detalj slike: KRK Art dizajn

. 

Sergej Glavjuk, pesnik, prevodilac, analitičar, rođen je1958. godine u gradu Drezdenu, Nemačka, u porodici vojnog lica.

Završio Književni institut „Maksim Gorki“ u Moskvi. Poeziju je počeo da piše po završetku srednje škole. Objavljivao je u Literaturnoj gazeti u časopisima „Moskva“, „Mladost“ i drugim ruskim i stranim publikacijama. Prvi knjiga pesama "Gutljaj" objavljena je u Moskvi 1991. godine, druga knjiga "Tačka povratka" objavljeno u Moskvi 1997. godine, objavljena je u Moskvi treća knjiga pesama „Stari novčić“. 2008. Četvrta knjiga "Martovska mećava" objavljena je u Bakuu 2008. godine. Peta knjiga „Otvoreni prozor“ objavljena je u Moskvi 2018. godine. Pesme su mu prevedene na nekoliko uključujući: makedonski, srpski, slovački, rumunski, češki i druge. Godine 1997. u Makedoniji je objavljena njegova knjiga pod nazivom „Uglovi“ u prevodu iz Ganeta Todorovskog, 2002. godine u Rumuniji je objavljena knjiga „Tačka povratka“ u prevodu Dumitru M. Jona, 2005. godine u Srbiji je objavljena njegova knjiga pesama pod naslovom „Promajni kvartovi“ u prevodu Zlate Kocić, 2009. 2010. knjiga pesama u Srbiji u prevodu Vera Horvat. 2012. Objavljena je njegova knjiga  u Varšavi u Poljskoj u prevodu Aleksandra  Navrocog. Sergej Glavjuk se mnogo i plodno bavi prevodima.

Desetine poznatih pesnika iz Makedonije, Srbije, Slovačke, Slovenije, Hrvatske je preveo i objavio.  1997. za prevode sa makedonskog nagrađen je Nagradom Udruženja pisaca Makedonije „Zlatno pero“, 2002. u Rumuniji najvišom nagradom Međunarodne akademije „Orijent-Osident“. 2003. osvojio je nagradu Udruženja književnika i Ministarstva kulture Srbije „Povelja Morave“.

Član je Saveza pisaca Rusije i počasni član Saveza pisaca Makedonije, Srbije, Crne Gore. Zaslužni kulturni delatnik Republike Poljske. Trenutno je glavni i odgovorni urednik kulturološkog almanah „Književni komonvelt OD VEKA DO VEKA” živi i radi u Moskvi.

Сергеј Главјук - песник

Poeziju veštačka inteligencija ne može zameniti

Pesnik hvata univerzalna osećanja i misli

razgovor i prevod: Valentina Novković, Beograd-Moskva, novembar 2022. KR KORDUN

„Poezija je osećanje koje strasno stremi u nepoznato i čini ovu distancu bliskom i prepoznatljivom: ideja koja razgovara sa tajanstvenim  i neshvatljim  i pretvarajući ga u nešto očigledno i razumljivo“, rekao je Džubran.  Šta je za Vas poezija, u čemu je njena uloga u savremenom svetu  kada se tehnologija razvila do neviđenog nivoa.

Koja je razlika između prave poezije i grafomanije?

Poezija je, po mom mišljenju, jedna od onih sfera ljudske delatnosti, koju veštačka inteligencija nikada ne može zameniti. Jer je poezija ono neshvatljivo što nastaje iza teksta, a ne ono što je izneseno u tekstu i upravo to razlikuje pravu poeziju od grafomanije. U tome je njena nedokučiva tajna. Ovde ima uticaja muzička struktura stiha i suptilni podtekst i polunagoveštaji, nijanse, polutonovi. Naravno, savremeno evropsko racionalizovano pesničko stvaralaštvo  omogućava da pretpostavimo da je i veštačka inteligencija sposobna za to, ali  to je iluzija. Ona je u stanju da predstavi surogat kao prirodni proizvod.

Što se tiče uloge poezije, njen uticaj na masovnu svest sada je, nažalost, minimalan. Ali, što se pojedinca tiče, tu je sve mnogo složenije.  Ona je kao vazduh i čini ti se da je ne primećuješ, ali kada imaš gušenje, ona je kao kiseonik koji te može spasiti.

Poeziju ste počeli da pišete po završetku srednje škole. Obavljivali ste ih u mnogim časopisima („Moskva“, „Mladost“ i dr.) Koje teme su Vam bile interesantne u tom periodu?

Sve počinje ljubavlju. Oduvek sam voleo da čitam poeziju. Nisam se osećao prijatno čak ni da priznam u dečačkom društvu da volim i puno čitam poeziju. Znate da su mladim momcima prioritet druge vrednosti.  Pisanje poezije počinje snažnim osećanjem koje me je pogodilo. Upravo osećanja, a ne misli. Postoje pesnici, kako ih ja zovem punoglavci, koji polaze od misli, a ja imam emocije od kojih se, kako govore, naježila koža. Zatim i reči počinju da dolaze same i iz nekog razloga u određenom muzičkom ritmu. Ovde postoji neka misterija.

„Gospode! Ti sve znaš“, napisali ste u jednoj pesmi, Tarkovski je verovao da „duhovnost razvija čovek kao zaštitu, imunitet protiv degeneracije. A da bi osetio želju da popuniš duhovnu prazninu, treba da se osetiš  duhovno siromašnim.“ Postoji li duhovna i moralna kriza u modernom društvo i kako se nositi sa njom?

Lepo je što tako dobro poznajete  rusku poeziju, pošto ste pomenuli pesnika  Arsenija Tarkovskog (otac čuvenog reditelja), koga se sada i u Rusiji veoma retko sećaju.  Čak mi se i posrećilo da jednom razgovaram s njim.  Jednom me je moj profesor na Institutu za književnost, poznati pesnik Jevgenij Vinokurov,  zamolio da odem u njegovu kuću i uzmem neke rukopise.  Uspeo sam da se upoznam sa njim i da kratko popričamo. Ne sećam se ko je od ruskih pesnika rekao: „Najvažnija umetnost na svetu je poezija, i sve ostale su vredne onoliko koliko je u njima poezije.“ Sjajna fraza. I tako i jeste. Upravo poezija, verovatno i muzika, vakcine su protiv degradacije i dehumanizacije. Poezija i muzika, one i samo one su u stanju da popune duhovnu prazninu. Postoji, naravno, još  i religija.  Ovde je zaista važno voditi računa kakva poezija, i kakva muzika?Od drugačijih opusa efekat će biti  suprotan. Nažalost, prava poezija je u dobagadžeta, masovne kulture i interneta gurnuta na periferiju društvenog interesovanja. A bez aktivne medijske podrške teško je vratiti u centar pažnje javnosti. Ali moramo! U suprotnom ćemo poludeti.  Što se tiče duhovne i moralne krize, ona po mom mišljenju uvek postoji.Čitate pesnike antičkih, srednjovekovnih, svih vremena i naroda iuvekžive u teškim vremenima, uvek kriza i strahote.Bar jedan da je napisao da živi u Zlatnom dobu, navedite bar jednog!?

Postoje li pesnici, knjige koje su na Vas imale najsnažniji uticaj, zbog čega?

Naravno, počev od ruske klasične književnosti 19. veka do pesnika ruskog Srebrnog doba i kraja 20. veka. Na mene je, na primer, stvaralaštvo Vladimira Visockog  imalo ogroman uticaj, ako govorimo o bližim modernim pesnicima našeg vremena. Mada poezija je vanvremena stvar i Puškin i Jesenjin i Pasternak i Šekspir i Gete i Dučić i Njegoš su uvek aktuelni, a ja mnogo toga pokušavam od njih da zahvatim, ako je moguće.

Sastavljač ste poetskih antologija slovenskih književnosti serije „Iz veka u vek” u deset tomova. Organizator međunarodnog festival slovenske poezije „Raspevano pismo“ koji se u Tveru održava svake godine od 2009. i koji je postao deo zvaničnog programa Dana slovenske književnosti i kulture. Kažu da u svetu živi oko 350 miliona Slovena zašto je važno da ze među slovenskim narodima budu čvrste?

Veze između slovenskih naroda su toliko jake da se odnosi između njih, kako je govorio Puškin, kolebaju  „od prijateljstva i bratimljenja,  do spora između Slovena.“ Vidite, nemam iluzija u odnose između Makedonaca i Bugara, Srba i Hrvata, Poljaka i Slovaka, Rusa i Poljaka, Poljaka i Belorusa, i aktuelna ukrajinska dešavanja i odnos prema tamošnjim Rusima i ruskom jeziku i pre specijalne operacije!?

Tu je, po mom mišljenju, to da se, govoreći rečima velikog naučnika Lava NIkolajeviča Gumiljova, slovenska etnička zajednica  nalazi u strastvenijem (energetski aktivnom) stanju nego romano-germanske ili anglosaksonske etničke grupe. Ta želja  da se afirmiše  i generiše mnogobrojne konflikte. Uzgred, ovo hrani i poetsko stvaralaštvo.

Po mom mišljenju nivo pesničkog stvaralaštva u slovenskom svetu je viši nego u zapadnoevropskom prostoru. Pesničko stvaralaštvo odmah daje etnopsihološki profil naroda. Ono što mi je  bilo zanimljivo sastavljajući ove antologije je da  razumem  mentalitet i njegove  različite nijanse u svom jedinstvu i različitosti. Zatim je  dodat književni festival zbog mogućnosti komunikacije uživo. Ove godine će se 14.  put održati u Moskvi.

Šta se izmenilo u Vašem pogledu na svet od prve knjige „Gutljaj“  do knjige „Martovska mećava“, da li ste dobili odgovore ili se umnožio broj pitanja?

Godine su se nakupile, ne znam da li sam postao mudriji ili ne, ali hvala Bogu, nisam izgubio pesničku odvažnost, iako se samopouzdanje smanjilo. I ta pitanja na koja se činilo da postoje jednostavni odgovori ispostavilo se da nisu tako jednostavna. A složena ponekad imaju najjednostavnije rešenje.

Kroz istoriju su u ljudskoj kulturi bili prisutni transhumanističke ideje, prvi put je reč transhumane  upotrebio Dante Aligijeri u „Božanstvenoj komediji“ (1312.) U savremenom smislu se pominje kod biologa-evolucioniste Džulijana Hakslija u njegovom radu „Religija bez otkrovenja“ ( 1927.)U čemu je suština pojma i pokreta transhumanizma, da li je zaista čovek je svestan svih koristi i posledica koje on nosi sa sobom?

Znate, to sofisticirano evropsko tzv. naučno razmišljanje, stvara toliko terminologije, te egzistencijalizam, pa modernizam, postmodernizam, transhumanizam. Napisaće mnoštvo knjiga, počeće da predaju. Nećete imati vremena da razumete jedno, a već vam guraju  nešto drugo.  Ako nisi uspeo da savladaš terminologiju  još jednog svetionika misli  kao da si amater i neznalica. Sve je to od nečastivog. Čini mi se da je sve veoma jednostavno. Oni stavljaju čoveka na prvo mesto, interesantno, pokažite mi tog čoveka!? Ko je on? Sve što nije od Boga, od đavola je. Sve što nije od svetla, od tame je. Šteta je trošiti vreme na proučavanje naučnih opisa koji se neprestano smenjuju. Kako je sa Geteovim faustom: „Suva teorija, moj prijatelju, no večno je mlado drvo života!“

Vaše knjige su prevedene na mnoge evropske jezike, i Vi sami ste izuzetan prevodilac. Kakvi umetnički  trendovi su prisutni u modernoj poeziji, da li su vidljive razlike između zapadnih i istočnih pogleda na poeziju, književnost uopšte?

Ovde nije sasvim jasno koje istočne, dalekoistočne ili bliskoistočne? Da li je Rusija istok ili zapad?   Konkretnije, kinesku, japansku, indijsku poeziju ne poznajem tako dobro da bih mogao da napravim neke generalizacije. To je poseban prostor. Što se tiče evropske poezije, po mom mišljenju, u slovenskom svetu je ona danas interesantnija i upečatljivija. Poslednjih dvadeset godina nisam sreo nijednog istaknutog pesnika engleskog, francuskog i nemačkog govornog područja. Takav je osećaj da je sve ostalo tamo u 20. veku. Pogledajte kome daju Nobelovu nagradu za poeziju!? Bobu Dilanu!!! Ne dovodim u sumnju njegov muzički talenat. Ali, nagrada je za književnost. Ako mi Vi ukažete na nekoga,  sa zadovoljstvom ću da pročitam. Postoji još jedan poetski masiv koji sada kipi i aktivno se razvija, to je region Latinske Amerike. To je latinoamerička poezija i mnogo je upečatljivih i talentovanih imena. Očigledno je i to, takođe, strastveno područje.

Da li smo razumeli na šta nas je Zamjatim upozorio u romanu „Mi“?

Razumeli, ne razumeli, ali sa svog puta nismo skrenuli. Idemo, kuda? Kao da ništa nismo ni čitali.

„Odavno ni zbog čega ne tugujem,  odavno ništa ne tražim“, stihovi su iz jedne Vaše pesme. Može li tako da se živi?

To je trenutno raspoloženje u kakvom svi bivamo. Svi budemo u depresiji, u lošem raspoloženju. Potom iz njih izlazimo sa drugim osećanjima  i mislima. To je život. Uostalom u tome je autentičnost i smisao poezije. Pesnik hvata univerzalna osećanja i misli. Mnogi ljudi misle i osećaju na isti način, ali samo pravi pesnik može da ih odene u pesničke redove koji odmah mogu da rezoniraju sa drugim ljudima, učine ih empatičnim, čistim od depresivnih misli. A ponekad pružaju i pozitivnu energiju.

PODELITE OVAJ TEKST NA: