детаљ слике: КРК Арт дизајн

Гробље живих (душа)

Вреба кос изнад Косова Поља,

земља сита, напила се покоља.

Гримизна застава на ветру се вијори,

Србин по Србин пада, више нико и не броји.

О, божури љути, небо изнад Пећи,

певају мајке о негдашњој срећи.

Још увек кос над главом им стоји,

син по син пада, зло се Бога не боји.

Обиграва кос изнад Косова Поља;

располутила се земља, нечасног ли боја.

Замире у даљини зов косовске мајке,

кос тетура пијан између кечета и шајке.

Прошарано небо мутним предсказањима,

истина тиха, догорева у предањима.

На трпези неистине црном орлу омаж,

крунишу двојницу, име јој је лаж.

У заветрини устаје војска душа;

кос узлеће, не може да слуша.

Не мегдану клеветници шепуре се важни,

под сенком се повијају божури влажни...

А на њивама падају мушке главе,

оживљавају у утроби ране старе.

Буктe ватре, гасе се огњишта,

дете дозива са краја дворишта.

Претња над Призреном, кос замотан у црвено;

дете плаче, у мету одевено.

Кос с месеца стрмоглаво слеће

разносећи Пољем комадиће одеће.

Срце за срце - мајка проклиње, отац грца.

Зид жуте куће проговара и пуца:

отето - проклето, нек им је на опрост,

још би штогод рекли, ал' почео је пост.

Гладне очи, црне руке,

живо да не зна њихове муке.

Ућуткане истине трзају под земљом

отежалом од крви више него једном.

Лебди страх над косовим пољем,

дечак гледи у небо, нада се бољем;

ал' поглед му на плес гладних вукова

паде: игралиште поље духова

постаде и у трену срце му стаде.

Векови славе у ватри мржње изгарају,

кечад се цере, светиње обарају

и док пламен снове детета лиже,

крст се из пепела обнавља и диже.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: