детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖУТА ПЛАНИНА

Алиса се  нашла са друге стране огледала.

Дрога је напросто кључала кроз сваки нерв и ћелију њеног тела. Колала је кроз њене вене, кроз мишиће, кости, срце, мозак. Потпуно је обузела, преузела њену личност, њене физичке реакције и хемијске процесе. Моћ и сила коју је донела у њено тело и ум били су немерљиви. Рушили су све баријере и границе, иначе недоступне људским бићима. Физичку, визуелну манифестацију те силе њен мозак, њена подсвест морала је преточити у нешто јој познато, иначе би потпуно полудела. На њеној руци уобличио се смарагднозелени прстен, и знала је да у том прстену лежи сва моћ дроге која се излила у њу. Уперила је прстен према огледалу које је испрва лагано треперило, а затим све јаче блештало, обасјавајући читаву Жуту собу огромним сноповима жутог светла. Али више се није плашила. Прстен јој је показао пут. Зелена, течна ватра која је покуљала из прстена, отворила је и раширила пукотину у огледалу, довољно велику да кроз њу прође људско биће. Алиса је коракнула, и у секунди прешла на другу страну. Затворених очију, чула је повике и претње својих мучитеља, док се опна између светова затварала чим је прешла. Када је отворила очи, схватила је да стоји тачно на врху кратера Жуте планине.

Поглед је био...чудесан? Мала је то, и слаба реч. Уздрмао је много више од саме дроге. Потпуно јој је изменио и уништио људску перцепцију. Осећала се попут најситније бубашвабе, која се неким чудом попела на Монт Еверест. Јер испод окомитих, жутих страна планине, дугачких, дугачких, о Боже, схватала је да пониру без краја и почетка-стотинама, хиљадама километара?, лежала је цела Земља, цела Планета је лежала дубоко испод њених ногу, сићушна попут мрава у односу на Жуту планину.

Све планине-баш све планине Земље, лежале су испод ње. Препознала је Хималаје, Анде, Карпате, Кавказ, Килиманџаро, Атлас, Алпе, али и оне њој блиске и драге, много мање и ниже венце, попут Фрушке горе или Вршачког брега. Видела је јасно све реке овог света, сва језера, мора и океане, и не само реке, видела је и све њихове притоке, поточиће, изворе. Сваку пустињу, кањон, савану, степу, тундру, сваку шуму, све је то лежало распрострто пред њом попут чаробног ћилима.

А на крају, то није било све. Испод Жуте планине лежале су и све тековине цивилизације. Свако насеље, село, град, свака светска метропола била јој је као на длану. Оно што је потпуно избацило из равнотеже било је да је истовремено могла да види СВЕ. Од највишег врха Хималаја до мале пешачке стазе у Сремским Карловцима, од бедне тропске настамбе на ободу пустиње у Сомалији до огромних људских мравињака у Сао Паолу и Токију. И не само да је видела, него је и истовремено чула СВЕ. Од вике лучких радника у Бомбају, до брачне свађе у изнајмљеној соби у Београду, од вриске жртава ауто-бомбе у Кабулу до смеха задовољних гостију у позоришту у Паризу. Чула је чак и крцкање гранчица и шумове које су правиле  ситне зверчице у некој средњоевропској шуми.

,,Драги Боже, Господе'', мрмљала је, али више није била сигурна ко је Бог...тачније-шта је Бог, јер ако је ово истина, ако није халуцинација изазвана том новом дрогом, онда је Жута планина несумњиво Бог. Осећала се попут неког хиндуистичког божанства, као да има на хиљаде глава, на хиљаде очију и ушију које се окрећу, виде и чују у свим правцима. Осећање језе и неверовања замени осећај тријумфа. Присуствовала је нечему што је равно настанку свемира, рађању богова. Нечему што ниједан жив човек није искусио. Сада је јасно осећала све. Чак ни Шаман није могао у потпуности да пређе на другу страну иако је у своје тело примио много већу количину дроге од ње. Могао је да назре титанске обрисе Жуте планине, могао је чак и да је види (мада врло магловито, на ивици хоризонта), али физички није могао да јој приступи. То је могла једино она. Потражила је сада својим новим, божанским видом и Шамана, његову физичку кућу. Није се много изненадила што га је нашла у вили подно Оризабе, највећег мексичког вулкана. Оризаба је била мали огранак Жуте планине, то јој је сада било јасно, само отпадак са њене моћне телесине који се распростро по Земљи. Њен представник и изасланик на нашем свету. Чудно, помисли Алиса, како није осећала вртоглавицу, иако се налазила на висини за коју је Олимпус са Марса био тек безвредни патуљак. Није се ни гушила, иако на тој висини несумњиво није могло бити ваздуха, није је однела свемирска празнина ни недостатак гравитације нити је убило зрачење, иако је та висина  морала бити у свемиру. Али небо изнад ње није било црно, него љубичасто, и схватила је да Жутапланина постоји уДРУГАЧИЈЕМ СВЕМИРУ, У ДРУГАЧИЈОЈ ДИМЕНЗИЈИ/ДИМЕНЗИЈАМА, а да је  некако доспела у простор где њена вулкаанска купа сече и дели простор нашег свемира и наше планете, и да као што она сада види и чује целу Земљу, да тако и можда нека другаАлиса, у свом универзуму и на својој планети, са врха ове титанске планине види читав свој свет.

Поглед јој се још више изоштри и она обрати више пажње на Шаманову вилу. Били су ту огромни базени, фонтане, вештачке речице и језера препуна кајмана. Ту су слетали хеликоптери, приватни авиони, на десетине, на стотине људи са аутоматским оружјем чувало је тај комплекс.

А одатле, на све стране света, и горе према Америци, и преко Атлантика ка Европи, и преко Тихог океана ка Азији и Аустралији, текла су мора кокаина, хероина, и свих могућих дрога. Шаман је непрестано издавао наређења, а кроз његове руке текле су бескрајне реке новца. Одмакла је поглед од виле и посматрала безбројне лабораторије у којима се производила дрога. Посматрала је транспортне руте и схватила да Шаман, иако далеко од њене моћи да ступи директно на Жуту планину и види одједном цео свет, може, уз велике количине дроге , да види ствари, да предвиди полицијске заседе, да уочи безбедне правце, да на време сазна шта ради конкуренција. Пред њом је растао нови, титански Картел, Картел који се ширио попут најгорег канцера и који је био на путу да збрише и прогута све друге картеле.

И не само њих. Са информацијама које би Шаману слала са Жуте планине, Картел би временом збрисао све државе, војске, обавештајне службе, полиције. Контрола коју је омогућавала Жута планина, била је бескрајна, тотална контрола, незабележена у људској историји. У поређењу с њом, све савремене информационе контроле и надзори које су открили Сноуден и други, биле су потпуно безначајне. Онај ко је могао да се попне на врх Жуте планине, у сваком милисекунду знао би шта ради сваки живи становник Земље. И где се исти налази.

На падинама Оризабе, у сенци џиновског титана из друге димензије, расло је чудовиште које је желело да влада читавим светом. Да прождере читав свет.

,,Тако је, малена'', чула је шиштави Шаманов смех у мислима. Физички није могао да досегне до ње, али мисли јој је дотицао. ,,Покорићемо цео свет. А кад завршимо са Земљом, владаћемо и другим световима, који се крију иза небеса изнад Жуте планине.''

,,Владаћемо.'', помисли Алиса. ,,А зашто си ми ти уопште потребан...старче? Ти не можеш да пређеш овамо. Ја могу. Ја видим и чујем све. Могу да владам сама.Ти ми ниси потребан.''

,,Ах, замамна и храбра сињорита!'', насмеја се Шаман. ,, Грешиш, балканска лепотице. Дат ти је дар, али не и могућност да будеш Бог. Моћ коју си добила је толико снажна и ван сваког људског поимања, да ћеш убрзо полудети и нестати у пламену, ако не будеш контролисана, и ако будеш повлачила превише дроге. Потребан је неко да те усмерава и контролише. Да те обучи. Зар већ сад не осећаш како та ватра гори у теби, зар немаш осећај као да ћеш сваког часа експлодирати?''

Био је у праву, морала је себи признати. Осећала се као бензинска пумпа пуна горива у коју је неко уперио ракетни бацач. ,,Владаћемо заједно'', наставио је Шаман. ,, Ја ћу ти давати количине дроге које ћеш подносити и преживети, и долазићеш кад затреба на Планину. Ја ћу на Земљи водити рачуна о техничким стварима. Имаћеш шта год зажелиш-милијарде, базене, виле, планине, реке, шуме, читаве државе. Коју год државу желиш, имаћеш је само за себе. Имаћеш љубавнике које желиш. Љубавнице. Шта год. Кад покоримо Земљу, кренућемо ка вишим нивоима. Видећемо шта се све крије иза Жуте планине. Можда и бесмртност досегнемо, једног дана. Је ли ико икада добио такву понуду , сењорита?''

Морала је признати да понуда звучи више него примамљиво.

,,Надам се да разумеш'', настављао је.. ,,Ја сам те осетио, нањушио сам твоју моћ,  твој потенцијал. Али није вредело да те просто доведемо...подно Оризабе. Твоја моћ повезана је с местом. Делује само у Афродити, само у Жутој соби, само уз музику, плес, специфичан угођај. Да си дошла овамо, можда би попут мене, тек назрела Жуту планину на ивици човечије видности. Зашто тако делује тамо, не знамо тачно. Афродита је саграђена на месту које је нека врста капије између светова, исклизнућа. Али чак ни мени, када сам долазио, није отворила своја врата. Само теби. Хајде'', рече ,,Видела си и чула више него довољно за први пут. Сада се врати. Да не сагориш, лепа сињорита.''

Али толико призора! Толико и лепих и суморних и радосних и језивих...призора, живота, гласова. Само још мало, помисли. Што је више гледала, слушала, упијала, све више је обузимало. Шаманов глас једва да је и чула, смањивао се и смањивао док није постао нечујнији од шапата. Са сваким упијеним призором моћ је расла у њој. Њен живот, више није постојао. Сада је живела милионе туђих живота. Била је краљица највећег краљевства у људској историји. Оно за шта су гинули милиони, под Хитлером и Наполеоном, она је остварила једним јединим кораком. Њен претходни живот се губио у магли. Афродита, газда Гринго, Тврди, Роки, Кобра, гости локала, студенти, директори, несрећни, усамљени људи, ниткови, Каћа, Марица, њене колегинице играчице, све је то сада бледело, попут духова, сви су они постајали неважни.

Још неко је био...нека колица...слике? Неко важан. Али није могла да се сети.

Шаманов глас који је дозивао потпуно је ишчезао. Њене многоструке новооткривене очи одлуташе до питомог села у Француској. Негде у Бретањи.  Двоје људи било је само испред усамљене кућице. Мушкарац, средњих година, у раним педесетим, седео је у инвалидским колицима и наносио боје на велико платно. Испред њега позирала је девојка средње висине, лепог овалног лица, црних очију, дугачких, снажних ногу, и слапа дивне, блиставо смеђе косе која јој је текла низ леђа попут...попут...

Тражила је реч. Девојка је чудесно личила на њу саму. Реч јој је била на врх језика. Та коса...

,,Твоја коса тече попут златног меда'', чула је мушкарца када је проговорио. Девојка му се осмехнула. Сазнање погоди Алису попут грома. Мед! То је била Реч. Твоја коса тече попут златног меда. Сећање јој се вратило. На човека који ју је волео, који је сваке суботе седео у Афродити у инвалидским колицима и који јој је испричао цео свој живот и изјављивао јој љубав док је на папиру оловком и тушем сликао њено тело. Дивила се како је савршено насликао, као да осећа и види сваки, па и најмањи детаљ на њој, па и оне скривене од погледа. Али најлепше је сликао њену косу, толико лепо да се расплакала када јој је први пут показао цртеж. ,,Твоја коса тече попут златног меда.'', рекао јој је. Тада га је први пут  пољубила. Сада је схватила, ако остане на врху Жуте планине, да ће то бити и последњи пут.

Показивао јој је и своја уља на платну. Дивила се том контрасту боја, осенчености, тихом продирању светла у позадину хоризонта на слици. Једну слику је посветио и њој. Ни сама себе не би могла боље представити. На слици, очи су јој блистале, а коса пламтела попут топлог саћа. Питала га је тада, како користи боје, шта која значи, како се за коју одлучује?

,,Ово је светлоплава, боја неба'', рекао је пољубивши је лагано у длан и прсте. Топли, слатки трнци пошли су јој кроз тело. ,,Тамоплава је боја мора, олује и ветрова'', казао је приуштивши јој један нежан, топао пољубац у врат, од кога се скроз блажено одузела. ,,Жута је боја меда, плодности, среће'', љубио је њену дугу, блиставу косу играјући се са њом прстима. ,,Зелена је боја траве, шуме и пролећа'' , пољубио јој је очи, образе и чело. ,,Бела је симбол чистоте, чедности'', рекао је љубећи јој мале шаке. ,,Црна је боја ноћи, сумрака, плеса и завођења'' , спустио је пољубац на њене усне, који је са задовољством прихватила.

,,А црвена'', рекао је тихим, узбуђеним гласом, спуштајући усне на њену лепо обликовану и прилично откривену бутину ,, То је боја ватре, боја страсти''.

Пожелела је одмах да све то понови, читаву ту палету боја. Нарочито црвену.

Затворила је очи, препуштајући се тим лепим успоменама.. Сећала се његових погледа, погледа који су је истовремено и скидали и миловали, били чедни и нежни али и пожудни. За тренутак, мисли јој се вратише на сликара и девојку у француском селу...Жута планина нуди толико могућности, помисли, безброј могућности, толико погледа и живота, негде, сигурно међу њима, међу толиким мноштвом, мора постојати идентична копија њене љубави. Пронаћи ће је. Пронаћи ће је и владати светом. Није јој био потребан сликар из Афродите.

Отворила је очи. Погледала је поново са помешаним осећањима туге, радости и одушевљења, горостасне падине, љубичасто небо изнад Жуте планине, Земљу под њом. Знала је да не сме оклевати. Ако буде трајало дуже од пар секунди, биће заувек изгубљена. Мора то обавити одједном, брзо. Сад или никад.

Стргла је прстен у секунди и испустила га у кратер Жуте планине. На тренутак се сумануто зацерекала, осећајући се попут Фрода када је бацио свој прстен у пламене дубине Усуда , фактички испред носа Саурону. У идућем тренутку, коракнула је унатраг кроз огледало и већ је стајала на чврстом поду Жуте собе. Гигантска планина и љубичасто небо још су је дозивали са друге стране.

У следећем трену, и са оне и са ове стране, букнуо је зелени пламен.

Још увек је моћ колала њеним телом, још увек је била повезана са прстеном, а он је падао, падао, бескрајно дуго, и падаће не сатима, већ недељама, месецима, годинама, деценијама, миленијумима, можда и еонима. Можда ће, кад падне на само дно планине, уништити и Земљу и све светове које наткриљује Жута планина. Али тај тренутак ипак је био превише далеко да би с њим разбијала главу. Извесна уништења већ су почела. Шаманову вилу прогутала је купола зелене ватре. Чула је његове умируће крике, његове и његових људи. Стравичне зелене муње које су долазиле са љубичастих небеса која су за тренутак заклонила земаљско небо, спалиле су све Шаманове виле, куће, станове, лабораторије, транспортне руте. Картел који је започињао владавину светом, збрисан је са лица земље за свега неколико секунди.

Алиса је осетила смрад дима и мирис паљевине чим је ступила на тло Жуте собе. Зелена ватра је већ увелико лизала њене зидове. На поду су лежала угљенисана тела њених мучитеља. Гринго. Тврди. Роки. Кобра. Огледало се болесно надимало, пулсирало час у жутој, час у зеленој, час у љубичастој боји. Жута планина је и даље дозивала, иако је прстен тонуо у њене дубине. Вриштећи је претрчала преко ватре, отворила врата и истрчала у централни део локала.

Вриснула је још једном. Тела су била разбацана свуда. Конобари, шанкери, гости локала, све их је спржила и угљенисала зелена ватра. Препознала је и тела својих колегиница. С тугом помисли како се Каћа никад неће удати нити остварити своје снове о којима је толико маштала. Марица никад неће отићи на пут око света. И све то због ње, због проклетог картела и због најлепшег од свих видиковаца на свету-Жуте планине. Је ли ово била цена тих снова о бескрајној моћи и лепоти?

Ватра је захватила и завесе, ужасно брзо се раширивши по локалу. Просторија је била пуна дима. Улазна врата Афродите била су отворена, видела је кроз пламен неколико тела око степеница-сигурно су у једном моменту похрлили на врата и у том стравичном нагуравању само олакшали посао ватри.

Ипак, моћ је још увек чинила њено физичко тело неосетљивим на ватру, али осећала је да дејство дроге почиње да попушта. Дим јој је већ сметао и гушио је. Мораће да пожури. А онда га је угледала и сећање јој се скроз вратило.

Као и обично, сликар је у својим инвалидским колицима седео у првом сепареу до врата. Поред гомиле која се нагурала на врата, није имао шансе да изађе. А како би и сишао низ степенице? Раније су га Тврди и Роки, некад и Кобра носили низ степенице. Они су сада мртви лежали у Жутој соби.

Глава му је клонула на груди, али својим сада изоштреним чулима Алиса ухвати да он још дише.

Потрчала је кроз ватруосетивши њене прве болне, вреле убоде (моћ већ озбиљно попушта, помисли). Ставила је његове руке ове врата, извукла га из колица, ухватила га за ноге, попут корњаче носила га је на леђима кроз ватру. Сваки корак је био тежак попут Жуте планине, сваки следећи додир ватре све врелији, сваки нови удисај дима све тежи и све ближи несвестици. Моћ је све брже чилела из ње, огледало се стравично надимало у Жутој соби, а Жута планина је и даље звала, док је прстен бескрајно падао, попут аустронаута који испадне из свемирске станице и плута, пада, плута, безвремено. Газила је по угљенисаним лешевима, ужаснуто помисливши да јој они сада служе попут моста који премошћава ватру. Опрости Каћа, Марице, молим вас опростите, помисли.

Најтеже су биле степенице. Један погрешаан корак и обоје ће сломити врат, знала је. Афродита је изграђена повисоко на спрату, а степенице су и у срећним околностима биле проблем. Било је озбиљних повреда пијаних гостију , чак и ломова ногу и руку.

Корак. Један. Два. Ноге су јој биле тешке попут усијаног олова, губила је снагу у рукама. Из Жуте собе  је допирала тутњава. Њен звук нимало јој се није допадао. Жута планина иза ње као да је сада претила,  надимала се попут бесног живог створа, попут љубавнице која не прашта што се не подлеже њеним чарима.

Готово да је заплакала када је схватила да јој ноге додирују асфалт. Изашли су! Моћ је, осетила је, потпуно напустила, али вољни моменат је учинио своје. Снага јој се вратила. Успела је да пређе улицу,  (срећом у тако касном сату саобраћај је био врло редак) и да се заједно са сликарем сакрије у једну од многих бочних улица које су се одвајале од Темеринске. Усправила је сликара у седећи положај, потпуно клонувши када га је скинула с врата и леђа. Слабашно је дисао, пулс му се једва осећао, али био је жив. У том моменту више од тога није могла, ни смела да пожели.

А онда је Афродита експлодирала.

Нестала је у секунди, у фонтани, у гејзиру зелено-жуте ватре, у коју се мешала и љубичаста. Нестало је свих тела из ње, нестало је Жуте собе и огледала у њој, а коначно из њеног видокруга и из њеног ума нестало је и наказне планине, нестало је тих милијарди слика и шумова, гласова, призора из њене главе , осим једног, са обала Бретање-који ће јој се упорно враћати...годинама. Били су слободни. Јецала је,  грливши сликара, док су у даљини завијала полицијска и ватрогасна кола, а ноћни радозналци се почињали окупљати, питајући се где је то и како нестао ноћни клуб Афродита, и шта је произвело необични зелени пламен.

 Неколико месеци касније, на Фрушкој Гори

 Шкода се одвојила од главног пута и лагано кренула споредним, уским, још увек неасфалтираним путем кроз ливаде и брегове питомих обронака Фрушке Горе. Накратко је пут водио навише, и након једне кратке узбрдице, шкода се заустави на прилазу имању које је било са три стране заклоњено густом шумом. Сама кућа и помоћни објекти, шупе, воћњаци били су распоређени на благо заталасаној ливади у подножју брда.

Испред куће седео је човек у инвалидским колицима, висок, мршав, у раним педесетим. Направио је малу буктињу  у коју је цепао и бацао слике и цртеже. Власница шкоде, са рукама пуним кеса са намирницама, кренула је према њему. Ватра је за тренутак подсети на једну другачију, зелено-жуту буктињу, и она се стресе.

,,Изазваћеш пожар, мили'', рече му Алиса. Спустила је кесе на земљу и пољубила га.

,, Не бих волела да запалиш шуму. Ако ниси заборавио, живимо поред националног парка.''

,,Не брини'', насмеја се Сликар. ,, Нема још пуно. Сматрао сам да...треба да се отарасим тога.''

Погледала је цртеже који су, још неначети ватром, чекали свој ред за уништење. Сви су, у разним варијантама и облицима, приказивали исто. Застрашујуће високу жуту вулканску планину, чије су се стрме стране уздизале изнад овоземаљског неба у неко друго, туђинско, љубичасто. Испод њених титанских падина дремала је сићушна Земља.

,,Такво место не би смело да постоји.'', рече он. ,,Не би смело чак ни да се сања. Бескрај...вечност...то не треба да постоји. То није за људе. Наш ум не може то да поднесе.''

,,Знаш'', она прошапта ,,Понекад размишљам...понекад пожелим. Да одемо. Тамо, знаш где.''

,,У Француску?'', питао је. ,,Да'', одговори она. ,, Волела бих да одемо у то село и да упознам ту девојку, и њеног сликара. Мислим да много личе на нас. Не мислим, знам. Можда би и вас двојица могли да размењујете слике, идеје...а ја и она, ко зна, шта нас све везује. На крају, захваљујући њима сам се и вратила. Захваљујући њима смо овде. Живи.''

Гледао ју је пажљиво, својим сетним, уморним очима. ,,Заиста желиш да идеш? Јеси ли сигурна?''

Погледала га је. ,,Мислиш да то није добра идеја?'', упита га.

Дуго је ћутао, док је последње слике Жуте планине бацао у ватру. Онда климну главом и проговори : ,,Мислим да то није добра идеја.''

Погледала га је, спремна на љутњу и побуну, али устукну, видевши неочекивану чврстину у његовом погледу.

,,Рекао сам ти већ. Све те ствари-бескрај, вечност, паралелни светови, људски двојници, то не треба да постоји. Ако већ постоји, ми не треба да чачкамо у то. Неки снови треба да остану само то. Снови.''

,,Добро шефе'', насмешила се и нежно га пољубила. ,,Нећемо ићи. Када смо већ код снова , сањала сам...другачији крај пожара у Афродити. Сањала сам како сам се срушила на под Жуте собе. Нагутала сам се дима и изгубила свест. У том сну, ти си успео да се подигнеш из колица. Поново си ходао. Био си мој јунак. Изнео си ме напоље, кроз ватру, преко оних лудих степеница.''

Загрлио ју је и пољубио. ,,И ја сам сањао исти сан Алиса. '', рекао је. ,,Потпуно исти.''

Погледала га је ужаснута. ,,Па који је онда завршетак истинит? Који је наш живот онда уопште прави?''

Пољубио је  њену дивну косу, загрлио је, привукао себи. Пролазио јој је прстима кроз косу, што је толико волела. ,,Твоја коса блиста попут златног меда'', рекао јој је, љубећи је.

,,Ниси ми одговорио на питање'', осмехнула се, већ одобровољена.

Загледао се у ватру која је гутала  цртеже њиховог кошмара. А онда се окренуо према њој, и пољубио је, дуго, нежно. ,,Зар је то важно?'', упита он.

,,Важно је'', одговори Алиса озбиљно. ,,Морам да знам. Након свега, морам да знам.''

Дуго су седели у тишини, љубећи се, милујући једно друго, док се вече полако прикрадало, а небески свод попуњавао првим звездама. Није наваљивала, није волео да га притиска. Знала је да ће одговорити када буде спреман. Када је поново заронио руке у њену косу, знала је да је дошао тренутак.

,,Сваки'', одговорио је. ,,Сваки живот у коме сам са тобом је прави.''

          Осетила је топлину у грудима и поново му препустила своје усне.

Баш то је и био одговор који је желела да добије.

Али видела је у облацима, осећала је у даху дрвећа, знала је да време неумитно вртложи и да у том вртлогу постоје слични и истоветни, да их струје времена неминовне износе на површину, да се препознају и осете, да су хиљаде километара које деле Војводину и Бретању само трунка безначајне прашине у очима господара времена, и да као што Жута планина може да види све, тако и они који деле исте мисли, иста тела, исто сновиђење, могу да се виде и препознају преко сваког физичког простора, и да није немогуће да се још једном, или безброј пута Aлиса нађе са друге стране огледала.

Дрога је напросто кључала кроз сваки нерв и ћелију њеног тела. Колала је кроз њене вене, кроз мишиће, кости, срце, мозак. Потпуно је обузела, преузела њену личност, њене физичке реакције и хемијске процесе. Моћ и сила коју је донела у њено тело и ум били су немерљиви. Рушили су све баријере и границе, иначе недоступне људским бићима. Физичку, визуелну манифестацију те силе њен мозак, њена подсвест морала је преточити у нешто јој познато, иначе би потпуно полудела. На њеној руци уобличио се смарагднозелени прстен, и знала је да у том прстену лежи сва моћ дроге која се излила у њу. Уперила је прстен према огледалу које је испрва лагано треперило, а затим све јаче блештало, обасјавајући читаву Жуту собу огромним сноповима жутог светла. Али више се није плашила. Прстен јој је показао пут. Зелена, течна ватра која је покуљала из прстена, отворила је и раширила пукотину у огледалу, довољно велику да кроз њу прође људско биће. Алиса је коракнула, и у секунди прешла на другу страну. Затворених очију, чула је повике, урлање и претње својих мучитеља, док се опна између светова затварала чим је прешла. Када је отворила очи, схватила је да стоји тачно на врху кратера Жуте планине.

Поглед је био...чудесан? Мала је то, и слаба реч. Уздрмао је много више од дроге. Потпуно јој је изменио и уништио људску перцепцију. Осећала се попут најситније бубашвабе, која се неким чудом попела на Монт Еверест. Јер испод окомитих, жутих страна планине, дугачких, дугачких, о Боже, схватала је да пониру без краја и почетка-стотинама, хиљадама километара?, лежала је цела Земља, цела Планета је лежала дубоко испод њених ногу, сићушна попут мрава у односу на Жуту планину.

Све планине-баш све планине Земље, лежале су испод ње. Препознала је Хималаје, Анде, Карпате, Кавказ, Килиманџаро, Динариде, Шар планину, али и оне њој блиске и драге, много мање и ниже венце, попут Фрушке горе или Вршачког брега. Видела је јасно све реке овог света, сва језера, мора и океане, и не само реке, видела је и све њихове притоке, поточиће, изворе. Сваку пустињу, кањон, савану, степу, тундру, сваку шуму, све је то лежало распрострто пред њом попут чаробног ћилима.

А на крају, то није било све. Испод Жуте планине лежале су и све тековине цивилизације. Свако насеље, село, град, свака светска метропола била јој је као на длану. Оно што је потпуно избацило из равнотеже било је да је истовремено могла да види СВЕ. Од највишег врха Хималаја до мале пешачке стазе у Сремским Карловцима, од бедне тропске настамбе на ободу пустиње у Сомалији до огромних људских мравињака у Сао Паолу и Токију. И не само да је видела, него је и истовремено чула СВЕ. Од вике лучких радника у Бомбају, до брачне свађе у изнајмљеној соби у Београду, од вриске жртава ауто-бомбе у Кабулу до смеха задовољних гостију у позоришту у Паризу. Чула је чак и крцкање гранчица и шумове које су правиле  ситне зверчице у некој средњоевропској шуми.

,,Драги Боже, Господе'', мрмљала је, али више није била сигурна ко је Бог...тачније-шта је Бог, јер ако је ово истина, ако није халуцинација изазвана том новом дрогом, онда је Жута планина несумњиво Бог. Осећала се попут неког хиндуистичког божанства, као да има на хиљаде глава, на хиљаде очију и ушију које се окрећу, виде и чују у свим правцима. Осећање језе и неверовања замени осећај тријумфа. Присуствовала је нечему што је равно настанку свемира, рађању богова. Нечему што ниједан жив човек није искусио. Сада је јасно осећала све. Чак ни Шаман није могао у потпуности да пређе на другу страну иако је у своје тело примио много већу количину дроге од ње. Могао је да назре титанске обрисе Жуте планине, могао је чак и да је види ( мада врло магловито, на ивици хоризонта ), али физички није могао да јој приступи. То је могла једино она. Потражила је сада својим новим, божанским видом и Шамана, његову физичку кућу. Није се много изненадила што га је нашла у вили подно Оризабе, највећег мексичког вулкана. Оризаба је била мали огранак Жуте планине, то јој је сада било јасно, само отпадак са њене моћне телесине који се распростро по Земљи. Њен представник и изасланик на нашем свету. Чудно, помисли Алиса, како није осећала вртоглавицу, иако се налазила на висини за коју је Олимпус са Марса био тек безвредни патуљак. Није се ни гушила, иако на тој висини несумњиво није могло бити ваздуха, није је однела свемирска празнина ни недостатак гравитације нити је убило зрачење, иако је та висина  морала бити у свемиру. Али небо изнад ње није било црно, него љубичасто, и схватила је да Жута планина постоји у ДРУГАЧИЈЕМ СВЕМИРУ, У ДРУГАЧИЈОЈ ДИМЕНЗИЈИ/ДИМЕНЗИЈАМА, а да је она некако доспела у простор где њена вулканска купа сече и дели простор нашег свемира и наше планете, и да као што она сада види и чује целу Земљу, да тако и можда нека другаАлиса, у свом универзуму и на својој планети, са врха ове титанске планине види читав свој свет.

Поглед јој се још више изоштри и она обрати више пажње на Шаманову вилу. Били су ту огромни базени, фонтане, вештачке речице и језера препуна кајмана. Ту су слетали хеликоптери, приватни авиони, на десетине, на стотине људи са аутоматским оружјем чувало је тај комплекс.

А одатле, на све стране света, и горе према Америци, и преко Атлантика ка Европи, и преко Тихог океана ка Азији и Аустралији, текла су мора кокаина, хероина, и свих могућих дрога. Шаман је непрестано издавао наређења, а кроз његове руке текле су бескрајне реке новца. Одмакла је поглед од виле и посматрала безбројне лабораторије у којима се производила дрога. Посматрала је транспортне руте и схватила да Шаман, иако далеко од њене моћи и способности да ступи директно на Жуту планину и види одједном цео свет, може, уз велике количине дроге , да види ствари, да предвиди полицијске заседе, да уочи безбедне правце, да на време сазна шта ради конкуренција. Пред њом је растао нови, титански Картел, Картел који се ширио попут најгорег канцера и који је био на путу да збрише и прогута све друге картеле.

И не само њих. Са информацијама које би Шаману слала са Жуте планине, Картел би временом збрисао све државе, војске, обавештајне службе, полиције. Контрола коју је омогућавала Жута планина, била је бескрајна, тотална контрола, незабележена у људској историји. У поређењу с њом, све савремене информационе контроле и надзори које су открили Сноуден и други, биле су потпуно безначајне. Онај ко је могао да се попне на врх Жуте планине, у сваком милисекунду знао би шта ради сваки живи становник Земље. И где се исти налази.

На падинама Оризабе, у сенци џиновског титана из друге димензије, расло је чудовиште које је желело да влада читавим светом. Да прождере читав свет.

,,Тако је, малена'', чула је шиштави Шаманов смех у мислима. Физички није могао да досегне до ње, али мисли јој је дотицао. ,,Покорићемо цео свет. А кад завршимо са Земљом, владаћемо и другим световима, који се крију иза небеса изнад Жуте планине.''

,,Владаћемо.'', помисли Алиса. ,,А зашто си ми ти уопште потребан...старче? Ти не можеш да пређеш овамо. Ја могу. Ја видим и чујем све. Могу да владам сама.Ти ми ниси потребан.''

,,Ах, замамна и храбра сињорита!'', насмеја се Шаман. ,, Грешиш, балканска лепотице. Дат ти је дар, али не и могућност да будеш Бог. Моћ коју си добила је толико снажна и ван сваког људског поимања, да ћеш убрзо полудети и нестати у пламену, ако не будеш контролисана, и ако будеш повлачила превише дроге. Потребан је неко да те усмерава и контролише. Да те обучи. Зар већ сад не осећаш како та ватра гори у теби, зар немаш осећај као да ћеш сваког часа експлодирати? ''

Био је у праву, морала је то себи признати. Осећала се као бензинска пумпа пуна горива у коју је неко уперио ракетни бацач. ,,Владаћемо заједно'', наставио је Шаман. ,, Ја ћу ти давати количине дроге које ћеш подносити и преживети, и долазићеш кад затреба на Планину. Ја ћу на Земљи водити рачуна о техничким стварима. Имаћеш шта год зажелиш-милијарде, базене, виле, планине, реке, шуме, читаве државе. Коју год државу желиш, имаћеш је само за себе. Имаћеш љубавнике које желиш. Љубавнице. Шта год. Кад покоримо Земљу, кренућемо ка вишим нивоима. Видећемо шта се све крије иза Жуте планине. Можда и бесмртност досегнемо, једног дана. Је ли ико икада добио такву понуду , сењорита?''

Морала је признати да понуда звучи више него примамљиво.

,,Надам се да разумеш'', настављао је.. ,,Ја сам те осетио, нањушио сам твоју моћ,  твој потенцијал. Али није вредело да те просто доведемо...подно Оризабе. Твоја моћ повезана је с местом. Делује само у Афродити, само у Жутој соби, само уз музику, плес, уз специфичан угођај. Да си дошла овамо, можда би попут мене, тек назрела Жуту планину на ивици човечије видности. Зашто тако делује тамо, не знамо тачно. Афродита је саграђена на месту које је нека врста капије између светова, исклизнућа које се манифестује само у Жутој соби. Али чак ни мени, када сам долазио, није отворила своја врата. Само теби. Хајде'', рече ,,Видела си и чула више него довољно за први пут. Сада се врати. Да не сагориш, лепа сињорита.''

Али толико призора! Толико лепих и суморних, радосних и језивих...призора, живота, гласова. Само још мало, помисли. Што је више гледала, слушала, упијала, све више је обузимало. Шаманов глас једва да је и чула, смањивао се и смањивао док није постао нечујнији од шапата. Са сваким упијеним призором моћ је расла у њој. Њен живот више није постојао. Сада је живела милионе туђих живота. Била је краљица највећег краљевства у људској историји. Оно за шта су гинули милиони, под Хитлером и Наполеоном, она је остварила једним јединим кораком. Њен претходни живот се губио у магли. Афродита, газда Гринго, Тврди, Роки, Кобра, гости локала, студенти, директори, несрећни, усамљени људи, ниткови, Каћа, Марица, њене колегинице играчице, све је то сада бледело, попут духова, сви су они постајали неважни.

Још неко је био...нека колица...слике? Неко важан. Али није могла да се сети.

Шаманов глас који је дозивао потпуно је ишчезао. Њене многоструке новооткривене очи одлуташе до питомог села у Француској. Негде у Бретањи.  Двоје људи било је само испред усамљене кућице. Мушкарац, средњих година, у раним педесетим, седео је у инвалидским колицима и наносио боје на велико платно. Испред њега позирала је девојка средње висине, лепог овалног лица, црних очију, дугачких, снажних ногу, и слапа дивне, блиставо смеђе косе која јој је текла низ леђа попут...попут...

Тражила је реч. Девојка је чудесно личила на њу саму. Реч јој је била на врх језика. Та коса...

,,Твоја коса тече попут златног меда'', чула је мушкарца када је проговорио. Девојка му се осмехнула. Сазнање погоди Алису попут грома. Мед! То је била Реч. Твоја коса тече попут златног меда. Сећање јој се вратило. На човека који ју је волео, који је сваке суботе седео у Афродити у инвалидским колицима и који јој је испричао цео свој живот и изјављивао јој љубав док је на папиру оловком и тушем сликао њено тело. Дивила се како је савршено насликао, као да осећа и види сваки, па и најмањи детаљ на њој, па и оне скривене од погледа. Али најлепше је сликао њену косу, толико лепо да се расплакала када јој је први пут показао цртеж. ,,Твоја коса тече попут златног меда.'', рекао јој је. Тада га је први пут  пољубила. Сада је схватила, ако остане на врху Жуте планине, да ће то бити и последњи пут.

Показивао јој је и своја уља на платну. Дивила се том контрасту боја, осенчености, тихом продирању светла у позадину хоризонта на слици. Једну слику је посветио и њој. Ни сама себе не би могла боље представити. На слици, очи су јој блистале, а коса пламтела попут топлог саћа. Питала га је тада, како користи боје, шта која значи, како се за коју одлучује?

,,Ово је светлоплава, боја неба'', рекао је пољубивши је лагано у длан и прсте. Топли, слатки трнци пошли су јој кроз тело. ,,Тамоплава је боја мора, олује и ветрова'', казао је приуштивши јој један нежан, топао пољубац у врат, од кога се скроз блажено одузела. ,,Жута је боја меда, плодности, среће'', љубио је њену дугу, блиставу косу играјући се са њом прстима. ,,Зелена је боја траве, шуме и пролећа'' , пољубио јој је очи, образе и чело. ,,Бела је симбол чистоте, чедности'', рекао је љубећи јој мале шаке. ,,Црна је боја ноћи, сумрака, плеса и завођења'' , спустио је пољубац на њене усне, који је са задовољством прихватила.

,,А црвена'', рекао је тихим, узбуђеним гласом, спуштајући усне на њену лепо обликовану и прилично откривену бутину ,, То је боја ватре, боја страсти''.

Пожелела је одмах да све то понови, читаву ту палету боја. Нарочито црвену.

Затворила је очи, препуштајући се тим лепим успоменама. Сећала се његових погледа, погледа који су је истовремено и скидали и миловали, били чедни и нежни али и пожудни. За тренутак, мисли јој се вратише на сликара и девојку у француском селу...Жута планина нуди толико могућности, помисли, безброј могућности, толико погледа и живота, негде сигурно међу њима, међу толиким мноштвом, мора постојати идентична копија њене љубави. Пронаћи ће је. Пронаћи ће је и владати светом. Није јој био потребан сликар из Афродите.

Отворила је очи. Погледала је поново са помешаним осећањима туге, радости и одушевљења, горостасне падине, љубичасто небо изнад Жуте планине, Земљу под њом. Знала је да не сме оклевати. Ако буде трајало дуже од пар секунди, биће заувек изгубљена. Мора то обавити одједном, брзо. Сада или никада.

Стргла је прстен у секунди и испустила га у кратер Жуте планине. На тренутак се сумануто зацерекала, осећајући се попут Фрода када је бацио свој прстен у пламене дубине Усуда , фактички испред носа Саурону. У идућем тренутку, коракнула је унатраг кроз огледало и већ је стајала на чврстом поду Жуте собе. Гигантска планина и љубичасто небо још су је дозивали са друге стране.

У следећем трену, и са оне и са ове стране, букнуо је зелени пламен.

Још увек је моћ колала њеним телом, још увек је била повезана са прстеном, а он је падао, падао, бескрајно дуго, и падаће не сатима, већ недељама, месецима, годинама, деценијама, миленијумима, можда и еонима. Можда ће, кад падне на само дно планине, уништити и Земљу и све светове које наткриљује Жута планина. Али тај тренутак ипак је био превише далеко да би с њим разбијала главу. Извесна уништења већ су почела. Шаманову вилу прогутала је купола зелене ватре. Чула је његове умируће крике, његове и његових људи. Стравичне зелене муње које су долазиле са љубичастих небеса која су за тренутак заклонила земаљско небо, спалиле су све Шаманове виле, куће, станове, лабораторије, транспортне руте. Картел који је започињао владавину светом, збрисан је са лица земље за свега неколико секунди.

Алиса је осетила смрад дима и мирис паљевине чим је ступила на тло Жуте собе. Зелена ватра је већ увелико лизала њене зидове. На поду су лежала угљенисана тела њених мучитеља. Гринго. Тврди. Роки. Кобра. Огледало се болесно надимало, пулсирало час у жутој, час у зеленој, час у љубичастој боји. Жута планина је и даље дозивала, иако је прстен тонуо у њене дубине. Вриштећи је претрчала преко ватре, отворила врата и истрчала у централни део локала.

Вриснула је још једном. Тела су била разбацана свуда. Конобари, шанкери, гости локала, све их је спржила и угљенисала зелена ватра. Препознала је и тела својих колегиница. С тугом помисли како се Каћа никад неће удати нити остварити своје снове о којима је толико маштала. Марица никад неће отићи на пут око света. И све то због ње, због проклетог картела и због најлепшег од свих видиковаца на свету-Жуте планине. Је ли ово била цена тих снова о бескрајној моћи и лепоти?

Ватра је захватила и завесе, ужасно брзо се раширивши по локалу. Просторија је била пуна дима. Улазна врата Афродите била су отворена, видела је кроз пламен неколико тела око степеница-сигурно су у једном моменту похрлили на врата и у том стравичном нагуравању само олакшали посао ватри.

Ипак, моћ је још увек чинила њено физичко тело неосетљивим на ватру, али осећала је да дејство дроге почиње да попушта. Дим јој је већ сметао и гушио је. Мораће да пожури. А онда га је угледала и сећање јој се скроз вратило.

Као и обично, сликар је у својим инвалидским колицима седео у првом сепареу до врата. Поред гомиле која се нагурала на врата, није имао шансе да изађе. А како би и сишао низ степенице? Раније су га Тврди и Роки, некад и Кобра носили низ степенице. Они су сада мртви лежали у Жутој соби.

Глава му је клонула на груди, али својим сада изоштреним чулима Алиса ухвати да он још дише.

Потрчала је кроз ватру осетивши њене прве болне ,вреле убоде (моћ већ озбиљно попушта, помисли ) и у тренутку кад је већ била надомак његових колица, убеђена да ће успети да га извуче из њих, да га одвуче на сигурно макар га носила на леђима, попут корњаче, њене ноге запеле су за неко тело на земљи. Главом је ударила о под Афродите, и свест је напустила непуних секунд два, након што је из њеног грла изашао очајнички, гневни врисак.

Тај га је врисак пробудио. Алиса је изгубила свест, његова се повратила.

Неколико тренутака је запањено жмиркао, док му се вид пробијао кроз зелену ватру и дим, а онда је повратио сећање и схватио где се налази. Нешто се догодило...пожар, врисци, мртва тела..А онда му поглед паде на Алисино непомично тело, које је лежало пред његовим ногама.

Моментално је покушао да је подигне, а онда му се у мозак сјури још једна застрашујућа информација, још једно битно сећање, још једна чињеница из његовог живота. Био је инвалид. Налази се у просторији пуној дима, необичне зелене ватре, изгорелих тела, вољена жена му лежи пред ногама, чинило му се да је ипак још жива , а он не може да мрдне из инвалидских колица.

Заурлао је, стравично, гневно, пркосно. Превише је био повезан са њом, да не би осетио шта јој се догодило. Да не би разумео где је била. Да не би осетио како се зло огледало стравично надимало у Жутој соби, а Жута планина је и даље звала, звала, док је прстен бескрајно падао, попут астронаута који испадне из свемирске станице и плута, пада, плута, безвремено.

,,НЕЋЕШ!'', вриснуо је, свима, Жутој соби, Жутој планини, универзуму. У следећем моменту придигао се из столице, усправио се, први пут после дванаест година, покренуо је једну, па другу ногу. Савијање да је дохвати и придигне, било је још болније. Чинило му се да сваки његов корак, сваки покрет руку и ногу прати пробадање хиљада сечива. Нежно ју је придигао у наручје, пољубио њену дивну, смеђебронзану косу боје златног меда и болним корацима дугогодишњег инвалида кренуо преко лешева ка степеницама.

 Сваки корак је био тежак попут Жуте планине, сваки следећи додир ватре све врелији, сваки нови удисај дима све тежи и све ближи несвестици. Газио је по угљенисаним лешевима, ужаснуто помисливши да му они сада служе попут моста који премошћава ватру. Опростите, молим вас опростите, помисли.

Најтеже су биле степенице. Један погрешан корак и обоје ће сломити врат, знао је. Афродита је изграђена повисоко на спрату, а степенице су и у срећним околностима биле проблем. Било је озбиљних повреда пијаних гостију , чак и ломова ногу и руку. За његове крхке, тек пробуђене ноге, сићи низ степенице Афродите, прекривене димом и ватром, било је као да неискусни планинар  покуша да походи неки окомити, страшни алпски врх.

Корак. Један. Два. Ноге су му биле тешке попут усијаног олова, губио је снагу у рукама. Из Жуте собе  је допирала тутњава. Њен звук нимало му се није допадао. Жута планина иза ње као да је сада претила,  надимала се попут бесног живог створа, попут љубавнице која не прашта што се не подлеже њеним чарима.

Готово да је заплакао када је схватио да му ноге додирују асфалт. Изашли су! Новопробуђена моћ ходања га је, осетио је, потпуно напустила, али вољни моменат је учинио своје. Снага му се вратила. Успео је да пређе улицу,  (срећом у тако касном сату саобраћај је био врло редак ) и да се заједно са Алисом сакрије у једну од многих бочних улица које су се одвајале од Темеринске. Усправио ју је у седећи положај, потпуно клонувши када је спустио. Слабашно је дисала, пулс јој се једва осећао, али била је жива. У том моменту више од тога није могао, ни смео да пожели.

А онда је Афродита експлодирала.

Нестала је у секунди, у фонтани, у гејзиру зелено-жуте ватре, у коју се мешала и љубичаста. Нестало је свих тела из ње, нестало је Жуте собе и огледала у њој, а коначно и наказне планине је нестало. Били су слободни. Јецао је,  грливши Алису, док су у даљини завијала полицијска и ватрогасна кола, а ноћни радозналци се почињали окупљати, питајући се где је то и како нестао ноћни клуб Афродита, и шта је произвело необични зелени пламен.

Неколико месеци касније, на Фрушкој Гори

 Шкода се одвојила од главног пута и лагано кренула споредним, уским, још увек неасфалтираним путем кроз ливаде и брегове питомих обронака Фрушке Горе. Накратко је пут водио навише, и након једне кратке узбрдице, шкода се заустави на прилазу имању које је било са три стране заклоњено густом шумом. Сама кућа и помоћни објекти, шупе, воћњаци били су распоређени на благо заталасаној ливади у подножју брда.

Испред куће седео је човек, висок, мршав, у раним педесетим. Направио је малу буктињу  у коју је цепао и бацао слике и цртеже. Власница шкоде , са рукама пуним кеса са намирницама, кренула је према њему. Ватра је за тренутак подсети на једну другачију, зелено-жуту буктињу, и она се стресе.

,,Изазваћеш пожар, мили'', рече му Алиса. Спустила је кесе на земљу и пољубила га.

,, Не бих волела да запалиш шуму. Ако ниси заборавио, живимо поред националног парка.''

,,Не брини'', насмеја се Сликар. ,, Нема још пуно. Сматрао сам да...треба да се отарасим тога.''

Погледала је цртеже који су, још неначети ватром, чекали свој ред за уништење. Сви су, у разним варијантама и облицима, приказивали исто. Застрашујуће високу жуту вулканску планину, чије су се стрме стране уздизале изнад овоземаљског неба у неко друго, туђинско, љубичасто. Испод њених титанских падина дремала је сићушна Земља.

,,Такво место не би смело да постоји.'', рече он. ,,Не би смело чак ни да се сања. Бескрај...вечност...то не треба да постоји. То није за људе. Наш ум не може то да поднесе.''

,,Знаш'', она прошапта ,,Понекад размишљам...понекад пожелим. Да одемо. Тамо, знаш где.''

,,У Француску?'', питао је. ,,Да'', одговори она. ,, Волела бих да одемо у то село и да упознам ту девојку и њеног сликара. Мислим да много личе на нас. Не мислим, знам. Можда би и вас двојица могли да размењујете слике, идеје...а ја и она, ко зна, шта нас све везује. На крају, захваљујући њима сам се и вратила. Захваљујући њима смо овде. Живи.''

Гледао ју је пажљиво, својим сетним, уморним очима. ,,Заиста желиш да идеш? Јеси ли сигурна?''

Погледала га је. ,,Мислиш да то није добра идеја?'', упита га.

Дуго је ћутао, док је последње слике Жуте планине бацао у ватру. Онда климну главом и проговори : ,,Мислим да то није добра идеја.''

Погледала га је, спремна на љутњу и побуну, али устукну, видевши неочекивану чврстину у његовом погледу.

,,Рекао сам ти већ. Све те ствари-бескрај, вечност, паралелни светови, људски двојници, то не треба да постоји. Ако већ постоји, ми не треба да чачкамо у то. Неки снови треба да остану само то. Снови.''

,,Добро шефе'', насмешила се и нежно га пољубила. ,,Нећемо ићи.'', рекла је.

 ,,Када смо већ код снова '', примети он. ,,Сањао сам...другачији крај пожара у Афродити. У том сну, ја нисам поново проходао, ти си успела да ме подигнеш из колица. Да ме кроз ватру и дим, снесеш из локала, и преко улице. Била си моја јунакиња. Изнела си ме напоље, кроз ватру, преко оних лудих степеница.''

Загрлила га је и пољубила. ,,И ја сам сањала исти такав сан. '', рекла је. ,,Потпуно исти.''

Погледао  је ужаснут. ,,Па који је онда завршетак истинит? Који је наш живот онда уопште прави?''

Пољубила га је нежно, загрлила, привукла себи.

,,Ниси ми одговорила на питање'', осмехнуо се, већ одобровољен.

Загледала се у ватру која је гутала  цртеже њиховог кошмара. А онда се окренула према нему, и пољубила га, дуго, нежно. ,,Зар је то важно?'', упита она.

,,Важно је'', одговори он озбиљно. ,,Морам да знам. Након свега, морам да знам.''

Дуго су седели у тишини, љубећи се, милујући једно друго, док се вече полако прикрадало, а небески свод попуњавао првим звездама. Није наваљивао, није волела да је притиска. Знао је да ће одговорити када буде спремна. Када је  заронио руке у њену косу, прошаптао јој да тече и блиста попут златног меда, знао је да је дошао тренутак.

,,Сваки'', одговорила је. ,,Сваки живот у коме сам са тобом је прави.''

          Осетио је топлину у грудима и поново јој препустио своје усне.

Баш то је и био одговор који је желео да добије.

Али видео је у облацима, осећао је у даху дрвећа, знао је да време неумитно вртложи , да у том вртлогу постоје слични и истоветни, да их струје времена неминовне износе на површину, да се препознају и осете, да су хиљаде километара које деле Војводину и Бретању само трунка безначајне прашине у очима господара времена, и да као што Жута планина може да види све, тако и они који деле исте мисли, иста тела, исто сновиђење, могу да се виде и препознају преко сваког физичког простора, и да није немогуће да се још једном, или безброј путасве понови на неки нови, другачији начин.

Знао је ипак да ни време није свемоћно. Постоје неке ствари које су изван и биолошког и физичког, интуитивног, чак и научног, постоји нека дубља повезаност, на духовном нивоу , тамо где се људско додирује са божанским. Љубав. Уметност. Љубав је уметност. Уметност је љубав. Није се више плашио Жуте планине, јер је сада са сигурношћу знао да Жута планина није Бог. Ма какав био крај, ма где се поново срели, и под којим именима, увек ће је сликати, увек ће се препознати, привући и волети. Јер је она увек једна те иста жена, у Војводини и Бретањи, у Алжиру и Индији, у Њујорку и Амазонији, у свакој коју је волео, воли и волеће увек ће препознати њено лице,  њен осмех и очи, њену као течни мед блиставу косу и то никаква сила не може поништити.

С које год стране огледала да се нађу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: