиња. Сечом шума ради стварања пашњака уништавају се бројне биљне и животињске врсте, протерује се локално становништво и подстиче промена климатског система – што је једна од најозбиљних претњи људској врсти и планети Земљи.Ако се то не заустави, доћи ће до подизања нивоа мора и океана, повећања броја урагана и тропских олуја, а потом до великих поплава. Сведоци смо недавних полава на Балкану и многи стручњаци су за фактор ризика невели управо ове чиниоце. Глад у свету и ратови, као и други сукоби, директна су последица ове дисхармоније која се лако може превазићи, јер се преласком на безмесну исхрану долази до рационалнијег трошења природних ресурса, еколошки одрживе економије и равноправније расподеле хране.

Погледамо ли само начин исхране данашњег човека, увидећемо до које мере је он неприродан, деструирајући и насилан. Просечна данашња особа која живи у Америци, Канди или Аустралији поједе више од 100 килограма меса годишње, док је потрошња меса по становнику у Западној Европи тек нешто мања. Да би се задовољила људска потражња за месом, сваке године се убије више од 65 милијарди копнених животиња - говеда, телади, оваца, свиња, кокошки, патки и ћурки. Када би тај број укључивао морске животиње, био би далеко већи. Са друге стране, само једна особа која пређе на биљну исхрану не само што спаси око 200 животиња годишње, већ се и ослобађа ризика од добијања многих, посебно модерних болести као што су мождани удар, рак, срчана обољења итд. Уз то, таквим избором се уштеде велике количине драгоцене воде, смањују се загађење и агресија, па сваки нови биљојед доприноси одрживости планете и миру у свету. Дакле, свако од нас је одговоран како за свој живот тако и за опстанак свих осталих; наш избор има дубоке последице на све што се дешава. На тај начин веганство, односно опхођење које не укључује било какво искоришћаваје животиња, доприноси не само нашем личном, него и колективномздрављу и бољитку. С те стране, као индивидуе имамо не само избор већ и обавезу да будемо вегани.

Биљна исхрана је не само кључни чинилац планетарног здравља, већ и духовног развоја. Исхрана која укључује насиље не узрокује само физичка обољења, већ мути разум и узнемирава дух. Када човек због јела или било које друге себичне побуде убија животињу, он занемарује своју сопствну жудњу за правдом. Јер сва осећајна жива бића су овде с једнаким разлогом као и ми, и стога имају једнако право на живот. Сва су она, било људска или не-људска, субјекти живота, наша браћа и сестре. Животиња, попут човека, осећа задовољство и срећу, али и бол и патњу, и плаши се смрти као што је се и човек плаши. Штавише, животиње имају истанчанија чула па инстинктивно осете  када ће умрети. Пре него што их одведу у кланицу оне су узнемирене и уплашене, а тело им лучи хормоне који их нагоне на бекство и одбрану, буди им се нагон за преживљавањем, као и људима у таквим граничним ситуацијама. Те супстанце се још јаче луче у тренутку смрти, и остају у телу животиња и након што се живот у њима угаси. Једући месо, уноси се тај самртни страх, што доприноси како немиру духа тако и појачавању агресије, на физичком као и на менталном нивоу, те се онемогућава физички, интелектуални и духовни раст и развој. Стога је поптуно оправдана Толстојева мисао: „Докле год постоје кланице, постојаће и ратови“.

Полазећи од јединства свести, самосвеснији и духовно напреднији појединци из тог разлога не само што не убијају и не хране се другим осећајнимбићима, већ ни не учествују у њиховој патњи на било који начин. Тако се етика ненасиља може свести под веганство. Када једемо биљке, од земље узимамо храну која је спремна за нас и која се са нама не бори. Управо зато такве персоне, оне које су истанчаније у препознавању суптилних енергија и сазнавању јединства свести и света, не само да пазе на то шта конзумирају, већ и на то одакле те намирнице долазе, односно којег су састава и порекла. Јер све прерађене намирнице, прскане хемикалијама, модификоване, незаконито стечене, одгајане од неморалних и немирних особа или израђене у нехигијенским и неетичким условима, узрокују негативне вибрације и унутрашње сметње ономе ко их употребљава. Зато би требало да конзумирамо квалитетну и природну, неинвазивнухрану, и то с љубављу и позитивним мислима, произведену у условима који не укључују искоришћавање других живих и осећајних бића. Такође, треба непрестано да освешћујемо оно што чинимо и што се око нас и у нама самима дешава како бисмо то нешто могли да коригујемо, а потом да образујемо, и себе и друге. Након буђења истинских вредности, обликовање ваљаног карактера путем етичке врлине ненасиља важан је циљ едукације, али и начин промене друштвеног система. Јер тај систем није статична форма, јача од било којег појединца; систем смо ми сами, скуп појединаца који га граде и мењају.

Захваљујући слободној вољи, можемо да изаберемо начин размишљања и деловања. Управо због тога је људска дужност да штити и помаже, како припаднике своје, тако и припаднике других врста, било ког националног, верског, сексуалног и другог опредељења, а не да експлоатише, искоришћава, мучи и уништава. Уколико не желимо да будемо расисти, сексисти и шовинисти, не смемо бити ни врсисти, односно специсти (енгл. специесисм– дискриминација на основу врсте, односно пропуст да се, с обзиром на припадност врсти, било којем свесном бићу прида једнако поштовање). Поред свих дискриминишућих интеракција којима смо изложени и насиља које је са њима у вези, а које је део свакодневних оброка и бројних конзумеристичких навикасавременог човека, када делујемо као нацисти према другим не-људским народима на овој планети – мучимо их, убијамо, сакатимо, силујемо, отимамо им децу и кољемо – како можемо очекивати мир и било какав напредак? Да ли било ко озбиљно сматра да је сасвим у реду спроводити ова (зло)дела над другим врстама, само не над људским? Да ли ико верује да се енергија у тим актима неће преносити на људе? Да ли можемо да очекујемо милост и доброту, ако нисмо спремни да их пружимо и проширимо на друге?

Због свега наведеног, месна исхрана, али ништа мање ни она базирана на млеку и млечним производима, јер обе учествују у експлоатацији и повређивању животиња, те одузимању њихове слободе, представља најгори могући одабир. То може да схвати свако ко о томе промишља и ко је спреман да саосећа са другима. Данашњи човек месо и млеко конзумира више него икада пре, па су и страхоте које нас погађају далеко веће. Стога би требало да схватимо у каквој је јединственој равнотежи живот на овој планети и да човек, због своје похлепе, конформизма и непоштовања живота самог, ту равнотежу непрестано разара. Како уопште можемо остварити мир и срећу када се толико наше сабраће животиња искоришћава и убија, а ми у томе учествујемо? Уколико нисмо у стању да се од ненасиља оградимо, да саосећамо са болом и патњом других и да усвојимо основна етичка начела, базирана на емпатији, не чуди што трпимо ратове, болести, немаштине, бројне катастрофе и најразличитије облике свакодневног окрутног повређивања, које се огледа како у насиљу над људским тако и над не-људским животињама.

Саосећајан живот без окрутности је могућ проширењем моралних хоризоната. Полазећи од основних потреба и начина на које их задовољавамо, односно правећи избор онога чиме се хранимо, показујемо шта подупиремо и колико смо заиста хумани, освешћени и продуховљени. Покушајмо да делујемо у складу са оним што подржавамо и поштујемо, па будимо промена коју желимо да видимо у свету, како је Ганди говорио. Јер еманципација захтева преиспитивање, мењање устаљених ставова и прихватање принципа ненасиља, односно неспецистичко и неантопоцентрично деловање. Лични и колективни напредак ћемо постићи тек када усвојимо начело ахимсе и схватимо истинску вредност свих живих и осећајних бића, ону која не зависи од искористивости и људске перцепције, већ од суштине живота самог.

Литература:

1. Де Жарден, Џозеф: Еколошка етика: увод у еколошку филозофију. Београд: Службени гласник, 2006.

2. Махешварананда, Парамханс Свами: Систем „Јога у свакодневном животу“. Wиен: Ибера Верлаг / ЕУП, 2008.

3. Розен, Стивен: Храна за дух: вегетаријанство и светске религије. Београд: Есотхериа, 2008.

4. Сингер, Петер: Ослобођење животиња. Загреб: Ибис графика, 1998.

5. Вељачић, Чедомил: Тхе Плаце оф Ахимса ин тхе Буддха – Дхамма. Цоломбо: Мемориал Лецтуре, 1984.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: