detalj slike: Ječina Sofija

ZA SVE JE KRIV DUNAV 

SRPSKO SUNCE NIKOGA NE ŠTEDI

Čini se da sam u Bibliji pročitala da je strah – suprotnost ljubavi. Sve je tačno, u ljubavi se ne sme strepeti. Ne sme se skrivati, varati, prilagođavati i pretvarati, ne sme se govoriti ljudima ono što žele da čuju, i praviti se da si nešto svarljivo i lako. Ne može se čovek osećati kao duboka, uzburkana reka, a praviti da je nevidljiva para.

Po svoj prilici, svaki južni grad je pun ljubavi. U Beogradu je ima napretek. Prave ljubavi i istovremeno nezemaljske. Upravo one ljubavi kada moraš priznati da si se ogolio do zagrejanih kostiju i pomiriti se da se tvoje nesavršeno telo preliva vrućim znojem. Pogledati u zamagljeni izlog i začuditi se što odražava nepoznato, zrelije lice.

U ljubavi svako mora da bude ono što jeste. Zatvorena, skrivena i zatočena u ledenom sarkofagu prošlost otopiće se pod južnim suncem, i sve neizrečeno izliće se sa usana i rashladiti makedonsko vino u čaši. Otrezniće današnji dan i uplašiti svojim iznenadnim pojavljivanjem.

Još, u ljubavi se ne sme kriti. Nemoguće je sačuvati spokojstvo i mir u jednoj stvari, a izgubiti glavu u drugoj. Koraknuvši napolje, već si pod uticajem snažnog vrtloga koji nipošto ne možeš da izbegneš.

Treba biti spreman za to da srpsko sunce nikoga ne štedi i da ako si ovde pre ili kasnije otopiće se i tvoje srce.

ZA SVE JE KRIV DUNAV

Živim na jugu, a kao da sam na severu. Za sve je kriv Dunav. Pravi se da ćuti, a u stvari neprestano žuri, žubori, preliva se i polako pretiče, talas za talasom, kap po kap, na drugu stranu zemaljske kugle. Tek ponekad, beznadno, kao vrisak u noći, začuje se prigušeno prskanje. To nestrpljive ribe potpuno zaboravljaju da ne umeju da lete. Glupe, radoznale, praznoglave, teže uvis i ne slute koliko su imale sreće sa svojim prebivalištem.

Ćutanje je vrlo važno.

Često razmišljam o tome da mnoge svoje tajne nisam izgovorila naglas. Osim ponekad, i to – Dunavu. Znate, na bečkoj obali Dunava postoji „groblje bezimenih“. Tamo počivaju oni koji su izvršili samoubistvo, i neidentifikovani i bezlični doplutali na obalu austrijske prestonice. Obični grobovi – samo krst i par stvari nađenih na telu. Verovatno su njihove tajne bile preteške i za Dunav i povukle su ih kao težak i blatnjav kamen na dno.

A Dunav samo ćuti. Pravi se da je sve zaboravio i odneo u dubinu, ali – nije tako – pamti svaku reč.

Na proleće na njegovoj dorćolskoj obali cvetaju ruže. Grimizne kao gusta venozna krv i bele poput ruku starice – novorođeni cvetovi govore ono što mi odavno nastojimo da zaboravimo. Živimo tobože pod suncem, a u stvari na rubu ogromnog glečera. I zaboravljamo koliko smo imali sreće sa svojim prebivalištem.

SRPSKI MAJ

Probudivši se ujutro u hladnom hotelu, obukla sam haljinu. Onda još jednu haljinu na nju. To mi se učinilo nedovoljno pa sam dodala topli džemper. Hulahopke i duple čarape. Ništa više nije bilo u mom koferu, a šetnja je tek trebalo da počne.

Srpski maj je ispao neočekivano vlažan, pun hladnih kiša i oštrih vetrova. Iznad Niša su u tmurnom roju kružili lovački avioni, proizvodeći šušteću tutnjavu  i prodorno, nepodnošljivo osećanje nemira.

Prošle godine sam već čula taj zvuk. Tako su kreštali fazani, koji su izgubili  svoju decu u neravnoj bici na pšeničnim poljima. Teški kombajni, natovareni zrelim klasjem, odlazili su sa žetve, ostavljajući za sobom uništena gnezda i zgažene bele ljuske.

Dvestagodišnje prazne očne duplje Ćele kule pažljivo motre utihnuli grad. Grad ćuti, trudi se da se ne seća šta je bilo pre.

Samo ponekad, u proleće – vrišti. U maju ispod bodljikave žice na teritoriji nekadašnjeg koncentracionog logora cvetaju makovi. Crveni poput kapi krvi na presečenom gnojnom čiru na garavoj koži. Vreli prasak karmina u zlokobnoj tišini.

Znam da je svima potreban hleb, ali, molim vas, ne po tu cenu. Ja toliko želim mir. Idem napred, nastojim da ne gazim bele komadiće tankih ljuski. Želim mir u duši, u zemlji i na opustelim pšeničnim poljima, odakle smo svi došli i kuda ćemo pre ili kasnije otići.

PODELITE OVAJ TEKST NA: