ПРТЉАГ НЕСПОРАЗУМА
Не могу ти рећи, кћери,
да овај свет више односи, него доноси.
Да ли је поштено,
такву истину сасути у лице...
Ти тек крећеш, ја се уморна враћам,
са овог пута.
Кофери су ми још у рукама ―
немам где да их спустим.
Не притрчаваш да их придржиш,
презрив поглед ка њима упућујеш.
Слутиш, ту ничег за тебе нема,
jер, тако су те учили,
они, што овим светом владају.
Једнога дана, на пут свој,
без пртљага поћи ћу.
Тек тад ћеш пронаћи кофере моје,
морала сам их брижљиво скрити,
тамо, где неспоразуми не постоје ―
у један кутак душе твоје...
Наши светови тад ће се слити.
ЈУРОДИВИ
И тиховање наше њима је прегласно.
Сваки титрај,
Уздах,
Сваки шапат
Изнурене душе,
Бука је што буди
Уснуле спаваче
Из злослутних снова
У којима више не постојимо...
Кадa се прену и пробуде,
Подивљали због сазнања ― да још смо овде,
Поново, и јаче, бесомучно ударају,
Мислећи да је јачина ударца пресудна.
Од присуства Свевишњег у нама
Леди им се ум, и притом не виде
Да смо Јуродиви.
Њихове очи су другачије...
MИМО НАС
Прати ме овај дан
Као изгладнели пас
Сломљеног репа,
Улази у мој стан
И за мном улицама шепа.
Погледам га на мах,
А онда кренем даље,
Све му је краћи дах ―
И он све чешће стаје.
Ово је мимо нас
Не осврћем се више,
Само осећам страх ―
Време некролог пише.
Вече наговештај даје,
Биће, можда, и сутра.
Мазим олињало псето
„Буди са мном до јутра“...
