detalj slike: KRK Art dizajn

Groblje živih (duša)

Vreba kos iznad Kosova Polja,

zemlja sita, napila se pokolja.

Grimizna zastava na vetru se vijori,

Srbin po Srbin pada, više niko i ne broji.

O, božuri ljuti, nebo iznad Peći,

pevaju majke o negdašnjoj sreći.

Još uvek kos nad glavom im stoji,

sin po sin pada, zlo se Boga ne boji.

Obigrava kos iznad Kosova Polja;

raspolutila se zemlja, nečasnog li boja.

Zamire u daljini zov kosovske majke,

kos tetura pijan između kečeta i šajke.

Prošarano nebo mutnim predskazanjima,

istina tiha, dogoreva u predanjima.

Na trpezi neistine crnom orlu omaž,

krunišu dvojnicu, ime joj je laž.

U zavetrini ustaje vojska duša;

kos uzleće, ne može da sluša.

Ne megdanu klevetnici šepure se važni,

pod senkom se povijaju božuri vlažni...

A na njivama padaju muške glave,

oživljavaju u utrobi rane stare.

Bukte vatre, gase se ognjišta,

dete doziva sa kraja dvorišta.

Pretnja nad Prizrenom, kos zamotan u crveno;

dete plače, u metu odeveno.

Kos s meseca strmoglavo sleće

raznoseći Poljem komadiće odeće.

Srce za srce - majka proklinje, otac grca.

Zid žute kuće progovara i puca:

oteto - prokleto, nek im je na oprost,

još bi štogod rekli, al' počeo je post.

Gladne oči, crne ruke,

živo da ne zna njihove muke.

Ućutkane istine trzaju pod zemljom

otežalom od krvi više nego jednom.

Lebdi strah nad kosovim poljem,

dečak gledi u nebo, nada se boljem;

al' pogled mu na ples gladnih vukova

pade: igralište polje duhova

postade i u trenu srce mu stade.

Vekovi slave u vatri mržnje izgaraju,

kečad se cere, svetinje obaraju

i dok plamen snove deteta liže,

krst se iz pepela obnavlja i diže.

PODELITE OVAJ TEKST NA: