PRTLjAG NESPORAZUMA
Ne mogu ti reći, kćeri,
da ovaj svet više odnosi, nego donosi.
Da li je pošteno,
takvu istinu sasuti u lice...
Ti tek krećeš, ja se umorna vraćam,
sa ovog puta.
Koferi su mi još u rukama ―
nemam gde da ih spustim.
Ne pritrčavaš da ih pridržiš,
prezriv pogled ka njima upućuješ.
Slutiš, tu ničeg za tebe nema,
jer, tako su te učili,
oni, što ovim svetom vladaju.
Jednoga dana, na put svoj,
bez prtljaga poći ću.
Tek tad ćeš pronaći kofere moje,
morala sam ih brižljivo skriti,
tamo, gde nesporazumi ne postoje ―
u jedan kutak duše tvoje...
Naši svetovi tad će se sliti.
JURODIVI
I tihovanje naše njima je preglasno.
Svaki titraj,
Uzdah,
Svaki šapat
Iznurene duše,
Buka je što budi
Usnule spavače
Iz zloslutnih snova
U kojima više ne postojimo...
Kada se prenu i probude,
Podivljali zbog saznanja ― da još smo ovde,
Ponovo, i jače, besomučno udaraju,
Misleći da je jačina udarca presudna.
Od prisustva Svevišnjeg u nama
Ledi im se um, i pritom ne vide
Da smo Jurodivi.
Njihove oči su drugačije...
MIMO NAS
Prati me ovaj dan
Kao izgladneli pas
Slomljenog repa,
Ulazi u moj stan
I za mnom ulicama šepa.
Pogledam ga na mah,
A onda krenem dalje,
Sve mu je kraći dah ―
I on sve češće staje.
Ovo je mimo nas
Ne osvrćem se više,
Samo osećam strah ―
Vreme nekrolog piše.
Veče nagoveštaj daje,
Biće, možda, i sutra.
Mazim olinjalo pseto
„Budi sa mnom do jutra“...
