Meni ne trebaju međuljudski kontakti.
Možda tek jedan dodir,
ali svemogući.
Meni ne trebaju dešavanja i premijere.
Dovoljno je ovo što se događa u meni.
Meni ne treba televizija i dnevna štampa.
Listam sebe i menjam kanale.
Ja ne marim da palim i gasim svetlo.
Noć će ionako pasti,
a sutra će petlovi zvoniti u šest.
Ja ne moram da produbljujem razgovore.
Dubim misao, i bodem je u zemlju.
Ja ne sadim i ne okopavam cveće.
Mućkam neko vreme, i gajim neka sećanja.
Ja neću da budem član „Postojećih“.
Učlaniću se u Levi pokret koji ništa ne zna
i nema ambicije.
Dok ljudi pored mene prolaze,
proći ću i ja pored njih.
Od svih mesta slobodnih, zauzeću prazno.
Tamo gde ima mnogo, neću dodavati ništa.
U bioskopu sedeću u poslednjem redu,
i čitati poeziju.
A kada se završi ovo putovanje
od hiljadu kolilometara za nigde,
kupiću kartu za nemoguću destinaciju
i ukrcati se na prvi slobodan znak pitanja.
