детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГОРКИ СОЛИЛОКВИЈ КАО УВОД У ЋУТАЊЕ

(Милован Данојлић, Пешачки монолог, Плато, 2007)

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Најновије признање које је Милован Данојлић примио на Видовдан у Грачаници, „Златни крст кнеза Лазара“, омаж је његовој дубокој укорењености у повесницу српског бића из које је црпео теме и мотиве уврштене у педесетак књига поезије, прозе, превода и препева. Иако већ три деценије живи у иностранству, он сва дела објављује  у Србији и један је од најизразитијих предстваника књижевног живота код нас. За велика књижевна остварења у кратком временском распону додељена су му два велика одликовања, „Орден Светог Саве „ и  „Орден  заслуга за народ“, поред двадесет осам осталих награда.

Много разлога да писац буде срећан. Но, може ли уметник уопште бити срећан?

Данојлоћева књига поезије Пешачки монолог, нуди неке од могућих одговора. И не само о томе, може ли писац, већ може ли човек уопште бити срећан иако је формално остварен чак и кад је изузетно успешан човек? Рекло би  се да је одговор нужно негативан. Да је срећа остварива, уметност вероватно никад не би настала као алтернатива, утопијска земља у коју стижу сви који се питају за свој смисао на земљи, који урањају у сопствене дубине и настоје да их попуне.

Пешачки монолог је управо „признање“ да смисла нема ни на крају пута који говорни субјекат евокативно сажима : “Остаде шуморење у ком се / све сустиже, сабира и поништава/“. Дакле, чисти нихилизам, онако ничеански, једноставно, као и код Србе Митровића и многих других. Песник осуђен на речи не верује више ни у њихову суштину, он рачуна још само на њихов нејасан звук, „шуморење“ које још може негде да одјекне као знак једне непоновљиве егзистенције која се пресула у свој звучни еквиваленат, али након тога остаје празнина у којој се све „поништава“. Па, ипак, упркос томе, он се одазива немиру који реч покреће у њему, који активира његово биће на твораштво, које од тамних нити духа исткива контуре песме која се потом формира у целину заокружену форму ритма., музике и слике, неодољиву вињету смисла која је заправо „узглобљено“, истргнуто време. Стога говорни субјекат стално лавира између дана и ноћи, између расвита и сумрака када је стваралачки набој најизразитији. Његов дух се јогуни као небо пред кишу и вапи за правом речју која би га дорекла: „Као гром реч нек ме пронађе / док ме недовршено прати укорак/  Могло би се усложити то комађе// кад би се нашао праузрок“...За којим праузроком трага лирско ја, немира или певања? Он, се, дакле, спушта у сам онтолошки темељ певања, али и бивања, нужности бића која је уклето у датости и задатости тражења исхода.“Живот је пао и разбио се у паду“...О тој разбијености свега, дакако и илузија, читамо у Пешачком монологу , збирци у којој говорно ја открива своју позицију усамљеника огољене душе лишене заноса младости и суоченог са блиским крајем животне стазе са које се живот очитује као превара. Сва искуства се  испољавају  у потпуној излишности, па чак и стваралачка, остаје још тамни шапат бића осуђеног на самопосматрање, горки солилоквиј као завршница која изоштрава свест за цурење времена и потрошивост људске судбине. И док се живот даје из визуре шаптача који је у сталном покрету, тек призори могу да успоставе целину слика које чине песму. Од њих настаје својеврстан аутопортрет у којем се песник препознаје као безимена тачка васионске геометрије.:“Сад кад си стигао нигде, ни у шта“, то је биланс велике енергије уложене у стварање , остаје повратак себи као увод у ћутање које предстоји. Оглашава се замор од живота пуног буке, лажног сјаја  савремених богова који обећавају боље дане. Горко свођење рачуна са собом, коначност у којој се све чини потрошеним и обезвређеним.“Тамни Бог“, наднео се над појединцем који је главни структурни носач првог дела збирке подељене на циклусе: „Лирска руковет“, и „Призори крај јужног пута“ у чијем средишту је Србија, односно српски национ. Када се први циклус стави наспрам другог онда се сва лична посрнућа лирског јунака огледају у клонулости националног бића и његове судбине. То се, пре свега, види у промењеној интонацији, са меланхолије се прелази у иронију, јетки сарказам, али и известан оптимизам спрам опстанка нације , насупрот снажног песимизма исказаног у  лику говорног ја.  На тој опреци између појединачног и општег, песник гради своје вјерују које се из нихилизма преобраћа у снагу и истрајност колективног бића у чији опстанак се верује.

Као припадник земље  малих, „тесних међа“, чије постојање „неког вређа“, он јој поручује да „ себе у себе баци као семе /да би проклијала кад дође време/ да би васкрснула и узлетела / као жар-птица из пепела“, поредећи је са копривом која иако самоникла санагу црпи из тла и опстаје.

Песник проговара о замкама и обманама историје :“Своје нећемо/ туђе не дамо“ је инверзија настала на основу познате комунистичке пароле када се њоме бранио Трст, а да се при том заборављало на идеологију која је довела до тога да су данас и „Трст и Призрен у иностранству“, јер заправо тада, педесетих година двадесетог века, скројена је судбина данашње Србије која је осакаћена губитком Косова и Метохије, те и Призрена. На том трагу који говори о континуитету историје злодела је и песма „Из дневника немачког војника Босна 05“, као и песма  „Вождов опроштај“ у којој се изричу тешке речи савременом нараштају из позиције онога ко је стварао српску држву.

Иако подељена на две целине, збирка Пешачки монолог повезана је унутарњим структурним, значењским везама. „Тамни Бог“ који у првом делу збирке уништава перунику у другом се обрушио на народ, земљу...Лирски искушеник који узмиче пред собом, у другом делу би ипак да негде о(п)стане, макар као цигански ексер укуцан у кућни праг. Порицани и непронађени смисао с почетка књиге (пролазност појединца који умире) пронађен је  у смислу припадања национу који траје. У простору омеђеном и именованом (Србија) који иако распарчаван и искушаван  претрајава  и из којега ничу даровити ( дакако и они који уништавају све позитивно, није ту реч ни о каквој идеализацији), појединци који том имену дају смисао и вредност. И тако се самопоништавајући монолог на крају трансформише  у песму о опстанку рода из којег смо потекли, јер на то подстичу, вуку напред, обавезују даровити припадници нације, наши

 претходници те се то      указује као нађени смисао :“ићи напред упорност праотачку  да потврдиш“. И упркос колебању изреченом као и у стиху једног  такође врло плодног песника, „живео сам најчешће се опирући“, лирски субјект проналази упориште у надличним циљевима, у опоменама које изговара и усмерењима која као искусан и уман човек може да да.

У том смислу, завршна ,“Посмртна песма“истоветна по интонацији са онима из „Лирских руковети“,  није у знаку ламентације над сопственим крајем, већ црнохуморним скицирањем људске пролазности релативизује све то и „ болне нерешивости“, од којих ће се на крају избавити.

Проводећи нас  „пешачким монологом“, од меланхолије до мудре скепсе, Милован Данојлић у обиљу обликовних поступака и стилских реализација, исписује чисту лирику у чијем је средишту усамљени субјекат који се судара са суновратима света модерног доба, али који ипак проналази смисао и уточиште иако му је исход трагања унапред познат.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: