детаљ слике: Јечина Софија

ЗА СВЕ ЈЕ КРИВ ДУНАВ 

СРПСКО СУНЦЕ НИКОГА НЕ ШТЕДИ

Чини се да сам у Библији прочитала да је страх – супротност љубави. Све је тачно, у љубави се не сме стрепети. Не сме се скривати, варати, прилагођавати и претварати, не сме се говорити људима оно што желе да чују, и правити се да си нешто сварљиво и лако. Не може се човек осећати као дубока, узбуркана река, а правити да је невидљива пара.

По свој прилици, сваки јужни град је пун љубави. У Београду је има напретек. Праве љубави и истовремено неземаљске. Управо оне љубави када мораш признати да си се оголио до загрејаних костију и помирити се да се твоје несавршено тело прелива врућим знојем. Погледати у замагљени излог и зачудити се што одражава непознато, зрелије лице.

У љубави свако мора да буде оно што јесте. Затворена, скривена и заточена у леденом саркофагу прошлост отопиће се под јужним сунцем, и све неизречено излиће се са усана и расхладити македонско вино у чаши. Отрезниће данашњи дан и уплашити својим изненадним појављивањем.

Још, у љубави се не сме крити. Немогуће је сачувати спокојство и мир у једној ствари, а изгубити главу у другој. Коракнувши напоље, већ си под утицајем снажног вртлога који нипошто не можеш да избегнеш.

Треба бити спреман за то да српско сунце никога не штеди и да ако си овде пре или касније отопиће се и твоје срце.

ЗА СВЕ ЈЕ КРИВ ДУНАВ

Живим на југу, а као да сам на северу. За све је крив Дунав. Прави се да ћути, а у ствари непрестано жури, жубори, прелива се и полако претиче, талас за таласом, кап по кап, на другу страну земаљске кугле. Тек понекад, безнадно, као врисак у ноћи, зачује се пригушено прскање. То нестрпљиве рибе потпуно заборављају да не умеју да лете. Глупе, радознале, празноглаве, теже увис и не слуте колико су имале среће са својим пребивалиштем.

Ћутање је врло важно.

Често размишљам о томе да многе своје тајне нисам изговорила наглас. Осим понекад, и то – Дунаву. Знате, на бечкој обали Дунава постоји „гробље безимених“. Тамо почивају они који су извршили самоубиство, и неидентификовани и безлични доплутали на обалу аустријске престонице. Обични гробови – само крст и пар ствари нађених на телу. Вероватно су њихове тајне биле претешке и за Дунав и повукле су их као тежак и блатњав камен на дно.

А Дунав само ћути. Прави се да је све заборавио и однео у дубину, али – није тако – памти сваку реч.

На пролеће на његовој дорћолској обали цветају руже. Гримизне као густа венозна крв и беле попут руку старице – новорођени цветови говоре оно што ми одавно настојимо да заборавимо. Живимо тобоже под сунцем, а у ствари на рубу огромног глечера. И заборављамо колико смо имали среће са својим пребивалиштем.

СРПСКИ МАЈ

Пробудивши се ујутро у хладном хотелу, обукла сам хаљину. Онда још једну хаљину на њу. То ми се учинило недовољно па сам додала топли џемпер. Хулахопке и дупле чарапе. Ништа више није било у мом коферу, а шетња је тек требало да почне.

Српски мај је испао неочекивано влажан, пун хладних киша и оштрих ветрова. Изнад Ниша су у тмурном роју кружили ловачки авиони, производећи шуштећу тутњаву  и продорно, неподношљиво осећање немира.

Прошле године сам већ чула тај звук. Тако су крештали фазани, који су изгубили  своју децу у неравној бици на пшеничним пољима. Тешки комбајни, натоварени зрелим класјем, одлазили су са жетве, остављајући за собом уништена гнезда и згажене беле љуске.

Двестагодишње празне очне дупље Ћеле куле пажљиво мотре утихнули град. Град ћути, труди се да се не сећа шта је било пре.

Само понекад, у пролеће – вришти. У мају испод бодљикаве жице на територији некадашњег концентрационог логора цветају макови. Црвени попут капи крви на пресеченом гнојном чиру на гаравој кожи. Врели прасак кармина у злокобној тишини.

Знам да је свима потребан хлеб, али, молим вас, не по ту цену. Ја толико желим мир. Идем напред, настојим да не газим беле комадиће танких љуски. Желим мир у души, у земљи и на опустелим пшеничним пољима, одакле смо сви дошли и куда ћемо пре или касније отићи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: