detalj slike: KRK Art dizajn

MIHAJLO PUPIN

Najveći svetski naučnik u elektrotehnici i telefoniji

Srbin iz Idvora

Dr Simo Jelača

1. Od Idvora do Njujorka

Mihajlo, Majkl, Pupin, briljantan naučnik i pronalazač, istakao se u oblastima telegrafije i telefonije, kao i sekundarne primene rendgenskih zraka u medicini. Autor nekoliko tehnički rasprava, naučnnih publikacija i knjiga, i njegove autobiografije ''Od pašnjaka do pronalazača'', objavljena 1923. godine u nekoliko stotina hiljada primeraka, u SAD je prihvaćena kao udžbenik za popularizaciju nauke i za istu je dobio Pulicerovu nagradu (1).

Pronalazak tzv. „Pupinovih kalemova” su ga 1900. godine uzdigli među veoma poštovane istraživače. U stručnim krugovima prvi put je potvrđeno predavanje „Praktična strana teorije naizmenične struje“ u Američkom udruženju elektroinženjera u Bostonu 1890. godine. U decembru 1893. patentirao je uređaj za prenos telegrafom i telefonskim putem, patent broj 519346 koji je odobren u maju sledeće godine. Sledeća dva patenta br. 640515 i 640516 iz 1895. godine koji se odnose na upotrebu električnih filtera naizmenične struje i rezonatora i primenu prenosa pomoću istih kola primećeni su već 1900. godine. Patenti broj 707007 i 707008 postavili su temelje novih tehnika i potvrdili ispravan pristup Pupinovog pristupa u primeni datih rezultata. Kada je Rentgen otkrio svoj pronalazak (rendgenski snimak), krajem 1895. godine Pupin se bavi istraživanjem „rendgena” i ubrzo uspeva da napravi prve snimke, koji skraćuju vreme snimanja sa jednog sata na nekoliko sekundi. Tri meseca kasnije u njujorškoj akademiji nauka završio je rad u kome je pokazao svoje nalaze „sekundarnog rendgenskog zraka” (1).

Ubrzo biznis plan velikih kompanija dolazi do zahteva za povezivanje udaljenih gradova, a Pupin ponovo stupa na scenu i sa matematičkom analizom rešenom primenom svog kalema, koji je prvi patentiran. Bell u SAD i Siemens & Halske u Evropi kupili su Pupinov patent, a veze sa Pupinovim kalemovima postale su jasne i bez smetnji. Tanki kablovi stvaraju ogromne uštede u bakru, a pristupi koji se koriste za primenu podmorskih kablova između SAD-a i Evrope. Ovaj uspeh ga oslobađa materijalnih potreba i od tada se opredelio samo istraživanju. Tada je već doživeo međunarodnu slavu. Zatim se predao istraživanjima u oblasti Maksvelove elektromagnetne teorije svetlosti, kao i proučavanju toplote i svetlosnih pojava, za kojima je oduvek imao intimnu želju. Proslavio se kao odličan nastavnik na univerzitetu i svojim radom je dokazao da se upornim radom može postići najveći uspeh, a njegovi nalazi se zasnivaju na kompletnoj matematičkoj analizi. Objavljivanjem svoje autobiografije postao je poznat širom Amerike i lični prijatelj predsednika Vilsona.

2. Pupinovo Detinjstvo

Rođen je 9. oktobra 1858. godine u Idvoru u Banatu. Po rodnom mestu sebi je dao nadimak „Idvorski“. Pupinova majka, iako nepismena, od rane mladosti mu je predlagala da ode u svet i da se bavi naukom. Rekla mu je da je znanje svetlost koja osvetljava život i da ne sme ostati slep sa očima. A otac mu je bio uman čovek; izabran je u selu za kneza. Tokom dugih zimskih noći u njihovom domu održavali su se seoski skupovi, koje je mali Mihailo video kao skup mudraca. Opisima svojih sunarodnika u njegovoj autobiografiji, svetu je dao sliku Srbije u njegovo vreme. Na početku škole nije bio najbolji đak, ali je ubrzo napredovao, a njegov učitelj je rekao da se „dogodilo čudo“. Od 1869. godine išao je u gimnaziju u Pančevu, gde je imao dobre nastavnike prirodnih nauka.

Tokom letnjih igara u panjacima, gde su dečaci čuvali stoku, noću su uvežbavali pozive kroz zemlju, pomoću noževa zabodenih u zemlju, i orjentisali se po orijentaciji zvezda, što će mu postati osnova tokom životnih otkrića za telefoniju na velikim udaljenostima. Posle gimnazije odlazi iz Pančeva 1872. u Prag uz novčanu pomoći crkvene opštine, koju je obezbedio od učitelja Kosa, koji je primetio Pupin talenat. Odlazeći na brod za Budimpeštu sa porodicom, prvi put je video očeve suze. Na putu za Budimpeštu, sa broda je video Beograd. Od Budimpešte do Praga putovao je vozom. Odmah po ulasku u školu u Pragu je došao u sukob sa nemačkim učenicima, što je bilo veoma okrutno prema Srbima. Posle prve godine njegov otac je umro, a Majkl je saopštio majci da će otputovati u Ameriku. Prodao je svoje knjige i odeću za koju je kupio kartu za brod od Hamburga do Njujorka za 12. mart 1874. godine. Parobrod je plovio za Njujork 14 dana i 13 noći, tokom kojih je Majkl provodio noći ležeći na palubi uz dimnjak, gde je bilo  toplije. I tek kada je ugledao Njujork iz duše mu se otopio nagomilani led.

Prvih dana u Njujorku je gladovao, slabo je znao engleski i nije imao posao. Prvi posao našao je u Filadelfiji, gde je čuvao stoku, jer je za to imao iskustva u Idvoru. Od tog posla uspeo je da uštedi nekoliko dolara, a kada je došla zima u Njujorku, ubacivao je ugalj u podrume. Često je odlazio u biblioteku ‘’Kupper’’, gde se grejao i naučio engleski. Sledeće godine pomogao je jednom momku, Nemcu, da se zaposli kao pomoćni ložač kotlova, koji ga je smestio u hotelsku sobu njegovog oca. Istovremeno se upisao u večernju školu Kupper. Većinom se interesovao za struju, a u književnosti su ga privukle biografije uspešnih ljudi. Bio je vredan i pošten radnik, ubrzo je unapređen u redovne činovnike, a u Kuperskoj školi je proglašen kao dobar matematičar i mašinski fizičar. Pupin je bio zainteresovan za Univerzitet Kolumbija, ali je trebalo da položi prijemni ispit iz latinskog i grčkog, koji nisu učili u školi. Međutim, on je odlučio da to uradi, za šta se pripremao dve godine. Prošao je sve počasti i postao akademski član 1879. godine. Na fakultet je došao iz fabrike, gde je zarađivao za hleb, imao je ušteđevinu od 311 dolara, bio oslobođen dugova i siguran u sopstveni uspeh. Kada je već završio prvu godinu sa odličnim uspehom, i zaradio dve nagrade od po 100 dolara. I sledećeg leta je radio u terenskim poslovima, i uštedeo dodatnih 75 dolara. Čak je u Idvoru stekao iskustvo u rvanju, a ta sportska disciplina na drugoj godini studija donela mu je više priznanja za uspehe nego u matematici i fizici. Njegovim kolegama  davao je dodatne lekcije i tako obezbeđivao novac za svoje životne troškove i preko njih se informisao viđajući se sa poslovnim ljudima Amerike. Vodio je brigu o očuvanju zdravlja, pravilnom ishranom, redovno vežbao, bavio se boksom, nije pušio, ali ni u čemu nije preterivao. Profesori su ga isticali, čak i predsednik Bernard. Po završetku osnovnih studija od univerziteta dobija stipendiju od 500 dolara godišnje, sa kojom odlazi u Evropu 1883. godine.  Diplomiravši na Univerzitetu Kolumbija, lično iz ruku predsednika Bernarda primio diplomu, i postaje američki državljanin. Nakon dolaska u Evropu, odlučio je da poseti svoju majku, koju nije video 11 godina.

3. Povratak u Evropu

Pupin je u Evropu stigao devet godina nakon dolaska u Ameriku, za to vreme je postao zreo čovek u zemlji Franklina, a Linkolna, gde je ostvario svoj prvi san, na Univerzitetu Kolumbija, kao najbolji student. Putujući Evropom, ovoga puta, nije se smrzavao na palubi uz dimnjak, ali je ipak ostao veoma skroman. Na Kembridž je došao sa najboljim preporukama Kolumbije, a majka u Idvoru jedva je dočekala da ga vidi. U Idvor je putovao kroz Francusku i Švajcarsku do Budimpešte, vozom, a odatle brodom, koji je napustio pre jedanaest godina. Kada je u Idvoru video dečake sa volovima, to mu se učinilo kao san. Kada je zagrlio svoju majku, i sam je plakao i grlio se dok su odlazili na očev grob, gde je majka rekla Kosti da je dovela sina koji im je bio najdraži u njihovom životu i da je njegovo ime bila poslednja reč koju je izgovorio kada je umirao. Toga leta Majkl i njegova majka boravili su dva meseca u Idvoru. Pupin se u Kembridžu divio zgradama u kojima su radili čuvene ličnosti, Njutn, Maksvel, Ravlij, Džon Adams, Stouks, Ser Vilijam Tomson - Kelvin, a sada je evo stigao i Majkl Pupin. Tamo je došao po preporuci Oskara Bravningsa, nameravajući da proučava Maksvelovu teoriju svetlosti. A pošto je Maksvel neposredno pre toga umro, Pupinovi planovi su morali da se promene. Počeo je da studira eksperimentalnu fiziku po Ravliju i Stoksu, a od 1885. prešao je u Kevendiš laboratoriju. Univerzitet Kolumbija je tražio da on studira kod Džona Tindala, koji je nasledio proslavljenog Faradaja, a i sam se bavio istraživanjem brzine zvuka kroz različite materijale. Za Tindala je svet već tada znao tako što je otkrio njegov uticaj na rasejavanje svetlosti na velikim koloidnim molekulima. A u leto 1886. Pupin je otputovao ponovo u Idvor. Nije slutio da će tada poslednji put videti svoju majku, što mu se nije dopalo. Posle njene smrti uverio se u njenu dobrotu i zarekao se sam sebi da je ovekoveči na najbolji mogući način, a dvadeset sedam godina kasnije, Srpska akademija nauka je 1913. godine osnovala Pupinovu zadužbinu za školovanje siromašne dece u Srbiji. Tindal i Pupin su razradili plan po kojem je Pupin otputovao u Berlin kod profesora Helmholmca. Kao dobro pripremljen student matematike i eksperimentalne fizike, počeo je svoju doktorsku disertaciju, a slušao je Kirhofova predavanja. Kirhof nije pridavao veći značaj Faradejevim elektromagnetnim fenomenima ili Maksvelovoj elektromagnetnoj teoriji svetlosti, koja je ostala kao nedovršeni Pupinov san. Oženio je sestru svog druga sa Kolumbije, Ketrin Džekson, registrujući se u grčko-pravoslavnoj crkvi u Londonu. Doktorsku disertaciju ''Osmotski pritisak i njegov odnos na slobodnu energiju'' Pupin je odbranio kod profesora Helmholca 1889. godine nakon četiri godine, sa svim počastima i poboljšao eksperimentalne metode i matematičku analizu, za omogućavanje uspešnog rešavanja naučnih problema.

4. Profesor na Univerzitetu Kolumbija

Profesor Pupin je dobio matematičku fiziku. Odmah su ga požurili za opremanje laboratorija za naučnoistraživački rad. Finansiranje je obezbeđivano kroz predavanja za industriju, a u to vreme Pupin je informisao poslovne ljude Amerike. Jedno od najvažnijih predavanja bilo je u Američkom udruženju elektroinženjera u Bostonu 1890. godine, kada se zalagao za primenu naizmenične struje, i kada se prvi put lično susreo sa Nikolom Teslom. Bilo je to toliko smelo, za razliku od električne stolice, naizmenične struje napravljene 1889. godine, da je svet skrenuo pažnju na njenu štetu. Srećom, došlo je do značajnog napretka u tehnici: otvorena je Svetska izložba u Čikagu 1893. koju je osvetlio Tesla, sa Tesline hidroelektrane na Nijagarinim vodopadima i. Teslini polifazni sistemi koji su se koristili u prenosu energije na velike udaljenosti i koristili su Teslin transformator,  a počela je sa radom i izložba kojom je predsedavao Helmholc. Čak je i lord Kelvin promenio mišljenje prihvatajući izgradnju hidroelektrane na Nijagarinim vodopadima po Teslinom projektu, koristeći polifazni sistem naizmenične struje. A Kongres elektroinženjera na izložbi u Čikagu potvrdio je odluku da Teslin polifazni sistem postane osnova za budući razvoj elektrifikacije i industrijalizacije Amerike. Ovo je stvorilo novu eru u elektroindustriji. A pošto je firma predstavljala Pupina, stručne i naučne činjenice su pretile njegovoj opasnosti da Edisonove pristalice ugroze Pupinova profesorska mesta u Kolumbiji. Od 1891. Pupin se posvetio slučajevima teoriji toplote i hidraulike, a sledeće godine i dinamici. Pupin je tih godina posetio Teslu u njegovoj laboratoriji, a 1891. objavio je njegov rad o višefaznim generatorima, koji je potvrdio validnost Teslinih pronalazaka, iako su njihovi stručnjaci primetili da među njima nije bilo čvrstih prijateljskih veza. Ovo je široko opisano Seifer (2), što ukazuje da je Pupin podržavao Markonija, koji je uzurpirao Tesline izume u oblasti radija, za koje je čak dobio i Nobelovu nagradu. Aprila 1898. Pupin je dobio upalu pluća. Zabrinutost zbog toga izazvala jekod njega i njegove žene, koja je ubrzo umrla. Pupin je imao samo volju da sve učini u životu njihove ćerke. Pupinov angažman bio je i mirovni plan. Učestvovao je na Konferenciji mira u Parizu 1919. godine, kada je jugoslovenska vlada bila predvođena Stojanom Protićem. Kao lični prijatelj predsednika Vilsona, tokom konferencije u Parizu doživeo je njegovu ispovest. Tada je Rumunija tražila ceo Banat, tvrdeći da im pripada. Predsednik Vilson je bio taj koji je pitao: „Poznajete li vi profesora Pupina? Znam da je on iz Banata, a znam ga kao srpskog rodoljuba''.

Ovim statusom Banata je rešen. Konferencija u Parizu trajala je 50 dana, nakon čega je Pupin otputovao u Idvor, Novi Sad i Pančevo. Tokom maja 1919. posetio je i Beograd, Zagreb i Ljubljanu i svuda je bio veoma srdačno dočekan. I ovoga puta ostao je kod kuće dva meseca.

Pupin je na Univerzitetu Kolumbija bio profesor 40 godina (1889-1929), a od 1894. do 1924. dobio je priznanje za svoja 24 patenta (1, 4). Zapamćen kao izvanredan učitelj, fenomenalan matematičar, izvanredno sposoban da otkriva probleme i njihovo uspešno rešavanje. Dobio je mnoga priznanja i nagrade: Franklinovu zlatnu medalju 1902. godine, Herbertovu zlatnu medalju 1916. godine i Edisonovu medalju za 5 pronalazaka telegrafije i rezonatora.

5. Pronalazak telegrafije i rezonatora

Pupin je izabran za studije telegrafije i telefonije u okviru svojih predavanja studentima. Već 1893. godine skrenuo je pažnju širom sveta na sebe primenom svojih kondenzatora i principa rezonancije na podmorski kabel, čime je rešio problem primene naizmenične struje u više telegrafa. Sa svojim patentnim brojevima: 519346, 707007, 707008 i 640515 postigao je u telegrafiji više poruka preko jedne žice (1). Bilo je sporova oko priznavanja Pupinovih prioriteta, ali je njegova prednost bila u tome što su se nakon podnošenja patentnih prijava na njima održavala javna predavanja sa eksperimentima, a o njima su komentarisali stručni časopisi u Americi i Evropi. Pupinovi kalemovi su univerzalno prihvaćeni u svetu, čineći Pupina poznatim do danas. Pupin je uspešno prodao svoj patent 640616 Markonijevoj kompaniji, iako je isti primenjen mnogo kasnije. Prvi Pupinov podvodni kabl je kompanija Simens položila 1906. godine na jezeru, na udaljenosti od 20 km, a 1924. na obali Bermuda u dužini od 200 km. Ubrzo je potom kabel postavljen na dužinu od 4500 km, koji je prošao sa 1700 karaktera/min. Pupin je svoje podmorske kablove zaštitio patentom br. 652230 od 14. decembra 1899, a za 19. jun 1900. isti dobio priznanje, koji je kupila nemačka firma Simens, koja je postavila liniju Berlin-Potsdam, dužine 32,5 km i Berlin-Magdeburg 150 km. Godine 1915. izgradili su liniju Njujork-San Francisko u dužini od 5000 km gde su prvi put sreli Aleksandra Grahama Bella i njegovog pomoćnika. Tako je počeo uspeh Pupina (1). Tokom Drugog svetskog rata poboljšane su telefonske linije za komunikaciju sa avionima tokom leta, za koju mu je svoju nagradu lično uručio predsednik Sjedinjenih Američkih Država Harding 14. oktobra 1922. Sekundarni rendgenski zraci, a Otkriće rendgenskih zraka objavljeno je decembra 1895. Pre toga je eksperimentisao sa njima Nikola Tesla, ali im on nje uvek pridavao važnost, i napravio snimak svojih ruku i ostavio ga u fioci, ali nije žurio da isti patentira. Pupin se odmah zainteresovao za njihovu primenu i februara 1896. napravio je njihove snimke na ruci pacijenta čija je ruka bila puna opiljaka. Doktor je odmah izvršio operaciju i izvadio sve opiljke. Tako je počela njihova upotreba u medicinske svrhe. U njihovim eksperimentima Pupin je postavio ploču iza zavese fluorescencije i tako skratio rendgenski snimak tada sa jednog sata na samo nekoliko sekundi. Takođe je potvrdio postojanje sekundarnog rendgenskog snimka. Pupin je tvrdio da je ozračeno telo proizvodilo nove zrake, koji se ne reflektuju ''rendgenskim'' i objavio je već 6. aprila 1896. pismo Akademije nauka. Kasnije su sekundarni rendgenski zraci našli ogromnu primenu i u medicini i u atomističkoj nauci. Svaki element ozračenih zraka reflektovao je zrake određenih talasnih dužina, karakterističnog spektra, čime je određivao sastav ozračenog materijala. Danas je data metoda u univerzalnoj primeni i istraživanju. Pupin je u svojoj 43. godini, 1901. godine, unapređen u redovnog profesora, a mnoge svetske akademije nauka su ga izabrale za svog redovnog ili dopisnog člana i univerzitetu dodelio počasne doktorate nauka. Novu medalju dobio je 1920. godine, medalju Vašingtona 1928. i zlatnu medalju Frica 1931. godine. Time je potvrđeno da je svojim radom doprineo unapređenju nauke i tehnologije u svetu. Pupin je procenjen kao jedan od najvećih duhova devetnaestog i dvadesetog veka. Umro je u Njujorku 12. marta 1935. na 61-godišnjicu od kada je otputovao iz Hamburga u Ameriku.

6. Odnosi Pupina i Tesle

Odnose Pupina i Tesle dokumentovano i detaljno piše Mark Seifer u svojoj knjizi „Čarobnjak, život i vremena Nikole Tesle, biografija jednog genija“, Karol Publišing Group 1999 (2) 21. januara 1890. godine, kada je Tesla izabran za potpredsednika Američkog udruženja elektroinženjera, učestvovao je u diskusiji sa Pupinom. On je zastupao primenu naizmenične struje i Pupin mu je odao priznanje. Budući da se upravo vratio iz Evrope nije obavešten o sporovima između Edisona i Vestinghausa. Nešto kasnije, istražujući ko je pravi autor višefaznog sistema, po Tesli, vezan za pogrešne ljude da bi bio „upleten“ (2). Predavanje u Bostonu podelilo je publiku na pristalice i protivnike naizmenične struje. Na sreću za Teslu se našao Pupin među pristalicama Eliha Tomsona, koji će ga kasnije spasiti kada je pokušao da eliminiše protivnike sa univerziteta. Pupin je jednom prilikom tvrdio da je pogrešno razumeo Teslu, prilikom koje je bio nesporazum između braće po krvi. Tesla je zvao Pupina na njegova predavanja, ali je Pupin izostao. Govoreći pohvalno o Tesli, Pupin je u svom govoru pohvalio Dobrovolskog i Brauna za praktičnu primenu Teslinih izuma, ali je Tesla kasnije odgovorio da su ta dva čoveka ukrala njegov izum. Tesla je zamerio Pupinu za slabo poznavanje maternjeg srpskog jezika. Za Teslu se znalo da je izuzetno emotivne prirode, a Pupinu su zamerali što širi lažne informacije. Pupin je u svojoj autobiografiji detaljno opisao AC struje, pominjući Teslino ime samo jednom na 396 stranica (2). Kada je Tesli dodeljen počasni doktorat na Univerzitetu Kolumbija i Jejl, Pupin je izrazio svoje neslaganje sa njima (2). Ipak, priznanje je dodeljeno Tesli. Kada je Tesla iz 1892. objavio mogućnost slanja visokofrekventnih struja na beskonačnu udaljenost i isti patent, potvrdio je i mogućnost slanja telefonskih poruka prekookeanskim kablom, Pupin se takođe tome protivio. Pupin je tada počeo da istražuje američki patent i 10. februara 1894. i sam je podneo patentnu prijavu za višelinijski telegraf, napisao je: „Potvrđujem da sam prvi napravio praktičan pokušaj da primenim višelinijsku telegrafiju“. Negativan odgovor na njegovu prijavu patenta dao je nekoliko meseci kasnije Džon Simor, navodeći odbijanje da pogleda članak o Teslinim eksperimentima sa naizmeničnim strujama. Simor je dalje izneo gledište, navodeći da je Pupin samo umnožio nekoliko Teslinih linija, što ni u kom slučaju nije moglo da se prihvati kao patent. Pupin je angažovao advokata i vodio spor sa Zavodom za patente 6 godina, sve dok Simor nije otišao u penziju. Mark Seifer (2) navodi na 168. strani svoje knjige da je Tesla eksperimentisao sa rendgenskim zracima nekoliko godina pre otkrića Rentgena, ali im nije pridavao značaj. Nazvao ih je senografima, ime koje je preuzeto od Sorena Kjerkegora, koji ih je opisao u svom eseju „Ili/Ili“ (2). Pupinovo otkriće rendgenskih zraka dobilo je najznačajniji pronalazak u njegovom životu i odmah su mu pristupila njihova istraživanja, o kojima je gore bilo reči. Nakon povratka Tesle iz Kolorada, u Njujorku je bio kod Markonija i tražio da mu da predavanje o bežičnom prenosu. Teslini komentari su bili: „Kada sam poslao talase širom sveta iz svoje laboratorije u Koloradu, Markoni je eksperimentisao sa mojim uređajima i nije uspeo“. Markoni je ponovo bio u Njujorku tvrdeći da je prvi poslao signale širom sveta, za šta je Tesla prokomentarisao: „Kada sam otišao kod Markonija saznao je da sam ovde, prisutan i odložio je predavanje“. Međutim, posredstvom Pupina, Markoni je predstavljen Tesli u naučnom klubu, u to vreme Pupin je bio veoma veseo zbog penzionisanja Džona Simora iz Zavoda za patente. Boraveći u Teslinoj laboratoriji Markoni je izrazio sumnju u rad transformatora, a Tesla je odgovorio: „Vreme će pokazati“ gospodine Markoni. Tom prilikom, Pupin je ponudio Markoniju konsultanta, a Markoni ga je zamolio da se sastane sa Edisonom i za znanje o slanju poruka iz voza u pokretu. Pupin je dobio ulogu posrednika i te godine je počeo da dobija sredstva za svoje patente. U junu 1900. dobio je od AT & T 3000 dolara, dok je dogovoreni iznos bio 200.000 dolara. Ovaj Pupinov materijal je davan na duži vremenski period, za koji je Mark Sajfer rekao da Pupin bolje razume Tesline principe nego sam Tesla (2). Takođe je naveo da je Tesla bio svestan piratske aktivnosti Markonija, a Pupina i Markonija je nazvao malignom bolešću parazita i mikroba. Kada je pripremao Markoni predajnik za Novi Faundlend, Pupina su pitali da li veruje u uspeh, on je odgovorio: „Svakako da verujem“. I pored svih nesuglasica sa Teslom Markoni je čak došao da vidi i njegovu kulu u Vardenklifu, sa koje je Tesla nameravao da pošalje energiju od 10 miliona konjskih snaga, što je dvostruko više od snage čitavih Nijagarinih vodopada. A kada ni Morgan nije mogao da poveća cenu završetka tornja, pošto je i sam zapao u finansijske poteškoće, Tesla je pisao Šerfu „Kombinacija Pupin-Edison-Markoni zadala mi je ogromnu poteškoću“. A kada je Pupin pozvan da svedoči u sporu sa Teslom-Markonijem, Pupin je napisao „Pronašao sam bežične telefone pre Tesle i Markonija“ (2). Prema Teslinoj tužbi u 'Druri-Kuperu dokazano je da je Tesla 1897. godine sproveo eksperiment da prenese poruku od Hjustona do Vest Pointa (oko 30 milja) pred oko 3.000 pozvanih gostiju, svih profesija, i da je Markoni prijavio patent br. 763772 10. novembra 1900. Teslini patenti nose brojeve 645576 i 649621 od 2. septembra 1897.

7. Zaštita Teslinog patenta

Tesline patente, koje je izradio lično Džon Simor, koji je odbio zahteve za istog Pupina, a Markonijev patent je odobren do 1904. godine, nakon što se povukao iz Patentnog zavoda (2). Vrhovni sud Sjedinjenih Država br. 6369 od 21. juna 1943. Markoni patent je oboren u korist prioriteta Teslinog pronalaska, kome se daje prednost. Na nesreću Tesle, ova odluka je kasno došla, preminuo je 7. januara 1943. Stenli Stojiljković, ambasador Jugoslavije u Americi, seća se Tesle, koga je prvi put sreo u parku iza biblioteke, gde su se dve bele golubice hranile palminim semenom. Od tada su održavali prijateljske odnose u narednih 10 godina. Kao i mnogi Srbi, Stoiljković je bio nesrećan zbog razlaza između Tesle i Pupina. Pokušao je da im obijici priđe, ali stekao je utisak da ne želi ni jedan ni drugi. Mark Seifer, na strani 437 svoje knjige, piše da je Pupin čak izbrisao Teslino ime iz svojih izuma (2). A kada se Pupin 1935. razboleo, zamolio je Stoiljkovića da nagovori Teslu da ga poseti, da se pomire pre njegove smrti. Tesla je prihvatio zahtev, ali samo u prisustvu Stoiljkovića, a kada je Tesla ušao u sobu, uzeo je Pupina za ruku i upitao: „Kako si moj stari prijatelju“? Pupinova poslednja želja se ispunila, izgubio je reči, bio je veoma emotivan i tiho je plakao. Ostali posetioci su ostali nemi, a ubrzo nakon toga Pupin je umro. Bilo je to 12. marta, 61-a. godišnjica Pupinovog odlaska iz Hamburga u Ameriku. Tesla je takođe prisustvovao Pupinovoj sahrani. Dva srpska velikana oprostila su jedan drugome sve polemike iz ovog sveta izuma koji im duše umiruju u besmrtnom raju, večnosti. Neka im obojici veliko hvala i večna slava za njihov doprinos čovečanstvu i ugledu koji je sa njima stekao srpski narod.

8. Reference

1 Slavko Bokšan: Mihajlo Pupin i njegovo delo, Naučna publikacija Nuts Serbian, Novi Sad 1951

2 Mark J. Seifer: Vizard, Život i vreme Nikole Tesle, Biografija Genija. Margaret Čejni i Robert Ut: Nikola Tesla, majstor munje, Metro Buks

2001

4 Internet: http://teslasosieti.som (Naučnik Mihael I. Pupin).

PODELITE OVAJ TEKST NA: