детаљ слике: КРК Арт дизајн

. 

Сергеј Главјук, песник, преводилац, аналитичар, рођен је1958. године у граду Дрездену, Немачка, у породици војног лица.

Завршио Књижевни институт „Максим Горки“ у Москви. Поезију је почео да пише по завршетку средње школе. Објављивао је у Литературној газети у часописима „Москва“, „Младост“ и другим руским и страним публикацијама. Први књига песама "Гутљај" објављена је у Москви 1991. године, друга књига "Тачка повратка" објављено у Москви 1997. године, објављена је у Москви трећа књига песама „Стари новчић“. 2008. Четврта књига "Мартовска мећава" објављена је у Бакуу 2008. године. Пета књига „Отворени прозор“ објављена је у Москви 2018. године. Песме су му преведене на неколико укључујући: македонски, српски, словачки, румунски, чешки и друге. Године 1997. у Македонији је објављена његова књига под називом „Углови“ у преводу из Ганета Тодоровског, 2002. године у Румунији је објављена књига „Тачка повратка“ у преводу Думитру М. Јона, 2005. године у Србији је објављена његова књига песама под насловом „Промајни квартови“ у преводу Злате Коцић, 2009. 2010. књига песама у Србији у преводу Вера Хорват. 2012. Објављена је његова књига  у Варшави у Пољској у преводу Александра  Навроцог. Сергеј Главјук се много и плодно бави преводима.

Десетине познатих песника из Македоније, Србије, Словачке, Словеније, Хрватске је превео и објавио.  1997. за преводе са македонског награђен је Наградом Удружења писаца Македоније „Златно перо“, 2002. у Румунији највишом наградом Међународне академије „Оријент-Осидент“. 2003. освојио је награду Удружења књижевника и Министарства културе Србије „Повеља Мораве“.

Члан је Савеза писаца Русије и почасни члан Савеза писаца Македоније, Србије, Црне Горе. Заслужни културни делатник Републике Пољске. Тренутно је главни и одговорни уредник културолошког алманах „Књижевни комонвелт ОД ВЕКА ДО ВЕКА” живи и ради у Москви.

Сергеј Главјук - песник

Поезију вештачка интелигенција не може заменити

Песник хвата универзална осећања и мисли

разговор и превод: Валентина Новковић, Београд-Москва, новембар 2022. КР КОРДУН

„Поезија је осећање које страсно стреми у непознато и чини ову дистанцу блиском и препознатљивом: идеја која разговара са тајанственим  и несхватљим  и претварајући га у нешто очигледно и разумљиво“, рекао је Џубран.  Шта је за Вас поезија, у чему је њена улога у савременом свету  када се технологија развила до невиђеног нивоа.

Која је разлика између праве поезије и графоманије?

Поезија је, по мом мишљењу, једна од оних сфера људске делатности, коју вештачка интелигенција никада не може заменити. Јер је поезија оно несхватљиво што настаје иза текста, а не оно што је изнесено у тексту и управо то разликује праву поезију од графоманије. У томе је њена недокучива тајна. Овде има утицаја музичка структура стиха и суптилни подтекст и полунаговештаји, нијансе, полутонови. Наравно, савремено европско рационализовано песничко стваралаштво  омогућава да претпоставимо да је и вештачка интелигенција способна за то, али  то је илузија. Она је у стању да представи сурогат као природни производ.

Што се тиче улоге поезије, њен утицај на масовну свест сада је, нажалост, минималан. Али, што се појединца тиче, ту је све много сложеније.  Она је као ваздух и чини ти се да је не примећујеш, али када имаш гушење, она је као кисеоник који те може спасити.

Поезију сте почели да пишете по завршетку средње школе. Обављивали сте их у многим часописима („Москва“, „Младост“ и др.) Које теме су Вам биле интересантне у том периоду?

Све почиње љубављу. Одувек сам волео да читам поезију. Нисам се осећао пријатно чак ни да признам у дечачком друштву да волим и пуно читам поезију. Знате да су младим момцима приоритет друге вредности.  Писање поезије почиње снажним осећањем које ме је погодило. Управо осећања, а не мисли. Постоје песници, како их ја зовем пуноглавци, који полазе од мисли, а ја имам емоције од којих се, како говоре, најежила кожа. Затим и речи почињу да долазе саме и из неког разлога у одређеном музичком ритму. Овде постоји нека мистерија.

„Господе! Ти све знаш“, написали сте у једној песми, Тарковски је веровао да „духовност развија човек као заштиту, имунитет против дегенерације. А да би осетио жељу да попуниш духовну празнину, треба да се осетиш  духовно сиромашним.“ Постоји ли духовна и морална криза у модерном друштво и како се носити са њом?

Лепо је што тако добро познајете  руску поезију, пошто сте поменули песника  Арсенија Тарковског (отац чувеног редитеља), кога се сада и у Русији веома ретко сећају.  Чак ми се и посрећило да једном разговарам с њим.  Једном ме је мој професор на Институту за књижевност, познати песник Јевгениј Винокуров,  замолио да одем у његову кућу и узмем неке рукописе.  Успео сам да се упознам са њим и да кратко попричамо. Не сећам се ко је од руских песника рекао: „Најважнија уметност на свету је поезија, и све остале су вредне онолико колико је у њима поезије.“ Сјајна фраза. И тако и јесте. Управо поезија, вероватно и музика, вакцине су против деградације и дехуманизације. Поезија и музика, оне и само оне су у стању да попуне духовну празнину. Постоји, наравно, још  и религија.  Овде је заиста важно водити рачуна каква поезија, и каква музика?Од другачијих опуса ефекат ће бити  супротан. Нажалост, права поезија је у добагаџета, масовне културе и интернета гурнута на периферију друштвеног интересовања. А без активне медијске подршке тешко је вратити у центар пажње јавности. Али морамо! У супротном ћемо полудети.  Што се тиче духовне и моралне кризе, она по мом мишљењу увек постоји.Читате песнике античких, средњовековних, свих времена и народа иувекживе у тешким временима, увек криза и страхоте.Бар један да је написао да живи у Златном добу, наведите бар једног!?

Постоје ли песници, књиге које су на Вас имале најснажнији утицај, због чега?

Наравно, почев од руске класичне књижевности 19. века до песника руског Сребрног доба и краја 20. века. На мене је, на пример, стваралаштво Владимира Висоцког  имало огроман утицај, ако говоримо о ближим модерним песницима нашег времена. Мада поезија је ванвремена ствар и Пушкин и Јесењин и Пастернак и Шекспир и Гете и Дучић и Његош су увек актуелни, а ја много тога покушавам од њих да захватим, ако је могуће.

Састављач сте поетских антологија словенских књижевности серије „Из века у век” у десет томова. Организатор међународног фестивал словенске поезије „Распевано писмо“ који се у Тверу одржава сваке године од 2009. и који је постао део званичног програма Дана словенске књижевности и културе. Кажу да у свету живи око 350 милиона Словена зашто је важно да зе међу словенским народима буду чврсте?

Везе између словенских народа су толико јаке да се односи између њих, како је говорио Пушкин, колебају  „од пријатељства и братимљења,  до спора између Словена.“ Видите, немам илузија у односе између Македонаца и Бугара, Срба и Хрвата, Пољака и Словака, Руса и Пољака, Пољака и Белоруса, и актуелна украјинска дешавања и однос према тамошњим Русима и руском језику и пре специјалне операције!?

Ту је, по мом мишљењу, то да се, говорећи речима великог научника Лава НИколајевича Гумиљова, словенска етничка заједница  налази у страственијем (енергетски активном) стању него романо-германске или англосаксонске етничке групе. Та жеља  да се афирмише  и генерише многобројне конфликте. Узгред, ово храни и поетско стваралаштво.

По мом мишљењу ниво песничког стваралаштва у словенском свету је виши него у западноевропском простору. Песничко стваралаштво одмах даје етнопсихолошки профил народа. Оно што ми је  било занимљиво састављајући ове антологије је да  разумем  менталитет и његове  различите нијансе у свом јединству и различитости. Затим је  додат књижевни фестивал због могућности комуникације уживо. Ове године ће се 14.  пут одржати у Москви.

Шта се изменило у Вашем погледу на свет од прве књиге „Гутљај“  до књиге „Мартовска мећава“, да ли сте добили одговоре или се умножио број питања?

Године су се накупиле, не знам да ли сам постао мудрији или не, али хвала Богу, нисам изгубио песничку одважност, иако се самопоуздање смањило. И та питања на која се чинило да постоје једноставни одговори испоставило се да нису тако једноставна. А сложена понекад имају најједноставније решење.

Кроз историју су у људској култури били присутни трансхуманистичке идеје, први пут је реч transhumane  употребио Данте Алигијери у „Божанственој комедији“ (1312.) У савременом смислу се помиње код биолога-еволуционисте Џулијана Хакслија у његовом раду „Религија без откровења“ ( 1927.)У чему је суштина појма и покрета трансхуманизма, да ли је заиста човек је свестан свих користи и последица које он носи са собом?

Знате, то софистицирано европско тзв. научно размишљање, ствара толико терминологије, те егзистенцијализам, па модернизам, постмодернизам, трансхуманизам. Написаће мноштво књига, почеће да предају. Нећете имати времена да разумете једно, а већ вам гурају  нешто друго.  Ако ниси успео да савладаш терминологију  још једног светионика мисли  као да си аматер и незналица. Све је то од нечастивог. Чини ми се да је све веома једноставно. Они стављају човека на прво место, интересантно, покажите ми тог човека!? Ко је он? Све што није од Бога, од ђавола је. Све што није од светла, од таме је. Штета је трошити време на проучавање научних описа који се непрестано смењују. Како је са Гетеовим фаустом: „Сува теорија, мој пријатељу, но вечно је младо дрво живота!“

Ваше књиге су преведене на многе европске језике, и Ви сами сте изузетан преводилац. Какви уметнички  трендови су присутни у модерној поезији, да ли су видљиве разлике између западних и источних погледа на поезију, књижевност уопште?

Овде није сасвим јасно које источне, далекоисточне или блискоисточне? Да ли је Русија исток или запад?   Конкретније, кинеску, јапанску, индијску поезију не познајем тако добро да бих могао да направим неке генерализације. То је посебан простор. Што се тиче европске поезије, по мом мишљењу, у словенском свету је она данас интересантнија и упечатљивија. Последњих двадесет година нисам срео ниједног истакнутог песника енглеског, француског и немачког говорног подручја. Такав је осећај да је све остало тамо у 20. веку. Погледајте коме дају Нобелову награду за поезију!? Бобу Дилану!!! Не доводим у сумњу његов музички таленат. Али, награда је за књижевност. Ако ми Ви укажете на некога,  са задовољством ћу да прочитам. Постоји још један поетски масив који сада кипи и активно се развија, то је регион Латинске Америке. То је латиноамеричка поезија и много је упечатљивих и талентованих имена. Очигледно је и то, такође, страствено подручје.

Да ли смо разумели на шта нас је Замјатим упозорио у роману „Ми“?

Разумели, не разумели, али са свог пута нисмо скренули. Идемо, куда? Као да ништа нисмо ни читали.

„Одавно ни због чега не тугујем,  одавно ништа не тражим“, стихови су из једне Ваше песме. Може ли тако да се живи?

То је тренутно расположење у каквом сви бивамо. Сви будемо у депресији, у лошем расположењу. Потом из њих излазимо са другим осећањима  и мислима. То је живот. Уосталом у томе је аутентичност и смисао поезије. Песник хвата универзална осећања и мисли. Многи људи мисле и осећају на исти начин, али само прави песник може да их одене у песничке редове који одмах могу да резонирају са другим људима, учине их емпатичним, чистим од депресивних мисли. А понекад пружају и позитивну енергију.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: