detalj slike: KRK Art dizajn

San koji uzleće iznad kletve

Jurili smo se po ranjivim slikama bledih uspomena i

otrovnom dahu sosptvene setve.

Upijali bezvezne reči u nemim odjecima

zamorno tupim i neprolaznim.

I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena.

San koji uzleće iznad kletve.

Ne, nisi ti iluzija.Tako nešto ne postoji.

U iluziju veruju samo izgubljene duše.

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule

otežalih prošlih vremena...

Ustalasani se oblici stapaju s okolinom

i prelivaju poslednje kapi.

I one što su sve videle, i one što su čule

posrću pod teretom bremena.

Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom

pre no što se stopi, izlapi.

Ne, nije sve iluzija. Tako nesto ne postoji.

U iluziju veruju samo umorni i stari.

U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi

što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari

dok te u moru kajanja

nalazim negde u sebi.

Odabrana ili prognana

Ti me još ljubiš onim usnama u oluji dodira, između sjaja i tamne

zablude.

A, glas kojim se dozivamo i tišina kojom se pozdravljamo

u predvorjima beskonačnosti, jos ne dočekase svitanja.

Ja vežem ruke za tvoje želje, zarobljena u vosku divljeg meda

za tebe đavolski lepa,

po potrebi čedna i nestvarna, ali uvek samo tvoja.

U tvojoj sam pesmi rođena i u tvojim očima zarobljena.

Ja sam lažna spoznaja svih tvojih nemira,

kiša u praznim prozorima, neuhvatljiva i nedodirljiva.

Zarobljen sam odraz u tvojim ogledalima

odabrana ili prognana ?

Samo mi reci, da sam još tvoja !

Tamo gde spokoj prestaje, gde nebo zemlju tek ovlaš dodirne,

gde se ljube kišne kapi između sna i buđenja,

na dnu srca gde se tuga sakriva

Pošalji vojsku svojih pesama

i zagrli me toplim dodirima

na plavim jastucima našeg vremena.

Kad se dva pesnika sretnu

Kad se dva bića sretnu makar krajičkom oka,

Onako

Izdaleka, ili  jasnim pogledom  oči u oči ,
duše se počnu prelivati, poteknu i bujice reči, 

a vreme postaje oskudno i izmrvljeno u svakodnevnici
 životnih obaveza malih velikih ljudi.

Sila  prijateljske blizine se preliva preko krhkih posuda,

 koje su nam nekada bile potrebne

za  neprocenjivo blago prisnosti i prijateljstva blagoslovljenih bića .

Razgovori medju njima postaju rosa  koja plodii suvo tlo .

Kad se dva pesnika sretnu sve ima svoje vreme,

 vreme razgovora i vreme tišine...

Tad srca priđu dovoljno blizu,

a tišina , pogledi , suza, stisak ruke i treptaj duha

čeznu za rečju koja će ih do kraja izreći .

I u ponekoj se reči prepoznaju,
za ponekom im poleti srce, poneka ih zaboli do dna. ..

Ipak kad se dva pesnika sretnu, onako neizrecivi i nedokučivi, 
posve svima predani, a  toliko sakriveni,
porastu do večnosti i postanu besmrtni,

i ako su možda samo  mali veliki ljudi .

PODELITE OVAJ TEKST NA: