детаљ слике: КРК Арт дизајн

СКРЖУТИ

Завичај, дом, прибежиште, упориште, завештања, успомене

Рано је лето...Моје зреле године и расцветала ливада грле се у радосном сусрету. Да, зреле године, а као да сам јуче била нижа од ливадских трава. Срце, оно исто, раздрагано и разиграно, као у  раним годиницама када сам се шуњаала између петроваца, различка, кичице, кантариона. А, у грлу се загрцнуле успомене. Не могу  исплакати, али ни прогутати сузе, а хоћу да се радујем. Чујем своје срце, а оно не чује мене. Растрчале се успомене, претичу једна другу, цвркућу, шапућу, гугучу, па заплачу. Нема на овом комаду земље и под овом небеском капом, тихих емоција, равнодушних, пригушених. Овде све пршти од живота, као сокови заруделих јабука, илињача, са оног оронулог стабла што ме мами под своју крошњу, да ме заогрне својим родним гранама, као мајка тканом поњавом. Призивам те, Господе! Даруј ми најлепше речи којима ћу исткати вођицу на  ћилиму, да њиме дарујем завичај. Око мога лица се умиљавају ливадски цветови, стидљиво се осмехују, ненаметљиво чекају да их приметим. Миришу на онај букетић из детињства којим сам се окићена отиснула у живот, чувајући сваку латицу у споменару душе.   

Скржути... Пишући записе о местима којима сам проходила, која су се уписивала у биографију мога живота, дуго сам одлагала тренутак да упечатим за незаборав завичај. Видела сам раскошне лепоте, свакојаке, путујући далеким земљама, али нигде не миришу јабуке овако опојно као у завичају. Док лагано слажем стопу по стопу, на путу према родном дому, прену ме тишина, она потмула тихост што гребе по души, упорно, а неухватљива је. Чујем шапат трава, песму зрикаваца, хуку ветра са Липовца... На тренутак се обрадујем звуцима чаробне фруле из природе, али где су гласови мојих комшија, цика деце, топот коња, одјек меденице на стаду? Ушушкани у оронулим воћњацима сневају домови, закључаних врата, са лепим фасадама, оградама, спуштаним ролетнама... Потомци су у журби велеграда, само за Задушнице дојезде у завичај, удахну успомене и сећања и журно се враћају тамо где мора да се живи.  У даљини, испод шуме, назирем кораке упорних чувара огњишта... Некако су спори, као да једна нога саплиће другу. Седа коса се јасно види из далека. Живот животари...

Скржути су село у Златиборском округу, седамнаест километара удаљено од Ужица. Најстарији помен села је из петнаестог века, када се у турским тефтерима помиње као Скржун. У седамнаестом и осамнаестом веку, у великим сеобама, предео Скржути је насељен Херцеговцима и породицама из Црне Горе које су се у време гладних година кретале према Србији, да у питомини наших поља свију ново огњиште. И моји Јанковићи су дошли из Катунске нахије, из Јанковића крша. Скружути се граниче са Дрежником, Северовом, Равнима, Никојевићима, Кривом Реком и Збојштицом. Загрљено једном руком Грабовима, а другом Липовцем, распрстрло се Скржутско поље, кроз које протиче поток, на коме су се, у прошлости, напајала стада, прало рубље, избељивало ручно ткано платно, правиле уставе за мочила у којима се потапала конопља. На ободима поља и пашњака, рађају шумске јагоде, шипурци, купине, клека,  крушке такише, дивље јабуке, зукве, од којих се спрема веома здрав напитак, водњика. Грабови су станиште укусних гљива, највише вргања, лисичарки, млечница. У пролеће и у рану јесен ливаде се забеле од рудњача и сунчаница.Наши мудри преци су градили чесме поред путева, севапа ради-како су говорили. Да се окрепи жедан путник, који пешачи из удаљених села, са натовареним коњима, на чијим самарима су производи за ужичку пијацу или за децу на школовању у граду. Тако су у мом завичају распоређене три чесме-од Калдрме до Равни:Савића, Голубовића и Жунића чесма. Чесме нису само изворишта питке воде, већ и посебна места сусретања. Изговарајући се да иду по воду, млади су трчали у први загрљај и по капи првог пољупца. О, како су вешто смишљани изговори где су се задржали: због чекања на ред за воду, помогли однети воду баба Станики, пропустили путнике да напоје коње...А љубави су жубориле, док су жуборили и завичајни дани. Одлазак на школовање у град, доносио је нове изазове, неке лепше погледе, златне увојке, а чесме су остајале да исплачу тугу првих симпатија.

Поред окућнице моје породице, са воћњаком, у коме је било највише шљива и јабука, белошљива, једне огромне џенарике на међи са баба Станикиним двориштем, на ободу шуме налазило се огромно стабло ораха. Рађало је богато сваке године, већ средином августа почињали су да капљу први плодови, а брат и ја смо љуштили комушу и тако љутили нашу мајку, јер су нам руке и нокти остајали обојени. Шта смо ми марили за тај естетски проблем... Били смо само безбрижна деца. Од свих воћки у нашем дворишту највише сам волела старо стабло црног дуда које је посадила рука мога прадеде Јелесија.  Било је испод нашег дома, скоро да сам могла кроз прозор да дохватим гране и сладим се укусним плодовима. Међутим, дуд највише памтим по љуљашци окаченој на једној усамљеној грани. Наша љуљашка је окупљала децу из комшилука, летели смо у небо чврсто се држећи за дебелу ужад, али понекад и преко ограде суседног дворишта.Још једно родно стабло нас је даривало својим плодовима-шефтелија.  Нема је више, као што нема ни крушке лубеничарке, ни јабуке сенабије, ни белошљиве...

Имања моје породице нису била груписана у једној целини. Можда су моји преци куповали један по један комад земље и тако увећавали своје поседе. Зато су пашњаци на једној страни села, а оранице у близини куће. Испод Осоја распрострле се наше ливаде, као шарени ћилими, спуштају се низ благу падину испод шуме. Пландиште... Сећање на мога оца, који снажним мишицима слаже откосе, а за њим још два-три косца покушавају да га прате у снази и издржљивости. А кад коса почне да запиње за оштру траву, узимали су брус и рог иза паса, оштрили сечиво и настављали са косидбом. Повремено би на свежем откосу ,, откивали'' косу, која је тако наоштрена косила као каква сабља. А, ја сам била водоноша, сва важна у повереном ми задатку. Са извора, у долини доносила сам у бардаку воду, вешто се провлачећи кроз густу траву, да се не саплетем, да не разбијем глинену посуду коју је направио неки од вештих грнчара, угравирао на њој гранчице, листове, цветове и два слова као мајсторски запис. На Пландиште се настављала Крчевина у којој је сејана пшеница, раж, овас...Једне године пшеница, друге године кукуруз између кога су се пружале вреже са великим жутим тиквама, дулецима. А изнад ливада, пропланчић са витким брезама, као стаситим балеринама, које се грациозно њишу у ритму ветра, који се прикрада са Осоја да их пробуди у рано јутро. Занимљиво... Између бреза је, као каква горда властелинка, столовала крушка арапка, са танким гранама које су се савијале од тешких плодова, као поданици пред моћним господаром.

Скржути се од Грабова, Скржутског поља, Мајдана, Топаловића, спуштају до Колишевице, у којој је кућа крштених кумова моје породице, Никитовића. Понекад сам сретала мога старог кума, враћајући се из школе. Љубила сам му руку, а он ме је благословио дивним, благим речима, претурао по унутрашњем џепу зубуна и даривао ме по којом новчаницом, да купим бомбоне-како је говорио. Од давнине смо се окумили, кроз покољења сачували кумство и образ, венчавајући, крштавајући, ломећи славски колач, у беседама наздрављајући из буклије...Од кумових пара сам у сеоској продавници куповала свеску за писање мојих песмица и жути медењак, дивног укуса, који сам грицкала у малим залогајчићима да ми дуже траје. Колишевица се стрмо спушта према Диковића кафани, смештеној на раскршћу путева за Равни и за заселак Вране.

Завичај се чува закопчан у срцу, као што се чува част породичног имена, крсна икона, Албанска споменица солунског ратника. Чува се као успомена на прву љубав и прву петицу у школи, на хитре корачиће који журно замичу преко Жунића ћуприје на први школски час. Завичај је колевка, зањихана љубављу и успаванком, мелодични акорди ветра што се са Липовца милозвучно спуштају на домове Савића, Јанковића, Митрића, Голубовића, Жунића, Ђорђевића, Радовановића, Обреновића... Са друге стране сеоског пута сусрећу се акорди момачке песме ,,из вика'', доносећи поздраве од Мојсиловића, Лазаревића, Топаловића, Никитовића. Завичај је заклетва, завештање, тапије, споменице, родослови, предања, легенде, свадбе, славе, опела, песме и тужбалице, здравице и нарицаљке. Завичај је угаони камен о који се не спотичемо, већ на коме се темељимо,  постојано трајемо. Завичај је везена девојачка кошуља, у којој будућа невеста излази пред просиоце, али  и укопни зубун потрошеног живота.

Запис о мом родном крају био би беживотан и пуст без посебних ликова из мога детињства, угравираних у памћење, успомене и биографију мога живота. Баба Смиљке се сећам кроз копрену заборава. Живела је у суседној кући, поред мога стрица Радмила. Висока, стамена старица која је изродила два сина и пет кћери. У њеном цветњаку су цветали најлепши божури, звончићи и лале. У пролеће сам одлазила по који пупољак тамно-црвених божурова, да их сва сретна понесем у школу и дарујем их мојој учитељици. Баба  Смиљка је имала сина, са високим војничким чином, који је живео негде у Барањи са својом супругом Мађарицом. Када су долазили у посету мајци, осматрала сам знатижељно ту госпођу са белим теном, помало пуначку, са дивном коврџавом косом. Смејала се звонко, неуобичајено за жене из нашег комшилука, чији глас су спутавале бројне бриге и свежањ терета који су носиле на својим крхким плећима. Други син је аргатовао на породичном имању, обрађујући велики посед. Оженио се пре војске, да остави у кући подршку својој остарелој мајци. Занимљив је био обичај новопридошлих невеста. Укућане су звале по надимцима, никако крштеним именом. Тако је свекрва ословљавана са мајко или нано, девери са брале, братиша, заове са сејка, сејица, сеја. Комшијска деца су такође добијала нова имена.Ја сам стидљиво одлазила код баба Смиљкине снаје да ми надене ново име, дивно миришљаво. Звала ме је смиље.  Поред њихове куће живела је баба Љубица, са грленим гласом, толико јаким да се преко Скржутског поља проносио све до Грабова.  Друга деца су помало зазирала од њених грдњи, али не и ја. С њеном унуком сам ишла заједно у школу, прикрадала сам се, понекад, да је осмотрим док је снажним рукама на трлици тукла рукохвати конопље, а  поздер се немилосрно одбијао од њено лице.  Мислим да је баба Љубица гасила свој јад по којом чашицом ракије, као каква хајдучица борила се са са тежином тегобног живота, одгонећи недаће и бриге грленим  гласом.Њена снаха Борка је била најбоља јараница моје мајке.  До бабе Љубице живела је Будимирка. Ње се скоро не сећам. Била је дебељушкаста и трома, тиха. Само сам је понекад виђала на нашој чесми. Последња у низу кућа била је Видојкина кућа. Од младости удовица, одгајала је сина и ћерку са којима сам се дружила.Занимљиво, све старице из мога сећања биле су удовице. Да ли су њихове домаћине однеле ратне или тегобне године живота... Бог зна...Са друге стране мога дворишта живела је баба Станика, са својом ћерком, која се није удвала. Ех, замало да заборавим тетка Тину, најбољу другарицу моје мајке, коју памтим као сићушну женицу, повијену у струку, благог гласа. Долазила је у нашу кућу са плетивом у рукама, доносећи брату и мени крушке лубеничарке и дивни, благи поглед који ме и сада греје из успомена. Једино је кућа Милутина и Видојке  била ,, комплетна'', имала је и домаћина и домаћицу и једно женско дете. Изнад мог породичног дома, надвила се шума кроз коју је утабана стазица између храстова, бреза, клека. Путић води до необичних успомена из мога детињства. На пропланку је била кућа бабе Славке која је била хрома, али је на својој старој ,, Сингеровој'' машини шила све што је било потребно за мештане нашег села. Моје прве цицане хаљинице, сукњице са фалтицама, кошуље ...сашиле су вредне руке ове необичне жене. Најпре је угрубо скројила модел, фирцајући платно по шавовима, онда сам полако облачила модел, док су вешти прсти сужавали, скраћивали или продужавали одећу.

Мој стриц Радмил и стрина Јагода су живели у суседном дворишту. Некада је све било заједничко имање, браћа су живела у породичној задрузи, а онда су женидбом кућили нову кућу, разгоревали ново огњиште и породични живот. Мој отац је, као најмлађи од синова остао на предачком огњишту. Можда сам баш због тога веома учвршћена у породичним коренима, држећи се чврсто за скуте мојих предака, везана њиховим завештањима. Земља памти, исписује капима зноја, стопама, сузама, песмама, тужбалицама, здравицама...записе једне породице. Стриц Радмил је обележио моје детињство казивањима из давнине. Био је вичан сваком занату, спретан, промишљен, мудар. Умео је да зида куће, али и да се бави ковачким занатом. Са стриком сам водила дуге разговоре, био је хроничар наше породице, лепо је излагао своја сећања, док је пажљиво савијао цигарете од ситно резаног, златно-жутог дувана. Није одмах палио цигарету, дуго је окретао међу прстима, мирисао је, а потом је палио кременом. Био је то читав ритуал, спонтаних покрета, док се мисао пробијала из дубине сећања до моје знатижеље и памћења. Да нисам имала стрика Радмила, многа сазнања о мојој породици, остала би изван шкриње мојих сећања. Док је стрина Јагода, у маниру традиционалног гостољубља, износила на сто топлу питу и домаће кисело млеко, ја сам нетремице упијала сваку реч, која је , срећом, остала у мом памћењу као светли дукати.

-'Ајде, благо стрини, доручкујте док је топла пита... Па да идемо да наберемо јабуке петроваче и да прикупимо свежа јаја, што су данас снеле кокошке. Види како си бледуњава. Да пијеш свежа јаја, да ти се зарумене образи. Ама Радмиле, остави то дјете. Стално причаш једну те исту причу, к'о навијен. Е, да видиш, благо стрини ову вођицу за џемпере...

- Стрико, на чијој си страни био за време рата? Мој отац је био дете кад се заратило, ти си ратовао...Коју си униформу носио?-питам помало забринута у ишчекивању одговора.

Из муштикле, пуним плућима, повуче дим цигарете. На лицу се не помери ни једна црта. Само поглед одлута у далеку прошлост.

-На чијој страни? На чијој страни ми је отац био, твој деда, и његов брат што му кости остадоше на дну Јонскога мора? На чијој страни је задобио осам рана и храмао на десну ногу, посрћући за плугом, доле у Лучевини? Где је заслужио Албанску споменицу?  А, шта ти мислиш, откуд у твојој главици та питања?  Није крв вода, благо стрику. Јагода, донеси дер ми онај војнички сандук!

Стрина остави плетиво, опет ме,, бранећи'' од ,, дангубних'' прича. Донесе зелени сандук са кога се ољуштила боја, и катанац помало зарђао од дугог стајања. Рука пожутела од цигарете, подиже шкрипави поклопац. Замириса прошлост, некаква устајала патина похрањених времена. Рука непогрешиво посегну за пожутелом фотографијом и војничком буквицом. На слици неколико високих, стаситих војника, у униформама краљеве војске, у угланцаним чизмама и шајкачама на којима је знамење српског војника. Паде ми камен са срца.

-Е, мој стрикане. Сада ми је јасно зашто ја нисам добила стипендију за школовање у великом граду. Зашто је моја мајка до дубоко у ноћ плела џемпере за домаћу радиност,, Сирогојно''.Е, знам и зашто ја нисам предавала штафету за,, Дан младости'', зашто нисам била члан којекаквих партијских организација. Због твојих знамења на шајкачи! Хвала ти, мој стрикане! Помучили смо се, али знам да ми се ђед и прађед не преврћу у гробу.

 

- Ето, видиш.  Пролазиле разне војске. Како ко наиђе, мобилише на своју страну. Догађало се да двојица браће буду на супротним странама. А, онда по неко успе да шмугне у току ноћи, па се крије по земуницама, док се  не прикључи јединици где му је брат. Твој стриц Божо војев'о на ослобођењу Сарајева. Ја око Дрине са мојима. Такво време било. А о Страјину,  Станикином, морам ти причати поистилаву, кад следећи пут дођеш. То мораш описати у тим твојим причама. Ништа сад нећу започињати с казивањем . А, и Станицу његову да питаш. То ти је посебна прича. Само ћу ти рећи да је то и прича о кумству које се не сме изневерити ни по цену живота.

Ето, морам писати књигу о посебним ликовима из мог завичаја. Заповедају из каменог насеља. Зову...Ишчекују..

А, моја стрина Јагода. Била је стасита, јака, отресита жена из Мојсиловића, са друге стране скржутског потока. Умела је да вешто рукодељи, да тка предивне ћилиме за ћерку која је учила за учитељицу. Такав је био ред. Из нашег села аутобуси су саобраћали само два пута на дан. У Ужице се стизало пречицом преко Збојштице, Рида, Врела,и по киши и по снегу, и летњој жези. Стрина је на обрамачу пртила две корпе са  производима њених руку, и кретала у рану зору на ужичку пијацу. Понекад је ишла са мојом мајком која је носила тегобност својих брига и своје рукодељи, да прода, сабере по који динар за моје и братове екскурзије, одећу и обућу, да нас обрадује по којим чибуком и свиленом бомбоном.

На огњишту постојбине, сабирам сећања и успомене. Стрикова кућа је празна...и све околне куће. Са Липовца се чује одјек бронзе из Савића стада. Живот се не предаје. Посматрам икону крсне славе у старом раму гостинске собе. Гледам те молитвено, Свети Пантелејмоне. Не дај ми да заплачем, Пресвети. Кроз отворен прозор мирише калопер и челенка, миришу руке моје мајке која их је засадила испод куће. Скржути су темељ, огњиште, сабориште, колевка, дом, трајање... Скржути су завичај, свето место, моје прибежиште и извориште. Скржути су непоновљиве и незаменљиве драгоцености  трајања мојих предака, које теку кроз крвоток њихових потомака. 

-    

    

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: