detalj slike: KRK Art dizajn

SKRŽUTI

Zavičaj, dom, pribežište, uporište, zaveštanja, uspomene

Rano je leto...Moje zrele godine i rascvetala livada grle se u radosnom susretu. Da, zrele godine, a kao da sam juče bila niža od livadskih trava. Srce, ono isto, razdragano i razigrano, kao u  ranim godinicama kada sam se šunjaala između petrovaca, različka, kičice, kantariona. A, u grlu se zagrcnule uspomene. Ne mogu  isplakati, ali ni progutati suze, a hoću da se radujem. Čujem svoje srce, a ono ne čuje mene. Rastrčale se uspomene, pretiču jedna drugu, cvrkuću, šapuću, guguču, pa zaplaču. Nema na ovom komadu zemlje i pod ovom nebeskom kapom, tihih emocija, ravnodušnih, prigušenih. Ovde sve pršti od života, kao sokovi zarudelih jabuka, ilinjača, sa onog oronulog stabla što me mami pod svoju krošnju, da me zaogrne svojim rodnim granama, kao majka tkanom ponjavom. Prizivam te, Gospode! Daruj mi najlepše reči kojima ću istkati vođicu na  ćilimu, da njime darujem zavičaj. Oko moga lica se umiljavaju livadski cvetovi, stidljivo se osmehuju, nenametljivo čekaju da ih primetim. Mirišu na onaj buketić iz detinjstva kojim sam se okićena otisnula u život, čuvajući svaku laticu u spomenaru duše.   

Skržuti... Pišući zapise o mestima kojima sam prohodila, koja su se upisivala u biografiju moga života, dugo sam odlagala trenutak da upečatim za nezaborav zavičaj. Videla sam raskošne lepote, svakojake, putujući dalekim zemljama, ali nigde ne mirišu jabuke ovako opojno kao u zavičaju. Dok lagano slažem stopu po stopu, na putu prema rodnom domu, prenu me tišina, ona potmula tihost što grebe po duši, uporno, a neuhvatljiva je. Čujem šapat trava, pesmu zrikavaca, huku vetra sa Lipovca... Na trenutak se obradujem zvucima čarobne frule iz prirode, ali gde su glasovi mojih komšija, cika dece, topot konja, odjek medenice na stadu? Ušuškani u oronulim voćnjacima snevaju domovi, zaključanih vrata, sa lepim fasadama, ogradama, spuštanim roletnama... Potomci su u žurbi velegrada, samo za Zadušnice dojezde u zavičaj, udahnu uspomene i sećanja i žurno se vraćaju tamo gde mora da se živi.  U daljini, ispod šume, nazirem korake upornih čuvara ognjišta... Nekako su spori, kao da jedna noga sapliće drugu. Seda kosa se jasno vidi iz daleka. Život životari...

Skržuti su selo u Zlatiborskom okrugu, sedamnaest kilometara udaljeno od Užica. Najstariji pomen sela je iz petnaestog veka, kada se u turskim tefterima pominje kao Skržun. U sedamnaestom i osamnaestom veku, u velikim seobama, predeo Skržuti je naseljen Hercegovcima i porodicama iz Crne Gore koje su se u vreme gladnih godina kretale prema Srbiji, da u pitomini naših polja sviju novo ognjište. I moji Jankovići su došli iz Katunske nahije, iz Jankovića krša. Skružuti se graniče sa Drežnikom, Severovom, Ravnima, Nikojevićima, Krivom Rekom i Zbojšticom. Zagrljeno jednom rukom Grabovima, a drugom Lipovcem, rasprstrlo se Skržutsko polje, kroz koje protiče potok, na kome su se, u prošlosti, napajala stada, pralo rublje, izbeljivalo ručno tkano platno, pravile ustave za močila u kojima se potapala konoplja. Na obodima polja i pašnjaka, rađaju šumske jagode, šipurci, kupine, kleka,  kruške takiše, divlje jabuke, zukve, od kojih se sprema veoma zdrav napitak, vodnjika. Grabovi su stanište ukusnih gljiva, najviše vrganja, lisičarki, mlečnica. U proleće i u ranu jesen livade se zabele od rudnjača i sunčanica.Naši mudri preci su gradili česme pored puteva, sevapa radi-kako su govorili. Da se okrepi žedan putnik, koji pešači iz udaljenih sela, sa natovarenim konjima, na čijim samarima su proizvodi za užičku pijacu ili za decu na školovanju u gradu. Tako su u mom zavičaju raspoređene tri česme-od Kaldrme do Ravni:Savića, Golubovića i Žunića česma. Česme nisu samo izvorišta pitke vode, već i posebna mesta susretanja. Izgovarajući se da idu po vodu, mladi su trčali u prvi zagrljaj i po kapi prvog poljupca. O, kako su vešto smišljani izgovori gde su se zadržali: zbog čekanja na red za vodu, pomogli odneti vodu baba Staniki, propustili putnike da napoje konje...A ljubavi su žuborile, dok su žuborili i zavičajni dani. Odlazak na školovanje u grad, donosio je nove izazove, neke lepše poglede, zlatne uvojke, a česme su ostajale da isplaču tugu prvih simpatija.

Pored okućnice moje porodice, sa voćnjakom, u kome je bilo najviše šljiva i jabuka, belošljiva, jedne ogromne dženarike na međi sa baba Stanikinim dvorištem, na obodu šume nalazilo se ogromno stablo oraha. Rađalo je bogato svake godine, već sredinom avgusta počinjali su da kaplju prvi plodovi, a brat i ja smo ljuštili komušu i tako ljutili našu majku, jer su nam ruke i nokti ostajali obojeni. Šta smo mi marili za taj estetski problem... Bili smo samo bezbrižna deca. Od svih voćki u našem dvorištu najviše sam volela staro stablo crnog duda koje je posadila ruka moga pradede Jelesija.  Bilo je ispod našeg doma, skoro da sam mogla kroz prozor da dohvatim grane i sladim se ukusnim plodovima. Međutim, dud najviše pamtim po ljuljašci okačenoj na jednoj usamljenoj grani. Naša ljuljaška je okupljala decu iz komšiluka, leteli smo u nebo čvrsto se držeći za debelu užad, ali ponekad i preko ograde susednog dvorišta.Još jedno rodno stablo nas je darivalo svojim plodovima-šeftelija.  Nema je više, kao što nema ni kruške lubeničarke, ni jabuke senabije, ni belošljive...

Imanja moje porodice nisu bila grupisana u jednoj celini. Možda su moji preci kupovali jedan po jedan komad zemlje i tako uvećavali svoje posede. Zato su pašnjaci na jednoj strani sela, a oranice u blizini kuće. Ispod Osoja rasprostrle se naše livade, kao šareni ćilimi, spuštaju se niz blagu padinu ispod šume. Plandište... Sećanje na moga oca, koji snažnim mišicima slaže otkose, a za njim još dva-tri kosca pokušavaju da ga prate u snazi i izdržljivosti. A kad kosa počne da zapinje za oštru travu, uzimali su brus i rog iza pasa, oštrili sečivo i nastavljali sa kosidbom. Povremeno bi na svežem otkosu ,, otkivali'' kosu, koja je tako naoštrena kosila kao kakva sablja. A, ja sam bila vodonoša, sva važna u poverenom mi zadatku. Sa izvora, u dolini donosila sam u bardaku vodu, vešto se provlačeći kroz gustu travu, da se ne sapletem, da ne razbijem glinenu posudu koju je napravio neki od veštih grnčara, ugravirao na njoj grančice, listove, cvetove i dva slova kao majstorski zapis. Na Plandište se nastavljala Krčevina u kojoj je sejana pšenica, raž, ovas...Jedne godine pšenica, druge godine kukuruz između koga su se pružale vreže sa velikim žutim tikvama, dulecima. A iznad livada, proplančić sa vitkim brezama, kao stasitim balerinama, koje se graciozno njišu u ritmu vetra, koji se prikrada sa Osoja da ih probudi u rano jutro. Zanimljivo... Između breza je, kao kakva gorda vlastelinka, stolovala kruška arapka, sa tankim granama koje su se savijale od teških plodova, kao podanici pred moćnim gospodarom.

Skržuti se od Grabova, Skržutskog polja, Majdana, Topalovića, spuštaju do Koliševice, u kojoj je kuća krštenih kumova moje porodice, Nikitovića. Ponekad sam sretala moga starog kuma, vraćajući se iz škole. Ljubila sam mu ruku, a on me je blagoslovio divnim, blagim rečima, preturao po unutrašnjem džepu zubuna i darivao me po kojom novčanicom, da kupim bombone-kako je govorio. Od davnine smo se okumili, kroz pokoljenja sačuvali kumstvo i obraz, venčavajući, krštavajući, lomeći slavski kolač, u besedama nazdravljajući iz buklije...Od kumovih para sam u seoskoj prodavnici kupovala svesku za pisanje mojih pesmica i žuti medenjak, divnog ukusa, koji sam grickala u malim zalogajčićima da mi duže traje. Koliševica se strmo spušta prema Dikovića kafani, smeštenoj na raskršću puteva za Ravni i za zaselak Vrane.

Zavičaj se čuva zakopčan u srcu, kao što se čuva čast porodičnog imena, krsna ikona, Albanska spomenica solunskog ratnika. Čuva se kao uspomena na prvu ljubav i prvu peticu u školi, na hitre koračiće koji žurno zamiču preko Žunića ćuprije na prvi školski čas. Zavičaj je kolevka, zanjihana ljubavlju i uspavankom, melodični akordi vetra što se sa Lipovca milozvučno spuštaju na domove Savića, Jankovića, Mitrića, Golubovića, Žunića, Đorđevića, Radovanovića, Obrenovića... Sa druge strane seoskog puta susreću se akordi momačke pesme ,,iz vika'', donoseći pozdrave od Mojsilovića, Lazarevića, Topalovića, Nikitovića. Zavičaj je zakletva, zaveštanje, tapije, spomenice, rodoslovi, predanja, legende, svadbe, slave, opela, pesme i tužbalice, zdravice i naricaljke. Zavičaj je ugaoni kamen o koji se ne spotičemo, već na kome se temeljimo,  postojano trajemo. Zavičaj je vezena devojačka košulja, u kojoj buduća nevesta izlazi pred prosioce, ali  i ukopni zubun potrošenog života.

Zapis o mom rodnom kraju bio bi beživotan i pust bez posebnih likova iz moga detinjstva, ugraviranih u pamćenje, uspomene i biografiju moga života. Baba Smiljke se sećam kroz koprenu zaborava. Živela je u susednoj kući, pored moga strica Radmila. Visoka, stamena starica koja je izrodila dva sina i pet kćeri. U njenom cvetnjaku su cvetali najlepši božuri, zvončići i lale. U proleće sam odlazila po koji pupoljak tamno-crvenih božurova, da ih sva sretna ponesem u školu i darujem ih mojoj učiteljici. Baba  Smiljka je imala sina, sa visokim vojničkim činom, koji je živeo negde u Baranji sa svojom suprugom Mađaricom. Kada su dolazili u posetu majci, osmatrala sam znatiželjno tu gospođu sa belim tenom, pomalo punačku, sa divnom kovrdžavom kosom. Smejala se zvonko, neuobičajeno za žene iz našeg komšiluka, čiji glas su sputavale brojne brige i svežanj tereta koji su nosile na svojim krhkim plećima. Drugi sin je argatovao na porodičnom imanju, obrađujući veliki posed. Oženio se pre vojske, da ostavi u kući podršku svojoj ostareloj majci. Zanimljiv je bio običaj novopridošlih nevesta. Ukućane su zvale po nadimcima, nikako krštenim imenom. Tako je svekrva oslovljavana sa majko ili nano, deveri sa brale, bratiša, zaove sa sejka, sejica, seja. Komšijska deca su takođe dobijala nova imena.Ja sam stidljivo odlazila kod baba Smiljkine snaje da mi nadene novo ime, divno mirišljavo. Zvala me je smilje.  Pored njihove kuće živela je baba Ljubica, sa grlenim glasom, toliko jakim da se preko Skržutskog polja pronosio sve do Grabova.  Druga deca su pomalo zazirala od njenih grdnji, ali ne i ja. S njenom unukom sam išla zajedno u školu, prikradala sam se, ponekad, da je osmotrim dok je snažnim rukama na trlici tukla rukohvati konoplje, a  pozder se nemilosrno odbijao od njeno lice.  Mislim da je baba Ljubica gasila svoj jad po kojom čašicom rakije, kao kakva hajdučica borila se sa sa težinom tegobnog života, odgoneći nedaće i brige grlenim  glasom.Njena snaha Borka je bila najbolja jaranica moje majke.  Do babe Ljubice živela je Budimirka. Nje se skoro ne sećam. Bila je debeljuškasta i troma, tiha. Samo sam je ponekad viđala na našoj česmi. Poslednja u nizu kuća bila je Vidojkina kuća. Od mladosti udovica, odgajala je sina i ćerku sa kojima sam se družila.Zanimljivo, sve starice iz moga sećanja bile su udovice. Da li su njihove domaćine odnele ratne ili tegobne godine života... Bog zna...Sa druge strane moga dvorišta živela je baba Stanika, sa svojom ćerkom, koja se nije udvala. Eh, zamalo da zaboravim tetka Tinu, najbolju drugaricu moje majke, koju pamtim kao sićušnu ženicu, povijenu u struku, blagog glasa. Dolazila je u našu kuću sa pletivom u rukama, donoseći bratu i meni kruške lubeničarke i divni, blagi pogled koji me i sada greje iz uspomena. Jedino je kuća Milutina i Vidojke  bila ,, kompletna'', imala je i domaćina i domaćicu i jedno žensko dete. Iznad mog porodičnog doma, nadvila se šuma kroz koju je utabana stazica između hrastova, breza, kleka. Putić vodi do neobičnih uspomena iz moga detinjstva. Na proplanku je bila kuća babe Slavke koja je bila hroma, ali je na svojoj staroj ,, Singerovoj'' mašini šila sve što je bilo potrebno za meštane našeg sela. Moje prve cicane haljinice, suknjice sa falticama, košulje ...sašile su vredne ruke ove neobične žene. Najpre je ugrubo skrojila model, fircajući platno po šavovima, onda sam polako oblačila model, dok su vešti prsti sužavali, skraćivali ili produžavali odeću.

Moj stric Radmil i strina Jagoda su živeli u susednom dvorištu. Nekada je sve bilo zajedničko imanje, braća su živela u porodičnoj zadruzi, a onda su ženidbom kućili novu kuću, razgorevali novo ognjište i porodični život. Moj otac je, kao najmlađi od sinova ostao na predačkom ognjištu. Možda sam baš zbog toga veoma učvršćena u porodičnim korenima, držeći se čvrsto za skute mojih predaka, vezana njihovim zaveštanjima. Zemlja pamti, ispisuje kapima znoja, stopama, suzama, pesmama, tužbalicama, zdravicama...zapise jedne porodice. Stric Radmil je obeležio moje detinjstvo kazivanjima iz davnine. Bio je vičan svakom zanatu, spretan, promišljen, mudar. Umeo je da zida kuće, ali i da se bavi kovačkim zanatom. Sa strikom sam vodila duge razgovore, bio je hroničar naše porodice, lepo je izlagao svoja sećanja, dok je pažljivo savijao cigarete od sitno rezanog, zlatno-žutog duvana. Nije odmah palio cigaretu, dugo je okretao među prstima, mirisao je, a potom je palio kremenom. Bio je to čitav ritual, spontanih pokreta, dok se misao probijala iz dubine sećanja do moje znatiželje i pamćenja. Da nisam imala strika Radmila, mnoga saznanja o mojoj porodici, ostala bi izvan škrinje mojih sećanja. Dok je strina Jagoda, u maniru tradicionalnog gostoljublja, iznosila na sto toplu pitu i domaće kiselo mleko, ja sam netremice upijala svaku reč, koja je , srećom, ostala u mom pamćenju kao svetli dukati.

-'Ajde, blago strini, doručkujte dok je topla pita... Pa da idemo da naberemo jabuke petrovače i da prikupimo sveža jaja, što su danas snele kokoške. Vidi kako si bledunjava. Da piješ sveža jaja, da ti se zarumene obrazi. Ama Radmile, ostavi to djete. Stalno pričaš jednu te istu priču, k'o navijen. E, da vidiš, blago strini ovu vođicu za džempere...

- Striko, na čijoj si strani bio za vreme rata? Moj otac je bio dete kad se zaratilo, ti si ratovao...Koju si uniformu nosio?-pitam pomalo zabrinuta u iščekivanju odgovora.

Iz muštikle, punim plućima, povuče dim cigarete. Na licu se ne pomeri ni jedna crta. Samo pogled odluta u daleku prošlost.

-Na čijoj strani? Na čijoj strani mi je otac bio, tvoj deda, i njegov brat što mu kosti ostadoše na dnu Jonskoga mora? Na čijoj strani je zadobio osam rana i hramao na desnu nogu, posrćući za plugom, dole u Lučevini? Gde je zaslužio Albansku spomenicu?  A, šta ti misliš, otkud u tvojoj glavici ta pitanja?  Nije krv voda, blago striku. Jagoda, donesi der mi onaj vojnički sanduk!

Strina ostavi pletivo, opet me,, braneći'' od ,, dangubnih'' priča. Donese zeleni sanduk sa koga se oljuštila boja, i katanac pomalo zarđao od dugog stajanja. Ruka požutela od cigarete, podiže škripavi poklopac. Zamirisa prošlost, nekakva ustajala patina pohranjenih vremena. Ruka nepogrešivo posegnu za požutelom fotografijom i vojničkom bukvicom. Na slici nekoliko visokih, stasitih vojnika, u uniformama kraljeve vojske, u uglancanim čizmama i šajkačama na kojima je znamenje srpskog vojnika. Pade mi kamen sa srca.

-E, moj strikane. Sada mi je jasno zašto ja nisam dobila stipendiju za školovanje u velikom gradu. Zašto je moja majka do duboko u noć plela džempere za domaću radinost,, Sirogojno''.E, znam i zašto ja nisam predavala štafetu za,, Dan mladosti'', zašto nisam bila član kojekakvih partijskih organizacija. Zbog tvojih znamenja na šajkači! Hvala ti, moj strikane! Pomučili smo se, ali znam da mi se đed i prađed ne prevrću u grobu.

 

- Eto, vidiš.  Prolazile razne vojske. Kako ko naiđe, mobiliše na svoju stranu. Događalo se da dvojica braće budu na suprotnim stranama. A, onda po neko uspe da šmugne u toku noći, pa se krije po zemunicama, dok se  ne priključi jedinici gde mu je brat. Tvoj stric Božo vojev'o na oslobođenju Sarajeva. Ja oko Drine sa mojima. Takvo vreme bilo. A o Strajinu,  Stanikinom, moram ti pričati poistilavu, kad sledeći put dođeš. To moraš opisati u tim tvojim pričama. Ništa sad neću započinjati s kazivanjem . A, i Stanicu njegovu da pitaš. To ti je posebna priča. Samo ću ti reći da je to i priča o kumstvu koje se ne sme izneveriti ni po cenu života.

Eto, moram pisati knjigu o posebnim likovima iz mog zavičaja. Zapovedaju iz kamenog naselja. Zovu...Iščekuju..

A, moja strina Jagoda. Bila je stasita, jaka, otresita žena iz Mojsilovića, sa druge strane skržutskog potoka. Umela je da vešto rukodelji, da tka predivne ćilime za ćerku koja je učila za učiteljicu. Takav je bio red. Iz našeg sela autobusi su saobraćali samo dva puta na dan. U Užice se stizalo prečicom preko Zbojštice, Rida, Vrela,i po kiši i po snegu, i letnjoj žezi. Strina je na obramaču prtila dve korpe sa  proizvodima njenih ruku, i kretala u ranu zoru na užičku pijacu. Ponekad je išla sa mojom majkom koja je nosila tegobnost svojih briga i svoje rukodelji, da proda, sabere po koji dinar za moje i bratove ekskurzije, odeću i obuću, da nas obraduje po kojim čibukom i svilenom bombonom.

Na ognjištu postojbine, sabiram sećanja i uspomene. Strikova kuća je prazna...i sve okolne kuće. Sa Lipovca se čuje odjek bronze iz Savića stada. Život se ne predaje. Posmatram ikonu krsne slave u starom ramu gostinske sobe. Gledam te molitveno, Sveti Pantelejmone. Ne daj mi da zaplačem, Presveti. Kroz otvoren prozor miriše kaloper i čelenka, mirišu ruke moje majke koja ih je zasadila ispod kuće. Skržuti su temelj, ognjište, saborište, kolevka, dom, trajanje... Skržuti su zavičaj, sveto mesto, moje pribežište i izvorište. Skržuti su neponovljive i nezamenljive dragocenosti  trajanja mojih predaka, koje teku kroz krvotok njihovih potomaka. 

-    

    

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: