|
|
|
 | Dejan Krsman Nikolić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
UČITELj Jutarnje septembarsko sunce blago je peklo čelo mladoga uče. Sedeo je na pragu svoga doma i pogled mu se lagano, kao da prati njegov put, selio na jug. Rođen u jeku oslobodilačke borbe srpskoga naroda od turske vlasti, od najranijih dana je slušao priče o junačkim delima svojih sunarodnika sa one strane reke Save. U to doba posao učitelja se mogao naći i u Ćesariji, tu u Bačkoj, možda i u samoj Staroj Palanci, mestu u kom je rođen, ali mladoga uču srce je vuklo mnogo jače nego što je bila snaga očevog upozorenja da kreće u opasnu neizvesnost. Pogleda uprtog u samo njemu znani cilj, još jednom je otvorio đačku bukvicu na kojoj je pisalo – Petar Radosavkić, svršeni učenik učiteljske škole. Dobro je znao da bez pasoša i posebne dozvole, austrijsku granicu na Savi ne može preći. Odlučio je da ide u Bosnu, verujući da će se preko Drine mnogo lakše prebaciti i naći u Srbiji. Nemirni talasi plavog Dunava lagano su spirali i poslednji njegov trag sa peskovite obale voljene reke detinjstva. Jednog isto tako lepog jutra – kao što je bilo ono kada se prva misao o odlasku u Srbiju javi i zažiže u učinoj glavi – uzeo je staru pastirsku torbicu koju su još njegovi preci sklanjajući se od turskog zuluma doneli iz Hercegovine, u nju je turio malo soli, pogaču, komad sira i otisnuo se u nepoznato. Iz Mačve mu je još ranije stigao glas da junaci srpske borbe za oslobođenje, Sima Katić Prekodrinac, Stanoje Panić Surep, Pantelija Gligorić Deva, mačvanski sveštenici i kmetovi po selima, podstiču narod da podiže škole i daje svoju decu u njih. Talasi plahovite Drine, pre da su bili most nego prepreka, ovim plemenitim jurišnicima slobode! Uz njihovu pomoć, Petar se vrlo brzo obreo u Glogovcu. Nakon srpskih ustanaka, reke, ratom i pobunama napaćenih gorštaka iz Hecegovine, Bosne i Crne Gore, žedne mira i slobode, slivale su se u Mačvu i druge krajeve Srbije. Zahvaljujući svom povoljnom položaju, uz Drinu, a ipak na bezbednom odstojanju od nje, omaleno selo Glogovac, se brzo uvećavalo i napredovalo. Istom brzinom rasla je i brojnost malih Mačvana. Uz učinu pomoć, počeli su da sriču i prva slova. Što zbog nedostatka učitelja u mladoj srpskoj državi, što zbog potreba vlasti a najviše zbog Petrovog nemirnog duha, tek, u Glogovcu se zadrža manje od tri leta. Te burne 1826. godine, Beograd je imao svega četiri učitelja. Petar se nastanio u Belom Potoku. No, ideali mladoga uče, brzo su se topili pred surovom realnošću života, nepravdom i okrutnošću tadašnjeg Miloševog režima. Poziv da pisanjem proklamacija podrži zaveru braće Čarapić i učestvuje u pripremi bune, za Petra je bio izazov kome njegov slobodarski duh nije mogao odoleti. Samouveren i stamen kao stena, njegov stariji kolega, učitelj Mihailo Berisavljević, odagnao je i najmanji znak Petrove kolebljivosti. Izdajstvo, kao drugo lice spremnosti na žrtvu, uzelo je i ovoga puta svoj krvavi danak! Već u svom začetku buna je ugušena, većina zaverenika je pohvatana i likvidirana a nesuđeni srpski prosvetitelji su nemilosrdno kažnjeni. Mihailu behu odsečene obe ruke i deo jezika, a Petru sa kojim se život tako surovo poigrao, jezik i desna šaka! Da nikada više slovo ne napiše! I nikada više reči ne prozbori! Već tada, ne po prvi put, Srbija je odlučila da kazni samu sebe! Naš put „u nebo”, osujećivalo je naše neznanje! Sakateći i ubijajući pamet, ubijali smo sebe! Kao na nekom točku – srpsko kolo bezizlaza. Možemo ga prekinuti samo na jedan način – ubijajući zlo i glupost u nama samima!
|
