Мени не требају међуљудски контакти.
Можда тек један додир,
али свемогући.
Мени не требају дешавања и премијере.
Довољно је ово што се догађа у мени.
Мени не треба телевизија и дневна штампа.
Листам себе и мењам канале.
Ја не марим да палим и гасим светло.
Ноћ ће ионако пасти,
а сутра ће петлови звонити у шест.
Ја не морам да продубљујем разговоре.
Дубим мисао, и бодем је у земљу.
Ја не садим и не окопавам цвеће.
Мућкам неко време, и гајим нека сећања.
Ја нећу да будем члан „Постојећих“.
Учланићу се у Леви покрет који ништа не зна
и нема амбиције.
Док људи поред мене пролазе,
проћи ћу и ја поред њих.
Од свих места слободних, заузећу празно.
Тамо где има много, нећу додавати ништа.
У биоскопу седећу у последњем реду,
и читати поезију.
А када се заврши ово путовање
од хиљаду колилометара за нигде,
купићу карту за немогућу дестинацију
и укрцати се на први слободан знак питања.
