детаљ слике: КРК Арт дизајн

Сан који узлеће изнад клетве

Јурили смо се по рањивим сликама бледих успомена и

отровном даху сосптвене сетве.

Упијали безвезне речи у немим одјецима

заморно тупим и непролазним.

И снили уздах зенице, облик и мирис колена.

Сан који узлеће изнад клетве.

Не, ниси ти илузија.Тако нешто не постоји.

У илузију верују само изгубљене душе.

Изгубљени тренуци слажу се у мемљиве куле

отежалих прошлих времена...

Усталасани се облици стапају с околином

и преливају последње капи.

И оне што су све виделе, и оне што су чуле

посрћу под теретом бремена.

Хоће ли се бар једна обојити својом силином

пре но што се стопи, излапи.

Не, није све илузија. Тако несто не постоји.

У илузију верују само уморни и стари.

У свакој сенци трајања назирем нешто о теби

што ми зенице боји и ћутање осмехом зари

док те у мору кајања

налазим негде у себи.

Одабрана или прогнана

Ти ме још љубиш оним уснама у олуји додира, између сјаја и тамне

заблуде.

А, глас којим се дозивамо и тишина којом се поздрављамо

у предворјима бесконачности, јос не дочекасе свитања.

Ја вежем руке за твоје жеље, заробљена у воску дивљег меда

за тебе ђаволски лепа,

по потреби чедна и нестварна, али увек само твоја.

У твојој сам песми рођена и у твојим очима заробљена.

Ја сам лажна спознаја свих твојих немира,

киша у празним прозорима, неухватљива и недодирљива.

Заробљен сам одраз у твојим огледалима

одабрана или прогнана ?

Само ми реци, да сам још твоја !

Тамо где спокој престаје, где небо земљу тек овлаш додирне,

где се љубе кишне капи између сна и буђења,

на дну срца где се туга сакрива

Пошаљи војску својих песама

и загрли ме топлим додирима

на плавим јастуцима нашег времена.

Кад се два песника сретну

Кад се два бића сретну макар крајичком ока,

Онако

Издалека, или  јасним погледом  очи у очи ,
душе се почну преливати, потекну и бујице речи, 

а време постаје оскудно и измрвљено у свакодневници
 животних обавеза малих великих људи.

Сила  пријатељске близине се прелива преко крхких посуда,

 које су нам некада биле потребне

за  непроцењиво благо присности и пријатељства благословљених бића .

Разговори медју њима постају роса  која плодии суво тло .

Кад се два песника сретну све има своје време,

 време разговора и време тишине...

Тад срца приђу довољно близу,

а тишина , погледи , суза, стисак руке и трептај духа

чезну за речју која ће их до краја изрећи .

И у понекој се речи препознају,
за понеком им полети срце, понека их заболи до дна. ..

Ипак кад се два песника сретну, онако неизрециви и недокучиви, 
посве свима предани, а  толико сакривени,
порасту до вечности и постану бесмртни,

и ако су можда само  мали велики људи .

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: