detalj slike: KRK Art dizajn

ŽUTA PLANINA

Alisa se  našla sa druge strane ogledala.

Droga je naprosto ključala kroz svaki nerv i ćeliju njenog tela. Kolala je kroz njene vene, kroz mišiće, kosti, srce, mozak. Potpuno je obuzela, preuzela njenu ličnost, njene fizičke reakcije i hemijske procese. Moć i sila koju je donela u njeno telo i um bili su nemerljivi. Rušili su sve barijere i granice, inače nedostupne ljudskim bićima. Fizičku, vizuelnu manifestaciju te sile njen mozak, njena podsvest morala je pretočiti u nešto joj poznato, inače bi potpuno poludela. Na njenoj ruci uobličio se smaragdnozeleni prsten, i znala je da u tom prstenu leži sva moć droge koja se izlila u nju. Uperila je prsten prema ogledalu koje je isprva lagano treperilo, a zatim sve jače bleštalo, obasjavajući čitavu Žutu sobu ogromnim snopovima žutog svetla. Ali više se nije plašila. Prsten joj je pokazao put. Zelena, tečna vatra koja je pokuljala iz prstena, otvorila je i raširila pukotinu u ogledalu, dovoljno veliku da kroz nju prođe ljudsko biće. Alisa je koraknula, i u sekundi prešla na drugu stranu. Zatvorenih očiju, čula je povike i pretnje svojih mučitelja, dok se opna između svetova zatvarala čim je prešla. Kada je otvorila oči, shvatila je da stoji tačno na vrhu kratera Žute planine.

Pogled je bio...čudesan? Mala je to, i slaba reč. Uzdrmao je mnogo više od same droge. Potpuno joj je izmenio i uništio ljudsku percepciju. Osećala se poput najsitnije bubašvabe, koja se nekim čudom popela na Mont Everest. Jer ispod okomitih, žutih strana planine, dugačkih, dugačkih, o Bože, shvatala je da poniru bez kraja i početka-stotinama, hiljadama kilometara?, ležala je cela Zemlja, cela Planeta je ležala duboko ispod njenih nogu, sićušna poput mrava u odnosu na Žutu planinu.

Sve planine-baš sve planine Zemlje, ležale su ispod nje. Prepoznala je Himalaje, Ande, Karpate, Kavkaz, Kilimandžaro, Atlas, Alpe, ali i one njoj bliske i drage, mnogo manje i niže vence, poput Fruške gore ili Vršačkog brega. Videla je jasno sve reke ovog sveta, sva jezera, mora i okeane, i ne samo reke, videla je i sve njihove pritoke, potočiće, izvore. Svaku pustinju, kanjon, savanu, stepu, tundru, svaku šumu, sve je to ležalo rasprostrto pred njom poput čarobnog ćilima.

A na kraju, to nije bilo sve. Ispod Žute planine ležale su i sve tekovine civilizacije. Svako naselje, selo, grad, svaka svetska metropola bila joj je kao na dlanu. Ono što je potpuno izbacilo iz ravnoteže bilo je da je istovremeno mogla da vidi SVE. Od najvišeg vrha Himalaja do male pešačke staze u Sremskim Karlovcima, od bedne tropske nastambe na obodu pustinje u Somaliji do ogromnih ljudskih mravinjaka u Sao Paolu i Tokiju. I ne samo da je videla, nego je i istovremeno čula SVE. Od vike lučkih radnika u Bombaju, do bračne svađe u iznajmljenoj sobi u Beogradu, od vriske žrtava auto-bombe u Kabulu do smeha zadovoljnih gostiju u pozorištu u Parizu. Čula je čak i krckanje grančica i šumove koje su pravile  sitne zverčice u nekoj srednjoevropskoj šumi.

,,Dragi Bože, Gospode'', mrmljala je, ali više nije bila sigurna ko je Bog...tačnije-šta je Bog, jer ako je ovo istina, ako nije halucinacija izazvana tom novom drogom, onda je Žuta planina nesumnjivo Bog. Osećala se poput nekog hinduističkog božanstva, kao da ima na hiljade glava, na hiljade očiju i ušiju koje se okreću, vide i čuju u svim pravcima. Osećanje jeze i neverovanja zameni osećaj trijumfa. Prisustvovala je nečemu što je ravno nastanku svemira, rađanju bogova. Nečemu što nijedan živ čovek nije iskusio. Sada je jasno osećala sve. Čak ni Šaman nije mogao u potpunosti da pređe na drugu stranu iako je u svoje telo primio mnogo veću količinu droge od nje. Mogao je da nazre titanske obrise Žute planine, mogao je čak i da je vidi (mada vrlo maglovito, na ivici horizonta), ali fizički nije mogao da joj pristupi. To je mogla jedino ona. Potražila je sada svojim novim, božanskim vidom i Šamana, njegovu fizičku kuću. Nije se mnogo iznenadila što ga je našla u vili podno Orizabe, najvećeg meksičkog vulkana. Orizaba je bila mali ogranak Žute planine, to joj je sada bilo jasno, samo otpadak sa njene moćne telesine koji se rasprostro po Zemlji. Njen predstavnik i izaslanik na našem svetu. Čudno, pomisli Alisa, kako nije osećala vrtoglavicu, iako se nalazila na visini za koju je Olimpus sa Marsa bio tek bezvredni patuljak. Nije se ni gušila, iako na toj visini nesumnjivo nije moglo biti vazduha, nije je odnela svemirska praznina ni nedostatak gravitacije niti je ubilo zračenje, iako je ta visina  morala biti u svemiru. Ali nebo iznad nje nije bilo crno, nego ljubičasto, i shvatila je da Žutaplanina postoji uDRUGAČIJEM SVEMIRU, U DRUGAČIJOJ DIMENZIJI/DIMENZIJAMA, a da je  nekako dospela u prostor gde njena vulkaanska kupa seče i deli prostor našeg svemira i naše planete, i da kao što ona sada vidi i čuje celu Zemlju, da tako i možda neka drugaAlisa, u svom univerzumu i na svojoj planeti, sa vrha ove titanske planine vidi čitav svoj svet.

Pogled joj se još više izoštri i ona obrati više pažnje na Šamanovu vilu. Bili su tu ogromni bazeni, fontane, veštačke rečice i jezera prepuna kajmana. Tu su sletali helikopteri, privatni avioni, na desetine, na stotine ljudi sa automatskim oružjem čuvalo je taj kompleks.

A odatle, na sve strane sveta, i gore prema Americi, i preko Atlantika ka Evropi, i preko Tihog okeana ka Aziji i Australiji, tekla su mora kokaina, heroina, i svih mogućih droga. Šaman je neprestano izdavao naređenja, a kroz njegove ruke tekle su beskrajne reke novca. Odmakla je pogled od vile i posmatrala bezbrojne laboratorije u kojima se proizvodila droga. Posmatrala je transportne rute i shvatila da Šaman, iako daleko od njene moći da stupi direktno na Žutu planinu i vidi odjednom ceo svet, može, uz velike količine droge , da vidi stvari, da predvidi policijske zasede, da uoči bezbedne pravce, da na vreme sazna šta radi konkurencija. Pred njom je rastao novi, titanski Kartel, Kartel koji se širio poput najgoreg kancera i koji je bio na putu da zbriše i proguta sve druge kartele.

I ne samo njih. Sa informacijama koje bi Šamanu slala sa Žute planine, Kartel bi vremenom zbrisao sve države, vojske, obaveštajne službe, policije. Kontrola koju je omogućavala Žuta planina, bila je beskrajna, totalna kontrola, nezabeležena u ljudskoj istoriji. U poređenju s njom, sve savremene informacione kontrole i nadzori koje su otkrili Snouden i drugi, bile su potpuno beznačajne. Onaj ko je mogao da se popne na vrh Žute planine, u svakom milisekundu znao bi šta radi svaki živi stanovnik Zemlje. I gde se isti nalazi.

Na padinama Orizabe, u senci džinovskog titana iz druge dimenzije, raslo je čudovište koje je želelo da vlada čitavim svetom. Da proždere čitav svet.

,,Tako je, malena'', čula je šištavi Šamanov smeh u mislima. Fizički nije mogao da dosegne do nje, ali misli joj je doticao. ,,Pokorićemo ceo svet. A kad završimo sa Zemljom, vladaćemo i drugim svetovima, koji se kriju iza nebesa iznad Žute planine.''

,,Vladaćemo.'', pomisli Alisa. ,,A zašto si mi ti uopšte potreban...starče? Ti ne možeš da pređeš ovamo. Ja mogu. Ja vidim i čujem sve. Mogu da vladam sama.Ti mi nisi potreban.''

,,Ah, zamamna i hrabra sinjorita!'', nasmeja se Šaman. ,, Grešiš, balkanska lepotice. Dat ti je dar, ali ne i mogućnost da budeš Bog. Moć koju si dobila je toliko snažna i van svakog ljudskog poimanja, da ćeš ubrzo poludeti i nestati u plamenu, ako ne budeš kontrolisana, i ako budeš povlačila previše droge. Potreban je neko da te usmerava i kontroliše. Da te obuči. Zar već sad ne osećaš kako ta vatra gori u tebi, zar nemaš osećaj kao da ćeš svakog časa eksplodirati?''

Bio je u pravu, morala je sebi priznati. Osećala se kao benzinska pumpa puna goriva u koju je neko uperio raketni bacač. ,,Vladaćemo zajedno'', nastavio je Šaman. ,, Ja ću ti davati količine droge koje ćeš podnositi i preživeti, i dolazićeš kad zatreba na Planinu. Ja ću na Zemlji voditi računa o tehničkim stvarima. Imaćeš šta god zaželiš-milijarde, bazene, vile, planine, reke, šume, čitave države. Koju god državu želiš, imaćeš je samo za sebe. Imaćeš ljubavnike koje želiš. Ljubavnice. Šta god. Kad pokorimo Zemlju, krenućemo ka višim nivoima. Videćemo šta se sve krije iza Žute planine. Možda i besmrtnost dosegnemo, jednog dana. Je li iko ikada dobio takvu ponudu , senjorita?''

Morala je priznati da ponuda zvuči više nego primamljivo.

,,Nadam se da razumeš'', nastavljao je.. ,,Ja sam te osetio, nanjušio sam tvoju moć,  tvoj potencijal. Ali nije vredelo da te prosto dovedemo...podno Orizabe. Tvoja moć povezana je s mestom. Deluje samo u Afroditi, samo u Žutoj sobi, samo uz muziku, ples, specifičan ugođaj. Da si došla ovamo, možda bi poput mene, tek nazrela Žutu planinu na ivici čovečije vidnosti. Zašto tako deluje tamo, ne znamo tačno. Afrodita je sagrađena na mestu koje je neka vrsta kapije između svetova, iskliznuća. Ali čak ni meni, kada sam dolazio, nije otvorila svoja vrata. Samo tebi. Hajde'', reče ,,Videla si i čula više nego dovoljno za prvi put. Sada se vrati. Da ne sagoriš, lepa sinjorita.''

Ali toliko prizora! Toliko i lepih i sumornih i radosnih i jezivih...prizora, života, glasova. Samo još malo, pomisli. Što je više gledala, slušala, upijala, sve više je obuzimalo. Šamanov glas jedva da je i čula, smanjivao se i smanjivao dok nije postao nečujniji od šapata. Sa svakim upijenim prizorom moć je rasla u njoj. Njen život, više nije postojao. Sada je živela milione tuđih života. Bila je kraljica najvećeg kraljevstva u ljudskoj istoriji. Ono za šta su ginuli milioni, pod Hitlerom i Napoleonom, ona je ostvarila jednim jedinim korakom. Njen prethodni život se gubio u magli. Afrodita, gazda Gringo, Tvrdi, Roki, Kobra, gosti lokala, studenti, direktori, nesrećni, usamljeni ljudi, nitkovi, Kaća, Marica, njene koleginice igračice, sve je to sada bledelo, poput duhova, svi su oni postajali nevažni.

Još neko je bio...neka kolica...slike? Neko važan. Ali nije mogla da se seti.

Šamanov glas koji je dozivao potpuno je iščezao. Njene mnogostruke novootkrivene oči odlutaše do pitomog sela u Francuskoj. Negde u Bretanji.  Dvoje ljudi bilo je samo ispred usamljene kućice. Muškarac, srednjih godina, u ranim pedesetim, sedeo je u invalidskim kolicima i nanosio boje na veliko platno. Ispred njega pozirala je devojka srednje visine, lepog ovalnog lica, crnih očiju, dugačkih, snažnih nogu, i slapa divne, blistavo smeđe kose koja joj je tekla niz leđa poput...poput...

Tražila je reč. Devojka je čudesno ličila na nju samu. Reč joj je bila na vrh jezika. Ta kosa...

,,Tvoja kosa teče poput zlatnog meda'', čula je muškarca kada je progovorio. Devojka mu se osmehnula. Saznanje pogodi Alisu poput groma. Med! To je bila Reč. Tvoja kosa teče poput zlatnog meda. Sećanje joj se vratilo. Na čoveka koji ju je voleo, koji je svake subote sedeo u Afroditi u invalidskim kolicima i koji joj je ispričao ceo svoj život i izjavljivao joj ljubav dok je na papiru olovkom i tušem slikao njeno telo. Divila se kako je savršeno naslikao, kao da oseća i vidi svaki, pa i najmanji detalj na njoj, pa i one skrivene od pogleda. Ali najlepše je slikao njenu kosu, toliko lepo da se rasplakala kada joj je prvi put pokazao crtež. ,,Tvoja kosa teče poput zlatnog meda.'', rekao joj je. Tada ga je prvi put  poljubila. Sada je shvatila, ako ostane na vrhu Žute planine, da će to biti i poslednji put.

Pokazivao joj je i svoja ulja na platnu. Divila se tom kontrastu boja, osenčenosti, tihom prodiranju svetla u pozadinu horizonta na slici. Jednu sliku je posvetio i njoj. Ni sama sebe ne bi mogla bolje predstaviti. Na slici, oči su joj blistale, a kosa plamtela poput toplog saća. Pitala ga je tada, kako koristi boje, šta koja znači, kako se za koju odlučuje?

,,Ovo je svetloplava, boja neba'', rekao je poljubivši je lagano u dlan i prste. Topli, slatki trnci pošli su joj kroz telo. ,,Tamoplava je boja mora, oluje i vetrova'', kazao je priuštivši joj jedan nežan, topao poljubac u vrat, od koga se skroz blaženo oduzela. ,,Žuta je boja meda, plodnosti, sreće'', ljubio je njenu dugu, blistavu kosu igrajući se sa njom prstima. ,,Zelena je boja trave, šume i proleća'' , poljubio joj je oči, obraze i čelo. ,,Bela je simbol čistote, čednosti'', rekao je ljubeći joj male šake. ,,Crna je boja noći, sumraka, plesa i zavođenja'' , spustio je poljubac na njene usne, koji je sa zadovoljstvom prihvatila.

,,A crvena'', rekao je tihim, uzbuđenim glasom, spuštajući usne na njenu lepo oblikovanu i prilično otkrivenu butinu ,, To je boja vatre, boja strasti''.

Poželela je odmah da sve to ponovi, čitavu tu paletu boja. Naročito crvenu.

Zatvorila je oči, prepuštajući se tim lepim uspomenama.. Sećala se njegovih pogleda, pogleda koji su je istovremeno i skidali i milovali, bili čedni i nežni ali i požudni. Za trenutak, misli joj se vratiše na slikara i devojku u francuskom selu...Žuta planina nudi toliko mogućnosti, pomisli, bezbroj mogućnosti, toliko pogleda i života, negde, sigurno među njima, među tolikim mnoštvom, mora postojati identična kopija njene ljubavi. Pronaći će je. Pronaći će je i vladati svetom. Nije joj bio potreban slikar iz Afrodite.

Otvorila je oči. Pogledala je ponovo sa pomešanim osećanjima tuge, radosti i oduševljenja, gorostasne padine, ljubičasto nebo iznad Žute planine, Zemlju pod njom. Znala je da ne sme oklevati. Ako bude trajalo duže od par sekundi, biće zauvek izgubljena. Mora to obaviti odjednom, brzo. Sad ili nikad.

Strgla je prsten u sekundi i ispustila ga u krater Žute planine. Na trenutak se sumanuto zacerekala, osećajući se poput Froda kada je bacio svoj prsten u plamene dubine Usuda , faktički ispred nosa Sauronu. U idućem trenutku, koraknula je unatrag kroz ogledalo i već je stajala na čvrstom podu Žute sobe. Gigantska planina i ljubičasto nebo još su je dozivali sa druge strane.

U sledećem trenu, i sa one i sa ove strane, buknuo je zeleni plamen.

Još uvek je moć kolala njenim telom, još uvek je bila povezana sa prstenom, a on je padao, padao, beskrajno dugo, i padaće ne satima, već nedeljama, mesecima, godinama, decenijama, milenijumima, možda i eonima. Možda će, kad padne na samo dno planine, uništiti i Zemlju i sve svetove koje natkriljuje Žuta planina. Ali taj trenutak ipak je bio previše daleko da bi s njim razbijala glavu. Izvesna uništenja već su počela. Šamanovu vilu progutala je kupola zelene vatre. Čula je njegove umiruće krike, njegove i njegovih ljudi. Stravične zelene munje koje su dolazile sa ljubičastih nebesa koja su za trenutak zaklonila zemaljsko nebo, spalile su sve Šamanove vile, kuće, stanove, laboratorije, transportne rute. Kartel koji je započinjao vladavinu svetom, zbrisan je sa lica zemlje za svega nekoliko sekundi.

Alisa je osetila smrad dima i miris paljevine čim je stupila na tlo Žute sobe. Zelena vatra je već uveliko lizala njene zidove. Na podu su ležala ugljenisana tela njenih mučitelja. Gringo. Tvrdi. Roki. Kobra. Ogledalo se bolesno nadimalo, pulsiralo čas u žutoj, čas u zelenoj, čas u ljubičastoj boji. Žuta planina je i dalje dozivala, iako je prsten tonuo u njene dubine. Vrišteći je pretrčala preko vatre, otvorila vrata i istrčala u centralni deo lokala.

Vrisnula je još jednom. Tela su bila razbacana svuda. Konobari, šankeri, gosti lokala, sve ih je spržila i ugljenisala zelena vatra. Prepoznala je i tela svojih koleginica. S tugom pomisli kako se Kaća nikad neće udati niti ostvariti svoje snove o kojima je toliko maštala. Marica nikad neće otići na put oko sveta. I sve to zbog nje, zbog prokletog kartela i zbog najlepšeg od svih vidikovaca na svetu-Žute planine. Je li ovo bila cena tih snova o beskrajnoj moći i lepoti?

Vatra je zahvatila i zavese, užasno brzo se raširivši po lokalu. Prostorija je bila puna dima. Ulazna vrata Afrodite bila su otvorena, videla je kroz plamen nekoliko tela oko stepenica-sigurno su u jednom momentu pohrlili na vrata i u tom stravičnom naguravanju samo olakšali posao vatri.

Ipak, moć je još uvek činila njeno fizičko telo neosetljivim na vatru, ali osećala je da dejstvo droge počinje da popušta. Dim joj je već smetao i gušio je. Moraće da požuri. A onda ga je ugledala i sećanje joj se skroz vratilo.

Kao i obično, slikar je u svojim invalidskim kolicima sedeo u prvom separeu do vrata. Pored gomile koja se nagurala na vrata, nije imao šanse da izađe. A kako bi i sišao niz stepenice? Ranije su ga Tvrdi i Roki, nekad i Kobra nosili niz stepenice. Oni su sada mrtvi ležali u Žutoj sobi.

Glava mu je klonula na grudi, ali svojim sada izoštrenim čulima Alisa uhvati da on još diše.

Potrčala je kroz vatruosetivši njene prve bolne, vrele ubode (moć već ozbiljno popušta, pomisli). Stavila je njegove ruke ove vrata, izvukla ga iz kolica, uhvatila ga za noge, poput kornjače nosila ga je na leđima kroz vatru. Svaki korak je bio težak poput Žute planine, svaki sledeći dodir vatre sve vreliji, svaki novi udisaj dima sve teži i sve bliži nesvestici. Moć je sve brže čilela iz nje, ogledalo se stravično nadimalo u Žutoj sobi, a Žuta planina je i dalje zvala, dok je prsten beskrajno padao, poput austronauta koji ispadne iz svemirske stanice i pluta, pada, pluta, bezvremeno. Gazila je po ugljenisanim leševima, užasnuto pomislivši da joj oni sada služe poput mosta koji premošćava vatru. Oprosti Kaća, Marice, molim vas oprostite, pomisli.

Najteže su bile stepenice. Jedan pogrešaan korak i oboje će slomiti vrat, znala je. Afrodita je izgrađena povisoko na spratu, a stepenice su i u srećnim okolnostima bile problem. Bilo je ozbiljnih povreda pijanih gostiju , čak i lomova nogu i ruku.

Korak. Jedan. Dva. Noge su joj bile teške poput usijanog olova, gubila je snagu u rukama. Iz Žute sobe  je dopirala tutnjava. Njen zvuk nimalo joj se nije dopadao. Žuta planina iza nje kao da je sada pretila,  nadimala se poput besnog živog stvora, poput ljubavnice koja ne prašta što se ne podleže njenim čarima.

Gotovo da je zaplakala kada je shvatila da joj noge dodiruju asfalt. Izašli su! Moć je, osetila je, potpuno napustila, ali voljni momenat je učinio svoje. Snaga joj se vratila. Uspela je da pređe ulicu,  (srećom u tako kasnom satu saobraćaj je bio vrlo redak) i da se zajedno sa slikarem sakrije u jednu od mnogih bočnih ulica koje su se odvajale od Temerinske. Uspravila je slikara u sedeći položaj, potpuno klonuvši kada ga je skinula s vrata i leđa. Slabašno je disao, puls mu se jedva osećao, ali bio je živ. U tom momentu više od toga nije mogla, ni smela da poželi.

A onda je Afrodita eksplodirala.

Nestala je u sekundi, u fontani, u gejziru zeleno-žute vatre, u koju se mešala i ljubičasta. Nestalo je svih tela iz nje, nestalo je Žute sobe i ogledala u njoj, a konačno iz njenog vidokruga i iz njenog uma nestalo je i nakazne planine, nestalo je tih milijardi slika i šumova, glasova, prizora iz njene glave , osim jednog, sa obala Bretanje-koji će joj se uporno vraćati...godinama. Bili su slobodni. Jecala je,  grlivši slikara, dok su u daljini zavijala policijska i vatrogasna kola, a noćni radoznalci se počinjali okupljati, pitajući se gde je to i kako nestao noćni klub Afrodita, i šta je proizvelo neobični zeleni plamen.

 Nekoliko meseci kasnije, na Fruškoj Gori

 Škoda se odvojila od glavnog puta i lagano krenula sporednim, uskim, još uvek neasfaltiranim putem kroz livade i bregove pitomih obronaka Fruške Gore. Nakratko je put vodio naviše, i nakon jedne kratke uzbrdice, škoda se zaustavi na prilazu imanju koje je bilo sa tri strane zaklonjeno gustom šumom. Sama kuća i pomoćni objekti, šupe, voćnjaci bili su raspoređeni na blago zatalasanoj livadi u podnožju brda.

Ispred kuće sedeo je čovek u invalidskim kolicima, visok, mršav, u ranim pedesetim. Napravio je malu buktinju  u koju je cepao i bacao slike i crteže. Vlasnica škode, sa rukama punim kesa sa namirnicama, krenula je prema njemu. Vatra je za trenutak podseti na jednu drugačiju, zeleno-žutu buktinju, i ona se strese.

,,Izazvaćeš požar, mili'', reče mu Alisa. Spustila je kese na zemlju i poljubila ga.

,, Ne bih volela da zapališ šumu. Ako nisi zaboravio, živimo pored nacionalnog parka.''

,,Ne brini'', nasmeja se Slikar. ,, Nema još puno. Smatrao sam da...treba da se otarasim toga.''

Pogledala je crteže koji su, još nenačeti vatrom, čekali svoj red za uništenje. Svi su, u raznim varijantama i oblicima, prikazivali isto. Zastrašujuće visoku žutu vulkansku planinu, čije su se strme strane uzdizale iznad ovozemaljskog neba u neko drugo, tuđinsko, ljubičasto. Ispod njenih titanskih padina dremala je sićušna Zemlja.

,,Takvo mesto ne bi smelo da postoji.'', reče on. ,,Ne bi smelo čak ni da se sanja. Beskraj...večnost...to ne treba da postoji. To nije za ljude. Naš um ne može to da podnese.''

,,Znaš'', ona prošapta ,,Ponekad razmišljam...ponekad poželim. Da odemo. Tamo, znaš gde.''

,,U Francusku?'', pitao je. ,,Da'', odgovori ona. ,, Volela bih da odemo u to selo i da upoznam tu devojku, i njenog slikara. Mislim da mnogo liče na nas. Ne mislim, znam. Možda bi i vas dvojica mogli da razmenjujete slike, ideje...a ja i ona, ko zna, šta nas sve vezuje. Na kraju, zahvaljujući njima sam se i vratila. Zahvaljujući njima smo ovde. Živi.''

Gledao ju je pažljivo, svojim setnim, umornim očima. ,,Zaista želiš da ideš? Jesi li sigurna?''

Pogledala ga je. ,,Misliš da to nije dobra ideja?'', upita ga.

Dugo je ćutao, dok je poslednje slike Žute planine bacao u vatru. Onda klimnu glavom i progovori : ,,Mislim da to nije dobra ideja.''

Pogledala ga je, spremna na ljutnju i pobunu, ali ustuknu, videvši neočekivanu čvrstinu u njegovom pogledu.

,,Rekao sam ti već. Sve te stvari-beskraj, večnost, paralelni svetovi, ljudski dvojnici, to ne treba da postoji. Ako već postoji, mi ne treba da čačkamo u to. Neki snovi treba da ostanu samo to. Snovi.''

,,Dobro šefe'', nasmešila se i nežno ga poljubila. ,,Nećemo ići. Kada smo već kod snova , sanjala sam...drugačiji kraj požara u Afroditi. Sanjala sam kako sam se srušila na pod Žute sobe. Nagutala sam se dima i izgubila svest. U tom snu, ti si uspeo da se podigneš iz kolica. Ponovo si hodao. Bio si moj junak. Izneo si me napolje, kroz vatru, preko onih ludih stepenica.''

Zagrlio ju je i poljubio. ,,I ja sam sanjao isti san Alisa. '', rekao je. ,,Potpuno isti.''

Pogledala ga je užasnuta. ,,Pa koji je onda završetak istinit? Koji je naš život onda uopšte pravi?''

Poljubio je  njenu divnu kosu, zagrlio je, privukao sebi. Prolazio joj je prstima kroz kosu, što je toliko volela. ,,Tvoja kosa blista poput zlatnog meda'', rekao joj je, ljubeći je.

,,Nisi mi odgovorio na pitanje'', osmehnula se, već odobrovoljena.

Zagledao se u vatru koja je gutala  crteže njihovog košmara. A onda se okrenuo prema njoj, i poljubio je, dugo, nežno. ,,Zar je to važno?'', upita on.

,,Važno je'', odgovori Alisa ozbiljno. ,,Moram da znam. Nakon svega, moram da znam.''

Dugo su sedeli u tišini, ljubeći se, milujući jedno drugo, dok se veče polako prikradalo, a nebeski svod popunjavao prvim zvezdama. Nije navaljivala, nije voleo da ga pritiska. Znala je da će odgovoriti kada bude spreman. Kada je ponovo zaronio ruke u njenu kosu, znala je da je došao trenutak.

,,Svaki'', odgovorio je. ,,Svaki život u kome sam sa tobom je pravi.''

          Osetila je toplinu u grudima i ponovo mu prepustila svoje usne.

Baš to je i bio odgovor koji je želela da dobije.

Ali videla je u oblacima, osećala je u dahu drveća, znala je da vreme neumitno vrtloži i da u tom vrtlogu postoje slični i istovetni, da ih struje vremena neminovne iznose na površinu, da se prepoznaju i osete, da su hiljade kilometara koje dele Vojvodinu i Bretanju samo trunka beznačajne prašine u očima gospodara vremena, i da kao što Žuta planina može da vidi sve, tako i oni koji dele iste misli, ista tela, isto snoviđenje, mogu da se vide i prepoznaju preko svakog fizičkog prostora, i da nije nemoguće da se još jednom, ili bezbroj puta Alisa nađe sa druge strane ogledala.

Droga je naprosto ključala kroz svaki nerv i ćeliju njenog tela. Kolala je kroz njene vene, kroz mišiće, kosti, srce, mozak. Potpuno je obuzela, preuzela njenu ličnost, njene fizičke reakcije i hemijske procese. Moć i sila koju je donela u njeno telo i um bili su nemerljivi. Rušili su sve barijere i granice, inače nedostupne ljudskim bićima. Fizičku, vizuelnu manifestaciju te sile njen mozak, njena podsvest morala je pretočiti u nešto joj poznato, inače bi potpuno poludela. Na njenoj ruci uobličio se smaragdnozeleni prsten, i znala je da u tom prstenu leži sva moć droge koja se izlila u nju. Uperila je prsten prema ogledalu koje je isprva lagano treperilo, a zatim sve jače bleštalo, obasjavajući čitavu Žutu sobu ogromnim snopovima žutog svetla. Ali više se nije plašila. Prsten joj je pokazao put. Zelena, tečna vatra koja je pokuljala iz prstena, otvorila je i raširila pukotinu u ogledalu, dovoljno veliku da kroz nju prođe ljudsko biće. Alisa je koraknula, i u sekundi prešla na drugu stranu. Zatvorenih očiju, čula je povike, urlanje i pretnje svojih mučitelja, dok se opna između svetova zatvarala čim je prešla. Kada je otvorila oči, shvatila je da stoji tačno na vrhu kratera Žute planine.

Pogled je bio...čudesan? Mala je to, i slaba reč. Uzdrmao je mnogo više od droge. Potpuno joj je izmenio i uništio ljudsku percepciju. Osećala se poput najsitnije bubašvabe, koja se nekim čudom popela na Mont Everest. Jer ispod okomitih, žutih strana planine, dugačkih, dugačkih, o Bože, shvatala je da poniru bez kraja i početka-stotinama, hiljadama kilometara?, ležala je cela Zemlja, cela Planeta je ležala duboko ispod njenih nogu, sićušna poput mrava u odnosu na Žutu planinu.

Sve planine-baš sve planine Zemlje, ležale su ispod nje. Prepoznala je Himalaje, Ande, Karpate, Kavkaz, Kilimandžaro, Dinaride, Šar planinu, ali i one njoj bliske i drage, mnogo manje i niže vence, poput Fruške gore ili Vršačkog brega. Videla je jasno sve reke ovog sveta, sva jezera, mora i okeane, i ne samo reke, videla je i sve njihove pritoke, potočiće, izvore. Svaku pustinju, kanjon, savanu, stepu, tundru, svaku šumu, sve je to ležalo rasprostrto pred njom poput čarobnog ćilima.

A na kraju, to nije bilo sve. Ispod Žute planine ležale su i sve tekovine civilizacije. Svako naselje, selo, grad, svaka svetska metropola bila joj je kao na dlanu. Ono što je potpuno izbacilo iz ravnoteže bilo je da je istovremeno mogla da vidi SVE. Od najvišeg vrha Himalaja do male pešačke staze u Sremskim Karlovcima, od bedne tropske nastambe na obodu pustinje u Somaliji do ogromnih ljudskih mravinjaka u Sao Paolu i Tokiju. I ne samo da je videla, nego je i istovremeno čula SVE. Od vike lučkih radnika u Bombaju, do bračne svađe u iznajmljenoj sobi u Beogradu, od vriske žrtava auto-bombe u Kabulu do smeha zadovoljnih gostiju u pozorištu u Parizu. Čula je čak i krckanje grančica i šumove koje su pravile  sitne zverčice u nekoj srednjoevropskoj šumi.

,,Dragi Bože, Gospode'', mrmljala je, ali više nije bila sigurna ko je Bog...tačnije-šta je Bog, jer ako je ovo istina, ako nije halucinacija izazvana tom novom drogom, onda je Žuta planina nesumnjivo Bog. Osećala se poput nekog hinduističkog božanstva, kao da ima na hiljade glava, na hiljade očiju i ušiju koje se okreću, vide i čuju u svim pravcima. Osećanje jeze i neverovanja zameni osećaj trijumfa. Prisustvovala je nečemu što je ravno nastanku svemira, rađanju bogova. Nečemu što nijedan živ čovek nije iskusio. Sada je jasno osećala sve. Čak ni Šaman nije mogao u potpunosti da pređe na drugu stranu iako je u svoje telo primio mnogo veću količinu droge od nje. Mogao je da nazre titanske obrise Žute planine, mogao je čak i da je vidi ( mada vrlo maglovito, na ivici horizonta ), ali fizički nije mogao da joj pristupi. To je mogla jedino ona. Potražila je sada svojim novim, božanskim vidom i Šamana, njegovu fizičku kuću. Nije se mnogo iznenadila što ga je našla u vili podno Orizabe, najvećeg meksičkog vulkana. Orizaba je bila mali ogranak Žute planine, to joj je sada bilo jasno, samo otpadak sa njene moćne telesine koji se rasprostro po Zemlji. Njen predstavnik i izaslanik na našem svetu. Čudno, pomisli Alisa, kako nije osećala vrtoglavicu, iako se nalazila na visini za koju je Olimpus sa Marsa bio tek bezvredni patuljak. Nije se ni gušila, iako na toj visini nesumnjivo nije moglo biti vazduha, nije je odnela svemirska praznina ni nedostatak gravitacije niti je ubilo zračenje, iako je ta visina  morala biti u svemiru. Ali nebo iznad nje nije bilo crno, nego ljubičasto, i shvatila je da Žuta planina postoji u DRUGAČIJEM SVEMIRU, U DRUGAČIJOJ DIMENZIJI/DIMENZIJAMA, a da je ona nekako dospela u prostor gde njena vulkanska kupa seče i deli prostor našeg svemira i naše planete, i da kao što ona sada vidi i čuje celu Zemlju, da tako i možda neka drugaAlisa, u svom univerzumu i na svojoj planeti, sa vrha ove titanske planine vidi čitav svoj svet.

Pogled joj se još više izoštri i ona obrati više pažnje na Šamanovu vilu. Bili su tu ogromni bazeni, fontane, veštačke rečice i jezera prepuna kajmana. Tu su sletali helikopteri, privatni avioni, na desetine, na stotine ljudi sa automatskim oružjem čuvalo je taj kompleks.

A odatle, na sve strane sveta, i gore prema Americi, i preko Atlantika ka Evropi, i preko Tihog okeana ka Aziji i Australiji, tekla su mora kokaina, heroina, i svih mogućih droga. Šaman je neprestano izdavao naređenja, a kroz njegove ruke tekle su beskrajne reke novca. Odmakla je pogled od vile i posmatrala bezbrojne laboratorije u kojima se proizvodila droga. Posmatrala je transportne rute i shvatila da Šaman, iako daleko od njene moći i sposobnosti da stupi direktno na Žutu planinu i vidi odjednom ceo svet, može, uz velike količine droge , da vidi stvari, da predvidi policijske zasede, da uoči bezbedne pravce, da na vreme sazna šta radi konkurencija. Pred njom je rastao novi, titanski Kartel, Kartel koji se širio poput najgoreg kancera i koji je bio na putu da zbriše i proguta sve druge kartele.

I ne samo njih. Sa informacijama koje bi Šamanu slala sa Žute planine, Kartel bi vremenom zbrisao sve države, vojske, obaveštajne službe, policije. Kontrola koju je omogućavala Žuta planina, bila je beskrajna, totalna kontrola, nezabeležena u ljudskoj istoriji. U poređenju s njom, sve savremene informacione kontrole i nadzori koje su otkrili Snouden i drugi, bile su potpuno beznačajne. Onaj ko je mogao da se popne na vrh Žute planine, u svakom milisekundu znao bi šta radi svaki živi stanovnik Zemlje. I gde se isti nalazi.

Na padinama Orizabe, u senci džinovskog titana iz druge dimenzije, raslo je čudovište koje je želelo da vlada čitavim svetom. Da proždere čitav svet.

,,Tako je, malena'', čula je šištavi Šamanov smeh u mislima. Fizički nije mogao da dosegne do nje, ali misli joj je doticao. ,,Pokorićemo ceo svet. A kad završimo sa Zemljom, vladaćemo i drugim svetovima, koji se kriju iza nebesa iznad Žute planine.''

,,Vladaćemo.'', pomisli Alisa. ,,A zašto si mi ti uopšte potreban...starče? Ti ne možeš da pređeš ovamo. Ja mogu. Ja vidim i čujem sve. Mogu da vladam sama.Ti mi nisi potreban.''

,,Ah, zamamna i hrabra sinjorita!'', nasmeja se Šaman. ,, Grešiš, balkanska lepotice. Dat ti je dar, ali ne i mogućnost da budeš Bog. Moć koju si dobila je toliko snažna i van svakog ljudskog poimanja, da ćeš ubrzo poludeti i nestati u plamenu, ako ne budeš kontrolisana, i ako budeš povlačila previše droge. Potreban je neko da te usmerava i kontroliše. Da te obuči. Zar već sad ne osećaš kako ta vatra gori u tebi, zar nemaš osećaj kao da ćeš svakog časa eksplodirati? ''

Bio je u pravu, morala je to sebi priznati. Osećala se kao benzinska pumpa puna goriva u koju je neko uperio raketni bacač. ,,Vladaćemo zajedno'', nastavio je Šaman. ,, Ja ću ti davati količine droge koje ćeš podnositi i preživeti, i dolazićeš kad zatreba na Planinu. Ja ću na Zemlji voditi računa o tehničkim stvarima. Imaćeš šta god zaželiš-milijarde, bazene, vile, planine, reke, šume, čitave države. Koju god državu želiš, imaćeš je samo za sebe. Imaćeš ljubavnike koje želiš. Ljubavnice. Šta god. Kad pokorimo Zemlju, krenućemo ka višim nivoima. Videćemo šta se sve krije iza Žute planine. Možda i besmrtnost dosegnemo, jednog dana. Je li iko ikada dobio takvu ponudu , senjorita?''

Morala je priznati da ponuda zvuči više nego primamljivo.

,,Nadam se da razumeš'', nastavljao je.. ,,Ja sam te osetio, nanjušio sam tvoju moć,  tvoj potencijal. Ali nije vredelo da te prosto dovedemo...podno Orizabe. Tvoja moć povezana je s mestom. Deluje samo u Afroditi, samo u Žutoj sobi, samo uz muziku, ples, uz specifičan ugođaj. Da si došla ovamo, možda bi poput mene, tek nazrela Žutu planinu na ivici čovečije vidnosti. Zašto tako deluje tamo, ne znamo tačno. Afrodita je sagrađena na mestu koje je neka vrsta kapije između svetova, iskliznuća koje se manifestuje samo u Žutoj sobi. Ali čak ni meni, kada sam dolazio, nije otvorila svoja vrata. Samo tebi. Hajde'', reče ,,Videla si i čula više nego dovoljno za prvi put. Sada se vrati. Da ne sagoriš, lepa sinjorita.''

Ali toliko prizora! Toliko lepih i sumornih, radosnih i jezivih...prizora, života, glasova. Samo još malo, pomisli. Što je više gledala, slušala, upijala, sve više je obuzimalo. Šamanov glas jedva da je i čula, smanjivao se i smanjivao dok nije postao nečujniji od šapata. Sa svakim upijenim prizorom moć je rasla u njoj. Njen život više nije postojao. Sada je živela milione tuđih života. Bila je kraljica najvećeg kraljevstva u ljudskoj istoriji. Ono za šta su ginuli milioni, pod Hitlerom i Napoleonom, ona je ostvarila jednim jedinim korakom. Njen prethodni život se gubio u magli. Afrodita, gazda Gringo, Tvrdi, Roki, Kobra, gosti lokala, studenti, direktori, nesrećni, usamljeni ljudi, nitkovi, Kaća, Marica, njene koleginice igračice, sve je to sada bledelo, poput duhova, svi su oni postajali nevažni.

Još neko je bio...neka kolica...slike? Neko važan. Ali nije mogla da se seti.

Šamanov glas koji je dozivao potpuno je iščezao. Njene mnogostruke novootkrivene oči odlutaše do pitomog sela u Francuskoj. Negde u Bretanji.  Dvoje ljudi bilo je samo ispred usamljene kućice. Muškarac, srednjih godina, u ranim pedesetim, sedeo je u invalidskim kolicima i nanosio boje na veliko platno. Ispred njega pozirala je devojka srednje visine, lepog ovalnog lica, crnih očiju, dugačkih, snažnih nogu, i slapa divne, blistavo smeđe kose koja joj je tekla niz leđa poput...poput...

Tražila je reč. Devojka je čudesno ličila na nju samu. Reč joj je bila na vrh jezika. Ta kosa...

,,Tvoja kosa teče poput zlatnog meda'', čula je muškarca kada je progovorio. Devojka mu se osmehnula. Saznanje pogodi Alisu poput groma. Med! To je bila Reč. Tvoja kosa teče poput zlatnog meda. Sećanje joj se vratilo. Na čoveka koji ju je voleo, koji je svake subote sedeo u Afroditi u invalidskim kolicima i koji joj je ispričao ceo svoj život i izjavljivao joj ljubav dok je na papiru olovkom i tušem slikao njeno telo. Divila se kako je savršeno naslikao, kao da oseća i vidi svaki, pa i najmanji detalj na njoj, pa i one skrivene od pogleda. Ali najlepše je slikao njenu kosu, toliko lepo da se rasplakala kada joj je prvi put pokazao crtež. ,,Tvoja kosa teče poput zlatnog meda.'', rekao joj je. Tada ga je prvi put  poljubila. Sada je shvatila, ako ostane na vrhu Žute planine, da će to biti i poslednji put.

Pokazivao joj je i svoja ulja na platnu. Divila se tom kontrastu boja, osenčenosti, tihom prodiranju svetla u pozadinu horizonta na slici. Jednu sliku je posvetio i njoj. Ni sama sebe ne bi mogla bolje predstaviti. Na slici, oči su joj blistale, a kosa plamtela poput toplog saća. Pitala ga je tada, kako koristi boje, šta koja znači, kako se za koju odlučuje?

,,Ovo je svetloplava, boja neba'', rekao je poljubivši je lagano u dlan i prste. Topli, slatki trnci pošli su joj kroz telo. ,,Tamoplava je boja mora, oluje i vetrova'', kazao je priuštivši joj jedan nežan, topao poljubac u vrat, od koga se skroz blaženo oduzela. ,,Žuta je boja meda, plodnosti, sreće'', ljubio je njenu dugu, blistavu kosu igrajući se sa njom prstima. ,,Zelena je boja trave, šume i proleća'' , poljubio joj je oči, obraze i čelo. ,,Bela je simbol čistote, čednosti'', rekao je ljubeći joj male šake. ,,Crna je boja noći, sumraka, plesa i zavođenja'' , spustio je poljubac na njene usne, koji je sa zadovoljstvom prihvatila.

,,A crvena'', rekao je tihim, uzbuđenim glasom, spuštajući usne na njenu lepo oblikovanu i prilično otkrivenu butinu ,, To je boja vatre, boja strasti''.

Poželela je odmah da sve to ponovi, čitavu tu paletu boja. Naročito crvenu.

Zatvorila je oči, prepuštajući se tim lepim uspomenama. Sećala se njegovih pogleda, pogleda koji su je istovremeno i skidali i milovali, bili čedni i nežni ali i požudni. Za trenutak, misli joj se vratiše na slikara i devojku u francuskom selu...Žuta planina nudi toliko mogućnosti, pomisli, bezbroj mogućnosti, toliko pogleda i života, negde sigurno među njima, među tolikim mnoštvom, mora postojati identična kopija njene ljubavi. Pronaći će je. Pronaći će je i vladati svetom. Nije joj bio potreban slikar iz Afrodite.

Otvorila je oči. Pogledala je ponovo sa pomešanim osećanjima tuge, radosti i oduševljenja, gorostasne padine, ljubičasto nebo iznad Žute planine, Zemlju pod njom. Znala je da ne sme oklevati. Ako bude trajalo duže od par sekundi, biće zauvek izgubljena. Mora to obaviti odjednom, brzo. Sada ili nikada.

Strgla je prsten u sekundi i ispustila ga u krater Žute planine. Na trenutak se sumanuto zacerekala, osećajući se poput Froda kada je bacio svoj prsten u plamene dubine Usuda , faktički ispred nosa Sauronu. U idućem trenutku, koraknula je unatrag kroz ogledalo i već je stajala na čvrstom podu Žute sobe. Gigantska planina i ljubičasto nebo još su je dozivali sa druge strane.

U sledećem trenu, i sa one i sa ove strane, buknuo je zeleni plamen.

Još uvek je moć kolala njenim telom, još uvek je bila povezana sa prstenom, a on je padao, padao, beskrajno dugo, i padaće ne satima, već nedeljama, mesecima, godinama, decenijama, milenijumima, možda i eonima. Možda će, kad padne na samo dno planine, uništiti i Zemlju i sve svetove koje natkriljuje Žuta planina. Ali taj trenutak ipak je bio previše daleko da bi s njim razbijala glavu. Izvesna uništenja već su počela. Šamanovu vilu progutala je kupola zelene vatre. Čula je njegove umiruće krike, njegove i njegovih ljudi. Stravične zelene munje koje su dolazile sa ljubičastih nebesa koja su za trenutak zaklonila zemaljsko nebo, spalile su sve Šamanove vile, kuće, stanove, laboratorije, transportne rute. Kartel koji je započinjao vladavinu svetom, zbrisan je sa lica zemlje za svega nekoliko sekundi.

Alisa je osetila smrad dima i miris paljevine čim je stupila na tlo Žute sobe. Zelena vatra je već uveliko lizala njene zidove. Na podu su ležala ugljenisana tela njenih mučitelja. Gringo. Tvrdi. Roki. Kobra. Ogledalo se bolesno nadimalo, pulsiralo čas u žutoj, čas u zelenoj, čas u ljubičastoj boji. Žuta planina je i dalje dozivala, iako je prsten tonuo u njene dubine. Vrišteći je pretrčala preko vatre, otvorila vrata i istrčala u centralni deo lokala.

Vrisnula je još jednom. Tela su bila razbacana svuda. Konobari, šankeri, gosti lokala, sve ih je spržila i ugljenisala zelena vatra. Prepoznala je i tela svojih koleginica. S tugom pomisli kako se Kaća nikad neće udati niti ostvariti svoje snove o kojima je toliko maštala. Marica nikad neće otići na put oko sveta. I sve to zbog nje, zbog prokletog kartela i zbog najlepšeg od svih vidikovaca na svetu-Žute planine. Je li ovo bila cena tih snova o beskrajnoj moći i lepoti?

Vatra je zahvatila i zavese, užasno brzo se raširivši po lokalu. Prostorija je bila puna dima. Ulazna vrata Afrodite bila su otvorena, videla je kroz plamen nekoliko tela oko stepenica-sigurno su u jednom momentu pohrlili na vrata i u tom stravičnom naguravanju samo olakšali posao vatri.

Ipak, moć je još uvek činila njeno fizičko telo neosetljivim na vatru, ali osećala je da dejstvo droge počinje da popušta. Dim joj je već smetao i gušio je. Moraće da požuri. A onda ga je ugledala i sećanje joj se skroz vratilo.

Kao i obično, slikar je u svojim invalidskim kolicima sedeo u prvom separeu do vrata. Pored gomile koja se nagurala na vrata, nije imao šanse da izađe. A kako bi i sišao niz stepenice? Ranije su ga Tvrdi i Roki, nekad i Kobra nosili niz stepenice. Oni su sada mrtvi ležali u Žutoj sobi.

Glava mu je klonula na grudi, ali svojim sada izoštrenim čulima Alisa uhvati da on još diše.

Potrčala je kroz vatru osetivši njene prve bolne ,vrele ubode (moć već ozbiljno popušta, pomisli ) i u trenutku kad je već bila nadomak njegovih kolica, ubeđena da će uspeti da ga izvuče iz njih, da ga odvuče na sigurno makar ga nosila na leđima, poput kornjače, njene noge zapele su za neko telo na zemlji. Glavom je udarila o pod Afrodite, i svest je napustila nepunih sekund dva, nakon što je iz njenog grla izašao očajnički, gnevni vrisak.

Taj ga je vrisak probudio. Alisa je izgubila svest, njegova se povratila.

Nekoliko trenutaka je zapanjeno žmirkao, dok mu se vid probijao kroz zelenu vatru i dim, a onda je povratio sećanje i shvatio gde se nalazi. Nešto se dogodilo...požar, vrisci, mrtva tela..A onda mu pogled pade na Alisino nepomično telo, koje je ležalo pred njegovim nogama.

Momentalno je pokušao da je podigne, a onda mu se u mozak sjuri još jedna zastrašujuća informacija, još jedno bitno sećanje, još jedna činjenica iz njegovog života. Bio je invalid. Nalazi se u prostoriji punoj dima, neobične zelene vatre, izgorelih tela, voljena žena mu leži pred nogama, činilo mu se da je ipak još živa , a on ne može da mrdne iz invalidskih kolica.

Zaurlao je, stravično, gnevno, prkosno. Previše je bio povezan sa njom, da ne bi osetio šta joj se dogodilo. Da ne bi razumeo gde je bila. Da ne bi osetio kako se zlo ogledalo stravično nadimalo u Žutoj sobi, a Žuta planina je i dalje zvala, zvala, dok je prsten beskrajno padao, poput astronauta koji ispadne iz svemirske stanice i pluta, pada, pluta, bezvremeno.

,,NEĆEŠ!'', vrisnuo je, svima, Žutoj sobi, Žutoj planini, univerzumu. U sledećem momentu pridigao se iz stolice, uspravio se, prvi put posle dvanaest godina, pokrenuo je jednu, pa drugu nogu. Savijanje da je dohvati i pridigne, bilo je još bolnije. Činilo mu se da svaki njegov korak, svaki pokret ruku i nogu prati probadanje hiljada sečiva. Nežno ju je pridigao u naručje, poljubio njenu divnu, smeđebronzanu kosu boje zlatnog meda i bolnim koracima dugogodišnjeg invalida krenuo preko leševa ka stepenicama.

 Svaki korak je bio težak poput Žute planine, svaki sledeći dodir vatre sve vreliji, svaki novi udisaj dima sve teži i sve bliži nesvestici. Gazio je po ugljenisanim leševima, užasnuto pomislivši da mu oni sada služe poput mosta koji premošćava vatru. Oprostite, molim vas oprostite, pomisli.

Najteže su bile stepenice. Jedan pogrešan korak i oboje će slomiti vrat, znao je. Afrodita je izgrađena povisoko na spratu, a stepenice su i u srećnim okolnostima bile problem. Bilo je ozbiljnih povreda pijanih gostiju , čak i lomova nogu i ruku. Za njegove krhke, tek probuđene noge, sići niz stepenice Afrodite, prekrivene dimom i vatrom, bilo je kao da neiskusni planinar  pokuša da pohodi neki okomiti, strašni alpski vrh.

Korak. Jedan. Dva. Noge su mu bile teške poput usijanog olova, gubio je snagu u rukama. Iz Žute sobe  je dopirala tutnjava. Njen zvuk nimalo mu se nije dopadao. Žuta planina iza nje kao da je sada pretila,  nadimala se poput besnog živog stvora, poput ljubavnice koja ne prašta što se ne podleže njenim čarima.

Gotovo da je zaplakao kada je shvatio da mu noge dodiruju asfalt. Izašli su! Novoprobuđena moć hodanja ga je, osetio je, potpuno napustila, ali voljni momenat je učinio svoje. Snaga mu se vratila. Uspeo je da pređe ulicu,  (srećom u tako kasnom satu saobraćaj je bio vrlo redak ) i da se zajedno sa Alisom sakrije u jednu od mnogih bočnih ulica koje su se odvajale od Temerinske. Uspravio ju je u sedeći položaj, potpuno klonuvši kada je spustio. Slabašno je disala, puls joj se jedva osećao, ali bila je živa. U tom momentu više od toga nije mogao, ni smeo da poželi.

A onda je Afrodita eksplodirala.

Nestala je u sekundi, u fontani, u gejziru zeleno-žute vatre, u koju se mešala i ljubičasta. Nestalo je svih tela iz nje, nestalo je Žute sobe i ogledala u njoj, a konačno i nakazne planine je nestalo. Bili su slobodni. Jecao je,  grlivši Alisu, dok su u daljini zavijala policijska i vatrogasna kola, a noćni radoznalci se počinjali okupljati, pitajući se gde je to i kako nestao noćni klub Afrodita, i šta je proizvelo neobični zeleni plamen.

Nekoliko meseci kasnije, na Fruškoj Gori

 Škoda se odvojila od glavnog puta i lagano krenula sporednim, uskim, još uvek neasfaltiranim putem kroz livade i bregove pitomih obronaka Fruške Gore. Nakratko je put vodio naviše, i nakon jedne kratke uzbrdice, škoda se zaustavi na prilazu imanju koje je bilo sa tri strane zaklonjeno gustom šumom. Sama kuća i pomoćni objekti, šupe, voćnjaci bili su raspoređeni na blago zatalasanoj livadi u podnožju brda.

Ispred kuće sedeo je čovek, visok, mršav, u ranim pedesetim. Napravio je malu buktinju  u koju je cepao i bacao slike i crteže. Vlasnica škode , sa rukama punim kesa sa namirnicama, krenula je prema njemu. Vatra je za trenutak podseti na jednu drugačiju, zeleno-žutu buktinju, i ona se strese.

,,Izazvaćeš požar, mili'', reče mu Alisa. Spustila je kese na zemlju i poljubila ga.

,, Ne bih volela da zapališ šumu. Ako nisi zaboravio, živimo pored nacionalnog parka.''

,,Ne brini'', nasmeja se Slikar. ,, Nema još puno. Smatrao sam da...treba da se otarasim toga.''

Pogledala je crteže koji su, još nenačeti vatrom, čekali svoj red za uništenje. Svi su, u raznim varijantama i oblicima, prikazivali isto. Zastrašujuće visoku žutu vulkansku planinu, čije su se strme strane uzdizale iznad ovozemaljskog neba u neko drugo, tuđinsko, ljubičasto. Ispod njenih titanskih padina dremala je sićušna Zemlja.

,,Takvo mesto ne bi smelo da postoji.'', reče on. ,,Ne bi smelo čak ni da se sanja. Beskraj...večnost...to ne treba da postoji. To nije za ljude. Naš um ne može to da podnese.''

,,Znaš'', ona prošapta ,,Ponekad razmišljam...ponekad poželim. Da odemo. Tamo, znaš gde.''

,,U Francusku?'', pitao je. ,,Da'', odgovori ona. ,, Volela bih da odemo u to selo i da upoznam tu devojku i njenog slikara. Mislim da mnogo liče na nas. Ne mislim, znam. Možda bi i vas dvojica mogli da razmenjujete slike, ideje...a ja i ona, ko zna, šta nas sve vezuje. Na kraju, zahvaljujući njima sam se i vratila. Zahvaljujući njima smo ovde. Živi.''

Gledao ju je pažljivo, svojim setnim, umornim očima. ,,Zaista želiš da ideš? Jesi li sigurna?''

Pogledala ga je. ,,Misliš da to nije dobra ideja?'', upita ga.

Dugo je ćutao, dok je poslednje slike Žute planine bacao u vatru. Onda klimnu glavom i progovori : ,,Mislim da to nije dobra ideja.''

Pogledala ga je, spremna na ljutnju i pobunu, ali ustuknu, videvši neočekivanu čvrstinu u njegovom pogledu.

,,Rekao sam ti već. Sve te stvari-beskraj, večnost, paralelni svetovi, ljudski dvojnici, to ne treba da postoji. Ako već postoji, mi ne treba da čačkamo u to. Neki snovi treba da ostanu samo to. Snovi.''

,,Dobro šefe'', nasmešila se i nežno ga poljubila. ,,Nećemo ići.'', rekla je.

 ,,Kada smo već kod snova '', primeti on. ,,Sanjao sam...drugačiji kraj požara u Afroditi. U tom snu, ja nisam ponovo prohodao, ti si uspela da me podigneš iz kolica. Da me kroz vatru i dim, sneseš iz lokala, i preko ulice. Bila si moja junakinja. Iznela si me napolje, kroz vatru, preko onih ludih stepenica.''

Zagrlila ga je i poljubila. ,,I ja sam sanjala isti takav san. '', rekla je. ,,Potpuno isti.''

Pogledao  je užasnut. ,,Pa koji je onda završetak istinit? Koji je naš život onda uopšte pravi?''

Poljubila ga je nežno, zagrlila, privukla sebi.

,,Nisi mi odgovorila na pitanje'', osmehnuo se, već odobrovoljen.

Zagledala se u vatru koja je gutala  crteže njihovog košmara. A onda se okrenula prema nemu, i poljubila ga, dugo, nežno. ,,Zar je to važno?'', upita ona.

,,Važno je'', odgovori on ozbiljno. ,,Moram da znam. Nakon svega, moram da znam.''

Dugo su sedeli u tišini, ljubeći se, milujući jedno drugo, dok se veče polako prikradalo, a nebeski svod popunjavao prvim zvezdama. Nije navaljivao, nije volela da je pritiska. Znao je da će odgovoriti kada bude spremna. Kada je  zaronio ruke u njenu kosu, prošaptao joj da teče i blista poput zlatnog meda, znao je da je došao trenutak.

,,Svaki'', odgovorila je. ,,Svaki život u kome sam sa tobom je pravi.''

          Osetio je toplinu u grudima i ponovo joj prepustio svoje usne.

Baš to je i bio odgovor koji je želeo da dobije.

Ali video je u oblacima, osećao je u dahu drveća, znao je da vreme neumitno vrtloži , da u tom vrtlogu postoje slični i istovetni, da ih struje vremena neminovne iznose na površinu, da se prepoznaju i osete, da su hiljade kilometara koje dele Vojvodinu i Bretanju samo trunka beznačajne prašine u očima gospodara vremena, i da kao što Žuta planina može da vidi sve, tako i oni koji dele iste misli, ista tela, isto snoviđenje, mogu da se vide i prepoznaju preko svakog fizičkog prostora, i da nije nemoguće da se još jednom, ili bezbroj putasve ponovi na neki novi, drugačiji način.

Znao je ipak da ni vreme nije svemoćno. Postoje neke stvari koje su izvan i biološkog i fizičkog, intuitivnog, čak i naučnog, postoji neka dublja povezanost, na duhovnom nivou , tamo gde se ljudsko dodiruje sa božanskim. Ljubav. Umetnost. Ljubav je umetnost. Umetnost je ljubav. Nije se više plašio Žute planine, jer je sada sa sigurnošću znao da Žuta planina nije Bog. Ma kakav bio kraj, ma gde se ponovo sreli, i pod kojim imenima, uvek će je slikati, uvek će se prepoznati, privući i voleti. Jer je ona uvek jedna te ista žena, u Vojvodini i Bretanji, u Alžiru i Indiji, u Njujorku i Amazoniji, u svakoj koju je voleo, voli i voleće uvek će prepoznati njeno lice,  njen osmeh i oči, njenu kao tečni med blistavu kosu i to nikakva sila ne može poništiti.

S koje god strane ogledala da se nađu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: