детаљ слике: КРК Арт дизајн

УЧИТЕЉ

 

     Јутарње септембарско сунце благо је пекло чело младога уче. Седео је на прагу свога дома и поглед му се лагано, као да прати његов пут, селио на југ.   

     Рођен у јеку ослободилачке борбе српскога народа од турске власти, од најранијих дана је слушао приче о јуначким делима својих сународника са оне стране реке Саве.

     У то доба посао учитеља се могао наћи и у Ћесарији, ту у Бачкој, можда и у самој Старој Паланци, месту у ком је рођен, али младога учу срце је вукло много јаче него што је била снага очевог упозорења да креће у опасну неизвесност. Погледа упртог у само њему знани циљ, још једном је отворио ђачку буквицу на којој је писало – Петар Радосавкић, свршени ученик учитељске школе. Добро је знао да без пасоша и посебне дозволе, аустријску границу на Сави не може прећи. Одлучио је да иде у Босну, верујући да ће се преко Дрине много лакше пребацити и наћи у Србији.         

     Немирни таласи плавог Дунава лагано су спирали и последњи његов траг са песковите обале вољене реке детињства. Једног исто тако лепог јутра – као што је било оно када се прва мисао о одласку у Србију јави и зажиже у учиној глави – узео је стару пастирску торбицу коју су још његови преци склањајући се од турског зулума донели из Херцеговине, у њу је турио мало соли, погачу, комад сира и отиснуо се у непознато.         

     Из Мачве му је још раније стигао глас да јунаци српске борбе за ослобођење, Сима Катић Прекодринац, Станоје Панић Суреп, Пантелија Глигорић Дева, мачвански свештеници и кметови по селима, подстичу народ да подиже школе и даје своју децу у њих. Таласи плаховите Дрине, пре да су били мост него препрека, овим племенитим јуришницима слободе! Уз њихову помоћ, Петар се врло брзо обрео у Глоговцу.

     Након српских устанака, реке, ратом и побунама напаћених горштака из Хецеговине, Босне и Црне Горе, жедне мира                   и слободе, сливале су се у Мачву и друге крајеве Србије. Захваљујући свом повољном положају, уз Дрину, а ипак на безбедном одстојању од ње, омалено село Глоговац, се брзо увећавало и напредовало. Истом брзином расла је и бројност малих Мачвана. Уз учину помоћ, почели су да сричу и прва слова.             

     Што због недостатка учитеља у младој српској држави, што због потреба власти а највише због Петровог немирног духа, тек, у Глоговцу се задржа мање од три лета. Те бурне 1826. године, Београд је имао свега четири учитеља. Петар се настанио у Белом Потоку. Но, идеали младога уче, брзо су се топили пред    суровом реалношћу живота, неправдом и окрутношћу тадашњег Милошевог режима.             

     Позив да писањем прокламација подржи заверу браће Чарапић и учествује у припреми буне, за Петра је био изазов коме његов слободарски дух није могао одолети. Самоуверен и стамен као стена, његов старији колега, учитељ Михаило Берисављевић, одагнао је и најмањи знак Петрове колебљивости.         

     Издајство, као друго лице спремности на жртву, узело је и овога пута свој крвави данак! Већ у свом зачетку буна је угушена, већина завереника је похватана и ликвидирана а несуђени српски просветитељи су немилосрдно кажњени. Михаилу беху одсечене обе руке и део језика, а Петру са којим се живот тако сурово поиграо, језик и десна шака! Да никада више слово не напише! И никада више речи не прозбори!         

     Већ тада, не по први пут, Србија је одлучила да казни саму себе! Наш пут „у небо”, осујећивало је наше незнање! Сакатећи и убијајући памет, убијали смо себе! Као на неком точку – српско коло безизлаза. Можемо га прекинути само на један начин – убијајући зло и глупост у нама самима!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: