detalj slike: KRK Art dizajn

GORKI SOLILOKVIJ KAO UVOD U ĆUTANjE

(Milovan Danojlić, Pešački monolog, Plato, 2007)

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Najnovije priznanje koje je Milovan Danojlić primio na Vidovdan u Gračanici, „Zlatni krst kneza Lazara“, omaž je njegovoj dubokoj ukorenjenosti u povesnicu srpskog bića iz koje je crpeo teme i motive uvrštene u pedesetak knjiga poezije, proze, prevoda i prepeva. Iako već tri decenije živi u inostranstvu, on sva dela objavljuje  u Srbiji i jedan je od najizrazitijih predstvanika književnog života kod nas. Za velika književna ostvarenja u kratkom vremenskom rasponu dodeljena su mu dva velika odlikovanja, „Orden Svetog Save „ i  „Orden  zasluga za narod“, pored dvadeset osam ostalih nagrada.

Mnogo razloga da pisac bude srećan. No, može li umetnik uopšte biti srećan?

Danojloćeva knjiga poezije Pešački monolog, nudi neke od mogućih odgovora. I ne samo o tome, može li pisac, već može li čovek uopšte biti srećan iako je formalno ostvaren čak i kad je izuzetno uspešan čovek? Reklo bi  se da je odgovor nužno negativan. Da je sreća ostvariva, umetnost verovatno nikad ne bi nastala kao alternativa, utopijska zemlja u koju stižu svi koji se pitaju za svoj smisao na zemlji, koji uranjaju u sopstvene dubine i nastoje da ih popune.

Pešački monolog je upravo „priznanje“ da smisla nema ni na kraju puta koji govorni subjekat evokativno sažima : “Ostade šumorenje u kom se / sve sustiže, sabira i poništava/“. Dakle, čisti nihilizam, onako ničeanski, jednostavno, kao i kod Srbe Mitrovića i mnogih drugih. Pesnik osuđen na reči ne veruje više ni u njihovu suštinu, on računa još samo na njihov nejasan zvuk, „šumorenje“ koje još može negde da odjekne kao znak jedne neponovljive egzistencije koja se presula u svoj zvučni ekvivalenat, ali nakon toga ostaje praznina u kojoj se sve „poništava“. Pa, ipak, uprkos tome, on se odaziva nemiru koji reč pokreće u njemu, koji aktivira njegovo biće na tvoraštvo, koje od tamnih niti duha istkiva konture pesme koja se potom formira u celinu zaokruženu formu ritma., muzike i slike, neodoljivu vinjetu smisla koja je zapravo „uzglobljeno“, istrgnuto vreme. Stoga govorni subjekat stalno lavira između dana i noći, između rasvita i sumraka kada je stvaralački naboj najizrazitiji. Njegov duh se joguni kao nebo pred kišu i vapi za pravom rečju koja bi ga dorekla: „Kao grom reč nek me pronađe / dok me nedovršeno prati ukorak/  Moglo bi se usložiti to komađe// kad bi se našao prauzrok“...Za kojim prauzrokom traga lirsko ja, nemira ili pevanja? On, se, dakle, spušta u sam ontološki temelj pevanja, ali i bivanja, nužnosti bića koja je ukleto u datosti i zadatosti traženja ishoda.“Život je pao i razbio se u padu“...O toj razbijenosti svega, dakako i iluzija, čitamo u Pešačkom monologu , zbirci u kojoj govorno ja otkriva svoju poziciju usamljenika ogoljene duše lišene zanosa mladosti i suočenog sa bliskim krajem životne staze sa koje se život očituje kao prevara. Sva iskustva se  ispoljavaju  u potpunoj izlišnosti, pa čak i stvaralačka, ostaje još tamni šapat bića osuđenog na samoposmatranje, gorki solilokvij kao završnica koja izoštrava svest za curenje vremena i potrošivost ljudske sudbine. I dok se život daje iz vizure šaptača koji je u stalnom pokretu, tek prizori mogu da uspostave celinu slika koje čine pesmu. Od njih nastaje svojevrstan autoportret u kojem se pesnik prepoznaje kao bezimena tačka vasionske geometrije.:“Sad kad si stigao nigde, ni u šta“, to je bilans velike energije uložene u stvaranje , ostaje povratak sebi kao uvod u ćutanje koje predstoji. Oglašava se zamor od života punog buke, lažnog sjaja  savremenih bogova koji obećavaju bolje dane. Gorko svođenje računa sa sobom, konačnost u kojoj se sve čini potrošenim i obezvređenim.“Tamni Bog“, nadneo se nad pojedincem koji je glavni strukturni nosač prvog dela zbirke podeljene na cikluse: „Lirska rukovet“, i „Prizori kraj južnog puta“ u čijem središtu je Srbija, odnosno srpski nacion. Kada se prvi ciklus stavi naspram drugog onda se sva lična posrnuća lirskog junaka ogledaju u klonulosti nacionalnog bića i njegove sudbine. To se, pre svega, vidi u promenjenoj intonaciji, sa melanholije se prelazi u ironiju, jetki sarkazam, ali i izvestan optimizam spram opstanka nacije , nasuprot snažnog pesimizma iskazanog u  liku govornog ja.  Na toj opreci između pojedinačnog i opšteg, pesnik gradi svoje vjeruju koje se iz nihilizma preobraća u snagu i istrajnost kolektivnog bića u čiji opstanak se veruje.

Kao pripadnik zemlje  malih, „tesnih međa“, čije postojanje „nekog vređa“, on joj poručuje da „ sebe u sebe baci kao seme /da bi proklijala kad dođe vreme/ da bi vaskrsnula i uzletela / kao žar-ptica iz pepela“, poredeći je sa koprivom koja iako samonikla sanagu crpi iz tla i opstaje.

Pesnik progovara o zamkama i obmanama istorije :“Svoje nećemo/ tuđe ne damo“ je inverzija nastala na osnovu poznate komunističke parole kada se njome branio Trst, a da se pri tom zaboravljalo na ideologiju koja je dovela do toga da su danas i „Trst i Prizren u inostranstvu“, jer zapravo tada, pedesetih godina dvadesetog veka, skrojena je sudbina današnje Srbije koja je osakaćena gubitkom Kosova i Metohije, te i Prizrena. Na tom tragu koji govori o kontinuitetu istorije zlodela je i pesma „Iz dnevnika nemačkog vojnika Bosna 05“, kao i pesma  „Voždov oproštaj“ u kojoj se izriču teške reči savremenom naraštaju iz pozicije onoga ko je stvarao srpsku držvu.

Iako podeljena na dve celine, zbirka Pešački monolog povezana je unutarnjim strukturnim, značenjskim vezama. „Tamni Bog“ koji u prvom delu zbirke uništava peruniku u drugom se obrušio na narod, zemlju...Lirski iskušenik koji uzmiče pred sobom, u drugom delu bi ipak da negde o(p)stane, makar kao ciganski ekser ukucan u kućni prag. Poricani i nepronađeni smisao s početka knjige (prolaznost pojedinca koji umire) pronađen je  u smislu pripadanja nacionu koji traje. U prostoru omeđenom i imenovanom (Srbija) koji iako rasparčavan i iskušavan  pretrajava  i iz kojega niču daroviti ( dakako i oni koji uništavaju sve pozitivno, nije tu reč ni o kakvoj idealizaciji), pojedinci koji tom imenu daju smisao i vrednost. I tako se samoponištavajući monolog na kraju transformiše  u pesmu o opstanku roda iz kojeg smo potekli, jer na to podstiču, vuku napred, obavezuju daroviti pripadnici nacije, naši

 prethodnici te se to      ukazuje kao nađeni smisao :“ići napred upornost praotačku  da potvrdiš“. I uprkos kolebanju izrečenom kao i u stihu jednog  takođe vrlo plodnog pesnika, „živeo sam najčešće se opirući“, lirski subjekt pronalazi uporište u nadličnim ciljevima, u opomenama koje izgovara i usmerenjima koja kao iskusan i uman čovek može da da.

U tom smislu, završna ,“Posmrtna pesma“istovetna po intonaciji sa onima iz „Lirskih rukoveti“,  nije u znaku lamentacije nad sopstvenim krajem, već crnohumornim skiciranjem ljudske prolaznosti relativizuje sve to i „ bolne nerešivosti“, od kojih će se na kraju izbaviti.

Provodeći nas  „pešačkim monologom“, od melanholije do mudre skepse, Milovan Danojlić u obilju oblikovnih postupaka i stilskih realizacija, ispisuje čistu liriku u čijem je središtu usamljeni subjekat koji se sudara sa sunovratima sveta modernog doba, ali koji ipak pronalazi smisao i utočište iako mu je ishod traganja unapred poznat.

PODELITE OVAJ TEKST NA: